11
Zamislite da jednog dana, sa minimalnom ušteđevinom, samo izađete iz kuće i otisnete se u beli svet. Bez velikog budžeta, bez dogovorenih termina, bez plana o povratku, sa rancem u kojem su najosnovnije stvari. U takvu veličanstvenu životnu avanturu pre četiri godine krenuli su Paola i Augusto iz Argentine - a put ih je sada doveo do Beograda.
Kada su se upoznali, Paola i Augusto živeli su potpuno različite živote, ali su delili isti san: znali su da žele da putuju, kao i da „normalan“ život i posao od devet do pet jednostavno nije za njih. Pre četiri godine, oboje su, ne znajući jedno za drugo, doneli istu odluku – želeli su da za mesec dana obiđu svoju rodnu zemlju, Argentinu.
Pročitajte još:
Augusto je imao teško detinjstvo – sa samo 17 godina je završio na rehabilitaciji, nakon pet godina borbe da izađe iz paklenog kruga zavisnosti. Nakon što je pobedio svoje demone, zaposlio se u fabrici pravljenja gitara, gde je radio po 11 sati, pokušavajući da udovolji svojoj konzervativnoj porodici, koja je želela da on konačno počne da živi jedan miran život. Međutim, jednostavno nije išlo – njegov duh je odbijao da se povinuje ustaljenoj rutini.
Paola je pak najmlađa od četiri sestre i dolazi iz velike, srećne porodice – oduvek je imala podršku roditelja za sve što radi. Od kad zna za sebe, volela je umetnost – da crta, piše, svira. Ona je studirala muzičku terapiju, kada je osetila isto što i Augusto – gušila se, studiranje i karijera su nešto u čemu se nikada nije istinski pronalazila.
A onda ih je sudbina spojila negde u Argentini, pa su oboje uskoro nazvali svoje majke i rekli im jasno: mi odlazimo da putujemo svetom.
Tako je počela avantura ovog mladog para – Augusto ima 25, a Paola 23 godine. Obišli su više 20 zemalja, a već su doživeli dovoljno iskustava i upoznali dovoljno ljudi za tri života.
Njih smo upoznali u Beogradu, gde su nam ispričali kako gledaju na svoju veliku odiseju.
„Oboje smo imali želju da putujemo svetom pre nego što smo se upoznali. Kada smo se upoznali, samo smo jednog dana rešili da krenemo na put. Nismo to planirali previše, samo smo uštedeli nešto novca i napustili domove. Krenuli smo iz Argentine pre četiri godine, pa smo otišli u Meksiko – prešli smo celu Latinsku Ameriku od juga ka severu. Onda smo iz Meksika avionom došli u Evropu“, govori Paula.
Njihova ideja pre svega je bila da nauče da putuju bez novca, sasvim polako. Imaju jasne principe – obilaze unutrašnjost svake zemlje, mala, skrivena mesta, ostaju po par meseci, a vrlo rado traže poslove kako bi imali za hranu i nastavak putovanja.
„Uče nas da nam je novac potreban da putujemo i da je to jedini način. Da nam treba ogromna suma da bismo samo otišli na letovanje. To nije laž, ali smo mi želeli da ne budemo samo obični turisti. Želeli smo da detaljno upoznamo tuđe kulture, obiđemo mala sela. Recimo, dosta volimo da putujemo stopiranjem i da jednostavno pešačimo. Ne volim da putujem autobusom, jer mi to nije način da se povežem s ljudima. Kada pešačimo, upoznajemo mnogo ljudi i učimo toliko mnogo stvari. Svaka osoba može nešto da vas nauči“, smatra Paola.
„Kada putujete na taj način, često morate da razmišljete kako ćete naći hranu, kako ćete se kretati dalje, gde ćete spavati. Počinjete da učite različite načine kako da sebi sve to obezbedite. Recimo, mi se često ponudimo da radimo u restoranima u zamenu za hranu. Dva, tri sata peremo sudove ili čistimo, a oni nam daju obroke“, otkriva Augusto.
„Za smeštaj smo radili puno različitih poslova. Recimo, često odemo u neko domaćinstvo u unutrašnjosti zemlje, predstavimo se porodici, kažemo da putujemo, a onda ponudimo pomoć oko životinja ili kuće. A onda se dešava jedno prelepo iskustvo – jer mnoge porodice koje nas prime u dom, nisu to uopšte očekivali. Naravno, mnogi nas odbiju, ali nas neki i prihvate. A onda se nađemo sa porodicom stranaca u planinama Perua, i to bude prelepo“, nadovezuje se Paola.
*
Prvo su putovali duž cele Latinske Amerike, svirajući brazilsku muziku u restoranima. Ali, onda su shvatili da nema toliko posla za muzičare u manjim mestima, na koje su ipak češće voleli da idu. Morali su da nauče razne veštine.
Putujući rutama koje je nekada davno prelazio i Če Gevara, doživeli su neverovatne stvari – a koliko izazovno sve to može da bude, najbolje pokazuje način na koji su iz Južne prešli u Centralnu Ameriku.
„Bili smo u Kolumbiji i morali smo da pređemo u susednu zemlju, Panamu. Postojao je put kroz džunglu kojim niko ne kreće jer je jako opasan. Tako da su nam svi govorili isto – moramo da idemo ili avionom ili brodom. Ali, mi nismo imali novca za to, a i bilo nam je previše lako. Tako da smo otišli u jednu luku u Kolumbiji i počeli da molimo svakog kapetana da nas primi na brod i preveze nas, u zamenu za posao. To je trajalo tri nedelje“, priča Paola.
„Tada nas je bilo troje, putovali smo sa prijateljem. Tako da smo se razdvojili – jedna osoba je morala da traži hranu, druga je morala da ostane u domaćinstvu u kojem smo živeli i pomaže porodici, dok je treća morala da ide u luku i moli kapetane“, dodaje Augusto.
„Nakon tri nedelje konačno je jedan američki kapetan pristao da nas preveze. Bilo je smešno jer je bio jako bogat, pa nam je rekao da mu ne treba nikakva naša pomoć. Molili smo ga da čistimo ili kuvamo, ali nije želeo. Šest dana smo proveli na otvorenom moru, bilo je to neverovatno putovanje“, kaže Paola, dodajući da su noću morali da gase sva svetla na brodu, jer u tim vodama vrebaju pirati iz Nikaragve.
Konačno, bezbedno su doplovili u Honduras.
„Videli smo delfine – a noćno nebo iznad Kariba je nešto najlepše“, ispričala nam je mlada Argentinka.
A onda su stigli i u najlepše mesto koje su videli na svom putovanju – Meksiko.
„Bili smo u Meksiku deset meseci. Imali smo priliku da podrobno upoznamo njihovu kulturu. Oni mnogo vode računa o domorodačkim narodima. U mnogim zemljama Latinske Amerike su starosedelački narodi diskriminisani, vlade ne brinu o njima, otimaju im zemlju. To se dešava i u Meksiku, ali se tamo pripadnici tih naroda bore za svoja prava. Bili su veoma ljubazni i gostoprimljivi. Bili smo u mnogim domovima porodica koje ne govore španski, već majanski“, priča Paola.
*
Ono što su videli u Meksiku ih je očaralo – baš kao u filmovima o Indijani Džonsu, usred džungle su videli piramide, potpuno zarasle u tropske biljke, neotkrivene od turista, grandizono visoke i drevne.
„Svaki dan je bio uzbudljiv. Imaju pećine koje se zovu cenotes – to je vrsta slatkovodnih pećina koje su svuda i zaista su mnogo, mnogo lepe“, govore mi u dahu.
*
*
Svesni su da su mnogim ljudima asocijacija na Meskiko droga, nasilje, ubistva, karteli. Ne spore da je to tačno – ali naglašavaju da zemlja ima mnogo više da ponudi. Ipak, imali su bliski susret sa tom stranom ove prelepe države.
„U Meksiku mnogi nose pištolje, a mnogi su i povezani sa drogom. Prvi kamiondžija koji nam je stao kada smo stopirali u Meksiku bio je baš urađen od kokaina. Neko ga je zvao telefonom, a on je pričao kako treba da da 5.000 pezosa policiji, jer će ako ga pretraže naći nešto. A mi smo tu sedeli i pitali se šta bi to našli. Ali nije se ništa desilo“, kroz smeh je ispričao Augusto.
Kada su avionom iz Meksika doleteli u Belgiju, doživeli su temperaturni i kulturološki šok – bio je to sudar dva sveta. Iz tropske, ali siromašne i kriminalom ranjene države, stigli su u hladnu, bogatu i „belu“. Odmah su primetili velike razlike.
„U Evropi ljudi nemaju problema sa novcem, nikada ne brinu šta će jesti. Zbog toga je naše putovanje postalo lakše – jer kada bismo ponudili pomoć ljudima, njima to jednostavno nije bilo potrebno. Jednostavno bi samo delili stvari sa nama, jer imaju dovoljno svega. Iako nam je bilo lakše, takav odnos s ljudima je manje ličan. Po mom mišljenju, kada imate mogućnost da pomognete nekome kome je pomoć potrebna, i ko zna kako je kada ste gladni, to je daleko iskreniji odnos. Prosto to osećate. U Evropi nikome pomoć nije potrebna – više im je potreban razgovor. Ljudi se više osećaju usamljeno. Zbog toga smo u zapadnoj Evropi stekli mnogo prijatelja“, otkriva Augusto.
Kada iz prave džungle doletite u onu betonsku, uopšte nije lako. Posebno im je teško pala Austrija – doživeli su i da budu zavejani u mećavi i potpuno smrznuti.
Pročitajte još:
„Nismo navikli na hladnoću. Nemamo odeću za sneg. A morali smo da hodamo pet kilometara dok smo stopirali u Austriji, kada je počela mećava. Moje pantalone su se zaledile, ali smo morali da nastavimo da hodamo. Bili smo veoma gladni. Dva sata sam stopirao, nisam osećao svoju ruku. To je bio težak dan. Kad smo konačno našli mesto da prespavamo, bilo je to kod grupe pankera koji su bili puni droge. Nisam mogao ni da se presvučem, pa sam samo ležao tu smrznut. Ali u četiri godine to je najgore iskustvo koje smo imali“, ispričao je Augusto.
Kada je koronavirus počeo nezadrživo da se širi svetom, zadesili su se u Hrvatskoj. Kažu da su imali sreće što su se našli baš u ovom delu sveta.
„Srećna sam što smo se zadesili na Balkanu kada je pandemija počela, jer su ljudi bili veoma ljubazni prema nama. Bili smo u Zagrebu, upoznali smo dobre prijatelje koji su nam dosta pomogli – dali su nam besplatno mesto za stanovanje. Tada smo imali malo novca, ali nismo očekivali da će se sve ovo desiti. Bili smo u hostelu, koji se zatvorio, pa nismo znali šta ćemo. Tako da su nam ti prijatelji pružili mesto za život, a išli smo u jednu crkvu u kojoj su svakog dana delili obroke“, otkriva Paola.
„U crkvu smo otišli kako bismo pitali da li možemo nekako da pomognemo u spremanju hrane – jer ne očekujemo da ćemo dobiti stvari za džabe. Ali žena koja je tamo radila nam je rekla da ima dovoljno hrane za sve. To je bilo veoma lepo“, kaže Augusto.
Najlepše mesto koje su videli u balkanskim zemljama koje su posetili je bio grad Kotor – a kod Balkanaca im se sviđa što su direktni.
Primetili su da su zemlje na ovim prostorima slične zemljama Latinske Amerike – spaja nas to što nismo previše bogati, što rađa poseban duh naroda.
„Kada upoznamo neku balkansku porodicu, odmah nas pozovu u kuću, počaste rakijom, nahrane nas. To pomaganje bez predrasuda je naš glavni utisak. Želite da podelite, iako nemate mnogo“, kaže Augusto.
Ipak, ovaj par otkriva da, iako se često poredimo sa latinskim zemljama, nismo svesni šta je pravo siromaštvo i korupcija.
„Mnogi Balkanci nam kažu kako znaju šta je korupcija i kako su balkanske zemlje na istom nivou korupcije kao Meksiko. Ali oni nemaju pojma kako je tamo. Recimo, u Gvatemali 88 odsto građana živi ispod granice siromaštva. Od toga je 26 odsto beskućnika. Bili smo tamo u toku izbora, na kojima je bilo 36 kandidata. U Gvatemali je česta hrana tamal – to je list banane u koji je uvijeno meso. Međutim, tamo kupuju glasove tako što u tamal stave novac – i to ne više od 3 evra“, priča Augusto.
„Jednog dana, kada je baš jako padala kiša, videli smo ogromnu kolonu ljudi. Kada smo pitali šta se dešava, rekli su nam da jedna partija deli hranu. Ljudi su po tom pljusku i dalje čekali u redu za hranu“, nadovezala se Paola.
Osim snalažljivosti, beskrajnog osećaja slobode i empatije sa svim kulturama koje su upoznali, ovaj par je naučio koliko je dobro putovati bez obilaska glavnih turističkih atrakcija, bez detaljnog planiranja svakog koraka, bez stalnog slikanja za Instagram. Najlepše im je kad se izgube negde. Kad im je baš loše – jer su gladni ili im je hladno – samo se sete da su ljudi nekada putovali sa papirnom mapom. I ne bude im teško, jer žive baš onako kako žele.
„Najveća lekcija koju sam ja naučila je davanje – bez ikakvih očekivanja. Mi često nudimo pomoć bez očekivanja da ćemo biti plaćeni“, kaže Paola.
„Za mene je najdragocenija stvar faktor iznenađenja. A druga je razgovor“, govori Augusto, koji kaže da voli da razgovara sa starijim ljudima, koji se često začude kada on, išaran tetovažama, bez problema ubije neku životinju u domaćinstvu u kojem je gost.
Augusto i Paola tek imaju put ispred sebe – jedva čekaju da vide Rusiju i Bliski istok. Veruju da su te zemlje mnogo više od onih vesti o ratovima i razaranjima koje pune medije.
Sada iznajmljuju mali stan u srpskoj prestonici, jer žele da uštede dovoljno za svoju sledeću avanturu. A to rade tetovirajući ljude – zapravo su ovu veštinu naučili u toku svog putovanja. Upravo u Beogradu doživeli su da im prvi put za četiri godine jedan tatu umetnik ponudi pomoć – kažu da su inače ljudi iz te branše veoma neprijateljski nastrojeni.
Ukoliko želite da vam ovaj par pustolova i umetnika uradi tetovažu, a da im na taj način pomognete da nastave svoju avanturu, možete im se javiti na društvenim mrežama.
***
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
