Ova planina nudi zimsku idilu za koju mnogi misle da više ne postoji u Srbiji, a i dalje nije luksuz: Proverili smo kakve su cene

Koliko košta smeštaj u planinskoj kućici na Tari

Planinske kuće od drveta i kamena, najčešći su objekti na Tari a boravak baš u njima, nudi doživljaj pravog planinskog odmora. Zavirili smo u jedan šor među borovima i porazgovarali sa vlasnikom jedne od vila koja je privukla našu pažnju.

Momčilo Đurić turizmom se bavi oko 15 godina od kada je sagradio dvospratnu drvenu kuću sa dva apartmana. Naložio je vatru i sa svojim suprugom čeka goste a u međuvremenu su ugostili i nas. Dok smo promrzle prste grejali pokraj peći u kojoj su pucketala drva, domaćini su nam ispričali svoju priču.

„Želeli smo baš ovakvu kuću, autentičnu, planinsku. Kamen i drvo su osnovni materijali a tako smo i unutrašnjost uredili. Apartmani se greju na drva jer je to autentičan način zagrevanja ovde. Posetioci koji ne žele da lože vatru ne borave kod nas ali je više onih koji žele baš to. Raduje nas što se ljudi vraćaju pa nam uglavnom dolaze stalni gosti, kako zimi tako i leti“, ispričao nam je Momčilo.

Dnevna cena najma apartmana u privatnom smeštaju kreće se 30-50 evra, zavisno od broja kreveta kojiim raspolažu,pa se tako četvorokrevetni apartman može iznajmiti za 35-45 evra. U privatnom smeštaju postoji mogućnost noćenja sa doručkom što po osobi košta oko 35 evra dok za hotelski smeštaj na bazi punog ili polupansiona u ovom periodu treba izdvojiti oko 60 evra u šta ulazi i korišćenje hotelskog bazena i ostalih sadržaja.

Ručak oko 10 evra

Restorana nema previše ali je svaki izbor siguran. Kompletan ručak u ekspres restoranu, uz čorbu, salatu i desert koštaće vas oko deset evra dok za ručak u hotelskom restoranu, na bazi švedskog stola, košta 1.600 dinara, a doručak pola od toga. U privatnim restoranima, koji su ovih dana uglavnom puni, služi se uglavnom domaća kuhinja a svaki boravak na planinskom vazduhu pojačava apetit pa i ukus svakog zalogaja.

Skijanje za početnike

Tara nije planina za skijaše ali je itekako za one koji prvi put staju na skije i vežbaju prve spustove. Na jednom od takvih skijališta, prilagođenih početnicima, razgovarali smo sa instruktorom Markom koji nam je kazao koliko roditelje može koštati škola skijanja.

„Zavisno od uzrasta deteta, dovoljno je 3-5 časova a najčešći uzrast dece je 5-8 godina. Cena jednog grupnog časa u trajanju 50 minuta, za do pet polaznika, je 3.000 dinara a individualni čas je pet hiljada. Staza je duga oko 220 metara, opremljena je ski liftom i sistemom za veštačko osnežavanje. Sve do 18 časova staza je rezervisana samo za obuku dok je slobodno skijanje od 18 do 20 časova i košta dve hiljade dinara. U svaku od navedenih cena uključena je ski oprema“, informisao nas je Marko.

Šetnjom dalje ka hotelu „Beli bor“ naišli smo na još jednu školu skijanja koja ne ograničava uzrast a gde su uslovi još povoljniji. Čas skijanja, na stazi od oko 250 metara sa ski liftom, u trajanju od 60 minuta, za do pet polaznika košta dve hijada dinara. Staza je otvorena i za one koji već imaju neko skijaško znanje. Sat skijanja i oprema košta 1.800 dinara, a ako imate svoju opremu, platićete 1.000 dinara.

"Dolazimo i leti i zimi"

Tara je idealna za sankanje, a graja mališana čuje se sa svakog brega. Spuštanje sankama ili kliskom zabavlja najveći broj dece ali često i njihove roditelje. Šetnje su neizostavne a uređene staze, sa manje ili više uspona, obavezna su ruta svih posetilaca Tare.

U takvom susretu sa prirodom uživali smo i mi, a svoje impresuje o višegodišnjem konzumiranju lepote ove planine razgovarali smo sa bračnim parom Đokić iz Beograda.

„Ovo za nas predstavlja drugačiji i lepši svet od onog u kome svakodnevno boravimo. Sa detetom dolazimo od 2012. godine jer je ovde još uvek priroda netaknuta, a nadamo se da će zadugo tako i ostati. Znamo da se sve menja, ali je naša želja da se Tara menja u skladu sa onim što jeste i što je oduvek bila, ne onako kako se to dešava na nekin drugim planinama. Dolazimo i leti ali zbog odlaska na more znatno manje boravimo nego zimi. Obilazimo i širu okolinu Tare i uživamo u svakom lokalitetu, sve je predivno“, rekli su nam Đokići.

Strah da se pelcer urbanizacije ne proširi sa obližnjeg Zlatibora i na Taru, kojom gazduju Užice i Bajina Bašta, sve je prisutniji kod posetilaca, i to sa razlogom. Nacionalni park je jedina nada bajinobaštanskog dela dok je užički upitan. Da ne kvarimo priču, o toj temi ćemo pisati u nekom drugom tekstu.