0
Nisam zažalila što sam u poslednjem trenutku rešila da otputujem u Egipat i ipak otišla na more.
Mnogima je pandemija bila odličan izgovor da iznenada zavole Srbiju i shvate koliko je lepa, ali 11 dana u Šarmu u hotelu s pet zvezdica je koštalo upola manje nego pet dana na Rtnju, Kopaoniku, Guči ili u vili u Vrdniku. Platila sam 600 evra kompletan aranžman, a novčanik više nisam morala ni da vadim. Plus sam izbegla gužve koje su na popularnim lokacijama u Srbiji bile nesnosne.
Pročitajte još:
Egipatski hoteli u Šarm el Šeiku su otvoreni tek prvog avgusta i to ne svi – rade na pola kapaciteta što znači da je pola rizorta u kom sam odsela bilo prazno, rade samo dva restorana, barovi ne. SPA centar radi, ali ako zakažeš – unutra si sam, a osoblje nosi maske. Sve što ima veze sa noćnim životom je zatvoreno, uveče su otvorene samo lokalne prodavnice i supermarketi. Gosti od trenutka ulaska u hotel ne nose maske, zaposleni da, ali toliko je pusto da jako brzo zaboraviš na koronu i to je ujedno najbolje na ovom letovanju. Činjenica da sam mogla da resetujem glavu, smirim strah, neizvesnost i zaboravim na termin „novo normalno“.
Normalno je mazanje faktorom 50 jer da, vazduh je kao u rerni, normalno je zaroniti i videti roze, žute, zelene, plave ribe i zamahnuti jače kad naiđeš na ražu, jesti redovno, čitati mnogo, jahati kamilu, kvadom obići deo pustinje. Kao i svih onih godina pre korone normalno je sve što hoćeš u tih desetak dana odmora. Za „novo normalno“ je najvažnije da ostaneš okej, a mene je Egipat vratio u kolosek jer sam shvatila da i dalje postoje stvari kojima mogu da se radujem (a da nisu svakodnevne sitnice).
Jedino što smo na moru primetili je da smo za razliku od prethodnih godina dosta uozbiljili teme dok sedimo na terasi i pijemo kafu, malo manje se smejemo i zezamo, vanredno stanje, politika, sva egzistencijalna teskoba je učinila svoje. Zato smo često trčali u akva park pri hotelu gde smo uz vrištanje na toboganima vratili smeh.
Kad te adrenalin opiči, korona i sve što ona nosi su poslednje na šta misliš. Kad vidiš ženu u burki kako izleće sa istog tog tobogana, pa dođeš u sobu, ne pada ti na pamet da proveriš da li ćeš morati u izolaciju po povratku kući, već guglaš „Kuran burka“. Kad zaroniš, ne misliš ništa, samo se prepustiš plavetnilu, a posle ne tražiš broj novoobolelih nego imena riba koje si video, pa kad skapiraš da je ona s bodljama mnogo opasna, razmišljaš kako si super jer si se oslobodio straha. Nek dođe i ajkula, sve može. Sve će biti ok, samo moraš sam da ga napraviš. Bilo to „novo normalno“ ili tvoje normalno.
***
BONUS VIDEO:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
