2
Jovana i Milan su se 2019. iselili iz stana koji su iznajmljivali u Beogradu i počeli da putuju. Dom im je bio tamo gde su im bili i koferi. Od tada obilaze svet, a ovih dana su se vratili iz Meksika gde su ostali zaglavljeni tokom pandemije i otkrili su nam kako je izgledala avantura povratka kući.
Njihova velika želja za putovanjem i poslovi koje rade – onlajn inženjer softvera i grafički dizajner, omogućili su im da se otisnu u avanturu obilaska sveta. Svoj nomadski život su započeli sa mesec dana provedenih na Tajlandu, zatim Vijetnamu i Filipinima. Nakon toga proveli su dva meseca u Portugalu, pa još dva u Engleskoj, ali su se uvek između tih putovanja vraćali u Srbiju. Na poslednjem putovanju su im planovi za povratak, naravno, krenuli potpuno drugačije nego što su očekivali. Jovana i Milan su za Nova.rs opisali svoju odiseju.
„Krajem novembra smo krenuli za Ameriku i planirali da se vratimo krajem marta. Proveli smo praznike u Njujorku, obilazili zavejani Kolorado, onda se ugrejali u Kaliforniji i na Floridi. Odatle smo imali karte za Kubu, ali kako američke cene više nismo mogli da izdržimo, rešili smo da poslednjih desetak dana do leta za Havanu, provedemo u Meksiku, što je, verovali ili ne, bilo povoljnije nego da ostanemo u Majamiju i tamo sačekamo let. Zato smo se u trenutku kada je proglašena pandemija, sasvim neplanirano, našli u Meksiku. Od Kube smo, naravno, odmah odustali, ali smo imali sasvim novu dilemu. Želeli smo da ostanemo racionalni, pa smo zato vagali da li je pametno ići po krcatim aerodromima na koje su ljudi panično nagrnuli. Dok smo mi razrešavali svoju dilemu, aerodrom u Beogradu se zatvorio.
Sami u vili u Tulumu
Sada više nismo imali drugog izbora nego da ostanemo u Tulumu, meksičkom gradiću u kom smo bili smešteni. Srećom, kako su ostali turisti mogli da se vrate u svoje zemlje, ovo mesto je brzo ostalo bez turista, pa smo mogli sebi da napravimo bezbedan karantin u maloj vili u kojoj smo iznajmljivali sobu. Nije bilo drugih gostiju što je činilo da se osećamo sigurnim od virusa. Nigde nismo izlazili sem kad moramo u nabavku. Srećom, imali smo dvorište i bazenčić koji su bili svetla tačka jer je u nekom trenutku postalo toliko toplo i sparno da je i disanje postalo pravi izazov.
U međuvremenu smo strpljivo čekali da možemo da priuštimo let do nekog od evropskih gradova odakle su humanitarni letovi kretali za Srbiju, ali su njihove cene postale višestruko veće usled pandemije, tako da nismo imali izbora sem da čekamo. Kako je samo jedan humanitarni let leteo iz Amerike, što nam je bilo priuštivo, pokušali smo da se prijavimo za njega, ali je već bio popunjen prioritetnim putnicima.
Pročitajte još:
Zato smo željno iščekivali početak maja kada je najavljeno otvaranje aerodroma u Beogradu. Čeznuli smo da budemo blizu svojih porodica u ovim neizvesnim trenucima. Kako se otvaranje aerodroma odložilo na 18. maj sa napomenom da se može produžiti na početak juna, a humanitarni letovi su prekinuti, rešili smo da se potrudimo svim silama da se vratimo kući. Imali smo sreće da je naša ambasadorka u Meksiku bila jako predusretljiva i želela je da nam pomogne.
Shvatili smo da možemo sami da ogranizujemo let do Sofije ili Budimpešte sa tranzitom koji nam odgovara (što je bilo jako važno jer smo najzad mogli da pronađemo povoljnije karte) i tako uđemo u Srbiju iz Bugarske ili Mađarske, ali smo to mogli da uradimo isključivo uz papire iz ambasade, koji svakoj državi kroz koju prolazimo garantuje da tačno određenim letom ulazimo u nju i onda izlazimo da nastavimo dalje. Koliko smo uspeli da saznamo iz dopisivanja sa ljudima iz svoje instagram zajednice, mnogi koji imaju problem da dođu iz drugih ‘zabačenijih’ zemalja nisu dobili ovu informaciju od svojih ambasadora. Zato smo neizmerno zahvalni svojoj sposobnoj ambasadorki, bez nje sada ne bismo bili u Srbiji.
Povratak kući je trajao dva i po dana
Naš put do Srbije trajao je dva i po dana i bio je ujedno najduži i najneobičniji put koji smo ikada iskusili. Leteli smo iz Kankuna, preko Meksiko Sitija, do Pariza, odakle smo imali poslednji let ka Sofiji gde nas je čekao neko iz ambasade i kombi koji će nas prevesti do granice.
Najveća briga bila nam je da se neki od ovih letova ne otkaže jer u tom slučaju ne bismo stigli na sledeći let i ostali bismo zaglavljeni na nekom od ovih aerodroma. Baš to se i dogodilo, ali srećom, dva dana pred put, pa smo imali vremena da reagujemo. Naš let za Meksiko Siti je otkazan. Srećom, postojao je još jedan let istog dana koji je bio priuštiv pa smo brzo reagovali i kupili ih. Dan kasnije su ipak vratili prvi let na red vožnje, tako da smo na kraju imali po dve karte za Meksiko Siti i nijedan razlog koji bismo mogli da navedemo avio kompaniji za refundaciju jer su oba aviona ipak letela.
Merenje temperature „svemirskim pištoljčićima“
Na aerodromu u Kankunu, kao i na svim ostalim aerodromima kroz koje smo prošli, svako drugo sedište ima zalepljen znak za zabranu sedenja zbog socijalne distance.
Ljudi se svakako drže podalje jedni od drugih, što i nije teško jer su svi aerodromi prilično prazni. Svi su bez izuzetka nosili maske, većina prodavnica bila je zatvorena, ali je poneka ipak radila pa smo bar mogli da se snabdemo vodom.
Pred ulazak u avion su nam uvek beskontaktno merili temperaturu, nekim toplomerima koji liče na ‘svemirske pištoljčiće’ koje nam upere u čelo. Ljudi koji to rade su bili obučeni u zaštitna bela odela. Ovo je bio jedan od neobičnijih prizora na ovom putovanju, ali ne i najneobičniji. Avion je bio poluprazan, što je bilo utešno. Na aerodromu u Meksiko Sitiju situacija je bila ista kao i u Kankunu.
Pročitajte još:
Avion za Pariz je bio zaista nesvakidašnje iskustvo. Ogroman avion sa 10 redova u tri kolone, koji prima preko 200 ljudi, a u njemu je bilo svega nas pedesetak. Kako smo uočili totalno prazan deo u dnu aviona, zamolili smo osoblje da pređemo u ovaj deo. Dozvolili su, pa smo ovaj let dug deset i po sati proveli osećajući se bezbedno – koliko je to u ovoj situaciji moguće. Imali smo četiri sedišta u redu i gomilu jastučića i pokrivača sa drugih praznih sedišta pa smo mogli sebi da napravimo pravi krevet u avionu. Ovo u normalnim uslovima nikada ne bismo iskusili. Spavali smo sa maskama.
Zapravo, skoro tri cela dana i dve noći smo proveli pod maskama. Takođe, pred put smo se ‘naoružali’ antiseptikom i medicinskim alkoholom u malim bočicama kako bismo mogli da ih prenesemo kroz sigurnosnu proveru. Ništa nismo ostavili slučaju. Nismo znali hoće li išta biti otvoreno na aerodromima pa smo i ranac napunili hranom, odnosno grickalicama.
Na izmaku snage na terminalu duhova
Do sletanja u Pariz sve je išlo prilično glatko, ali ovde nastaje veliki zaokret. Kako smo 20 sati morali da provedemo na ovom aerodromu, uzdali smo se u hotel koji postoji na terminalu gde smo planirali da se odmorimo. Noć pred put nismo spavali zbog pakovanja i prepakivanja svih stvari koje smo akumulirali za ovih pet meseci koliko smo bili na putu. Zapravo, za prethodne dve noći imali smo ukupno oko pet sati sna… Ukratko, bili smo na izmaku snage. Ovde saznajemo da ne samo da ne radi hotel, već ne radi apsolutno ništa na aerodromu. Bili smo skoro sami na ogromnom terminalu. Bilo je sablasno, jako neobično.
Tu noć smo proveli na foteljama, ali nismo imali vode za piće. U automatima vode više nije bilo, a jedina česma sa pijaćom vodom bila je pokvarena. Imali smo sreće da sretnemo čoveka koji održava aerodrom pa je zamenio balon vode na aparatu.
Delovalo je kao da smo u gradu (na terminalu) duhova – mi, jedan gospodin koji je ležao na nekoj prostirci na podu i stotine zatvorenih prodavnica i restorana. Naišli smo na automat za kafu sa spremljenom kafom koju je neko naručio i ostavio tu – finalni detalj u ovom postapokaliptičnom filmu.
Zaspali smo na foteljama koje smo odabrali, a po buđenju su nas sačekali paketi hrane od Air France kompanije kojom smo leteli do Pariza. Imali smo pristojan obrok, vodu, voćnu kašu i grickalice. Bilo je i nekako emotivno, dok sam posmatrala Milana, izmorenog, u hrpi svojih stvari koje su nam služile kao jastuci i pokrivači, u sred tog ‘praznog ničega’, kako otvara svoju ‘kutiju pažnje’ koja se pojavila niotkuda, i njegova neizvesnost u očima dok čeka da sazna hoće li najzad da pojede nešto što nisu grisine. Ne smemo ni da zamislimo kako je bilo ljudima koji su danima i nedeljama bili zarobljeni na praznim aerodromima.
Izgubljeni koferi
Jutro je donelo nove ljude na terminal koji su došli na svoj let pa je sve izgledalo lepše i lakše, jer više nismo bili sami. Tada smo shvatili da naši koferi verovatno neće biti utovareni u avion, jer smo zbog zabrane izlaska sa terminala bili sprečeni da kofere preuzmemo i čekiramo ih za let za Sofiju. Rečeno nam je da će oni to uradili ujutru kada se pojavimo na gejtu. Ali kako baš nikoga od osoblja nije bilo na terminalu do sat vremena pred let, koferi ipak nisu stigli na vreme. Danas, nekoliko dana po dolasku, saznajemo da su još uvek u Parizu.
Avion za Bugarsku bio je skoro pun, ali su svi nosili maske. Po dolasku su nas iz aviona do ulaska na aerodrom sproveli autobusom gde smo svi bili primorani da se zguramo kao u gradskom prevozu. I kada su izašli, ljudi su nastavili da jedni drugima ‘dišu za vratom’ u redu za ulazak i merenje temperature. Zbog toga smo rešili da se izdvojimo i uđemo poslednji.
Peške preko granice
Ispred aerodroma nas je sačekao gospodin iz ambasade i vozač koji će nas provesti do bugarske granice. Kako on, naravno, nije mogao da je pređe, od bugarske do srpske granice smo išli pešaka. Dok smo se približavali Srbiji, posle toliko iščekivanja i tako dugog i napornog puta, bili smo u neverici da je sve zaista gotovo i da stižemo kući. Moj tata nas je čekao na srpskoj granici. Na njoj smo se malo zadržali, čekali smo da se završi potrebna papirologija, kao i da stigne sanitarna inspektorka koja nam je propisala karantin od 14 dana. Bilo je neobično videti tatu posle pet meseci i biti u nemogućnosti da ga zagrliš.
Karantin kod kuće
Sada iskreno uživamo u svom karantinu, kod kuće smo, bezbedni, prolećni mirisi se šire niz dvorište dok pijemo kafu sa svojim najbližima, iako smo i dalje metrima razdvojeni od njih i još uvek se nismo izgrlili. Ali ipak, metri su u redu u odnosu na hiljade kilometara koje su nas delile mesecima.
Za sada planiramo da se malo zadržimo u Srbiji. Kad nam prođe karantin, voleli bismo da krenemo u obilazak prirodnih divota naše zemlje. A ako se situacija poboljša, možda i iskoristimo povratnu kartu za Meksiko koju smo kupili jer je iz nekog neobičnog razloga bila jeftinija nego ona u jednom pravcu. Za termin povratka smo izabrali kraj oktobra, jer bismo voleli da prisustvujemo njihovom najvećem prazniku, Danu mrtvih, koji oni proslavljaju zajedno sa svojim najmilijima kojih više nema. Za njih je ovaj praznik jedna vesela prilika i kažu da je nešto predivno za videti.
Videćemo kako se stvari budu odvijale, ali za sada je najveća avantura za nas što smo ponovo u Srbiji sa svojim najdražima.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
