"Meni mama i tata nisu ostavili stan u Beogradu, a ovi što nasleđuju nekretnine nikad neće razumeti kroz šta mi ostali prolazimo"

"U Beograd sam se doselila kao bruckoškinja davne 2015. Kažem davne jer je tad sve izgledalo drugačije. Cene, stanovi, uslovi. Moji roditelji su tada imali ideju da se svi zajedno preselimo u iznajmljen stan kako bismo sestra i ja imale porodičnu toplinu i na studijama, a da kasnije kupimo stan. Od tada se mnogo toga privatno promenilo i više puta sam ulazila u ceo proces - ali svaki put su uslovi bili sve nedostižniji“, kaže Katarina za Nova.rs.

I zaista, društvo u Srbiji se u međuvremenu dosta polarizovalo i startna osnova koju su imale ranije generacije dosta je drugačija od one koju imaju današnji mladi koji kreću u samostalni život. Uostalom, koliko je onih koji i u svojim tridesetima i dalje žive s roditeljima jer nemaju gde? Danas ako primanja nisu bar par hiljada evra, ideja da se sam skućiš, barem u glavnom gradu, deluje sumanuto. Možeš da živiš kao podstanar i samo se nadaš da ćeš nekad rešiti stambeno pitanje. Pritom, i za tu kiriju treba zaraditi.

I tu dolazimo do – nasledstva. Koliko kuća ili stan koji ti roditelji ostave može da oboji život? Ali veliko je pitanje šta oni zapravo mogu da ti ostave i koliko se to pokalapa sa tvojim željama.

„Od roditelja mi u nasledstvo ostaje kuća na selu, koja je moja oaza mira i mesto kome se vraćam kad imam i najmanji problem i, ako ne mora, nikada je ne bih prodala. Oni i dalje rade, ali u poslednje vreme sve više ulažu u renoviranje i sređivanje ovog doma, te verujem da će se tamo i vratiti. A što se mene tiče, ne vidim ni kako bih skupila za ulog niti otplaćivala kredit za stan. Za sada ostajem pod rentom, a jedna od opcija o kojima razmišljam je prelazak u manji grad ukoliko se ne ukaže bolje rešenje", kaže Katarina.

Razlog su svakako cene nekretnina u Srbiji koje su postale već nalik na loš vic. Nije lako poverovati u to kakvi se stanovi i kuće nude za koji novac. I kako onda, recimo, da mlada osoba koja želi da se osamostali u Beogradu kupi sebi stan, koliku platu treba da ima, koliko treba da odvoji za ratu kredita, od čega da živi?

S druge strane, ako imaš sreće, pa su ti roditelji ostavili, recimo, stan u tom Beogradu, ove muke su prilično daleko od tebe. Za ranije generacije, ljude koji su već stekli u životu šta se moglo, nije bilo strano otvoriti detetu po rođenju štednu knjižicu, izdvajati makar za garsonjeru u većem gradu da se obezbedi budućnost, da ne mora da se muči.

Koliko to zapravo znači, priča Mila, rodom iz Čačka.

"Činjenica da su nam roditelji kupili stan kad je trebalo da dođemo u Beograd da studiramo značajno je obeležila naš razvoj u ovom gradu. Pre svega, to je bila jedna od velikih životnih stavki o kojima nikad nismo morali da razmišljamo. Moji prijatelji koji su bili podstanari uglavnom su morali često da se sele, da stalno brinu o kiriji itd. Sve to unosi neki egzistencijalni nemir koji nemaš kad ti je ovo pitanje rešeno.“

Kad je počinjala da radi, Mila je mogla da priušti sebi da mesecima volontira i da godinu dana radi za minimalnu platu jer nije bilo brige oko toga da li će imati za kiriju.

Dakle, jasno je da, kad u startu imaš taj stan, svoj si čovek. Naravno da to nije nužno preduslov za sreću, ali svakako je dobra odskočna daska i olakšava dosta toga.

I sada kada ona stvara svoju porodicu, još više se vidi koliko to sve znači.

„Pre nekoliko godina kad smo dobili dete, muž i ja smo podigli kredit da kupimo veći stan i najveći deo rate kredita plaćamo od kirije iz prvog stana. Jednostavno, sa nasleđenom nekretninom imaš osećaj sigurnosti koji nikad ne bih menjala", kaže Mila.

Njeni roditelji su očigledno uhvatili taj ključni trenutak, mislili pametno i sada se taj početni kapital dalje preliva iz generacije u generaciju. To daje MIli mogućnost da i ona za svoje dete nešto pripremi na vreme.

Oni koji iz bilo kog razloga nisu iskoristili eventualnu priliku ili jednostavno nisu bili u mogućnosti sada mahom imaju decu koja ne mogu da na duže staze reše stambeno pitanje, a tek nemaju ideju kako da svojoj deci bilo šta ostave. I eto ga začarani krug koji postaje sve suroviji kako cene skaču i kako se prilike i kod nas i u svetu menjaju, pa je jaz između bogatih i siromašnih sve drastičniji. Čini se da srednja klasa, oni najbrojniji koji su mogli da svojoj porodici priušte i nešto van osnovnih životnih potreba, sada nestaje.

Zato je jedna Maja, koja je u sličnoj situaciji kao Mila, vrlo zahvalna svojim roditeljima.

„Nasledila sam stan u kome živim sada sa svojom porodicom. Pomoglo je jako puno jer takvo je vreme da, iako smo i suprug i ja visokoobrazovani, jako bismo morali da se pomučimo da uzmemo svoju veću nekretninu“, kazala je ona u našoj onlajn anketi na pitanje koliko zaista može da pomogne u životu kad od roditelja naslediš imovinu.

S druge strane, to nasledstvo ne mora da bude konkretno nekretnina za život, ali svakako utiče na stil života.

„Ostavili su mi mnogo toga, ja sam to dobro unovčio i sada ne radim ništa, tj. drugi za mene rade…“, kaže jedan Martin.

Stefan je zahvalan jer je nasledio kuću u kojoj je još 1995. otvorio prodavnicu koja i dan-danas radi.

„Kuću sam renovirao. Hvala puno, mama i tata što ste mi preneli radnu naviku i kulturu.“

Pritom, nekad se deca jako iznenade onim što im roditelji ostave, nesvesni koliko mogu da dobiju.

„Tata je živeo 86 godina, ostavio mi je sve, novac na računu, auto njegov, dve kuće u Podgorici, zemlje i previše. Iznenadila sam se da je toliko stekao u životu i ja sam sada zahvalna za sve što imam jer mi je mnogo pomoglo za bolji život. Bog je dobar i Gospod nagrađuje dobre ljude. Hvala, tata, nedostaješ“, kaže Vesna.

„Nasledila sam 25 ari zemlje i 25 ari šume. Za kćerku koja u zapadnoj Srbiji ima dva rođena brata - i više nego dovoljno. Nije kod nas običaj da se ženska deca petljaju u nasleđivanje ako već imaju braću, pa sam se iskreno iznenadila. Hvala im“, kaže jedna Biljana.

Posebno mesto u ovoj priči o tome koliko nasledstvo zapravo može da bude ona slamka spasa u životu vidi se na primeru jedne Zite. Zamislite samo šta to može da predstavlja za ženu u srednjim godinama posle razvoda i otkaza.

„Nasledila sam pola kuće.... Osamnaest godina nisam koristila svoje nasledstvo, onda sam iz firme otišla kao tehnološki višak i, kad sam uzela novac, dogradila sam nekih 40 kvadrata i rešila svoje stambeno pitanje posle razvoda... Hvala roditeljima“, kaže Zita.

Mnogi pak tvrde da stan ili kuća koji ti ostave roditelji i nisu najbitniji.

„Ima li veće sreće nego kad od roditelja naslediš zdravlje, dobro vaspitanje, poštenje i kad te nauče da ljude deliš na dobre i na loše! Sve bih dao da su mi roditelji proživeli duže i da nisu prerano otišli na drugi svet“, kaže jedan Rajko.

Međutim, većina priznaje da je život jednostavno mnogo lakši ako se nešto nasledi. U suprotnom se vazda boriš.

Zato oni s najviše sreće od roditelja dobiju savršen miks.

Kako kaže jedna Katarina, roditelji su joj dali sve.

„Dali su obrazovanje za sestru i mene, podršku kad god nam je trebala, krov nad glavom, pomoć oko dece, vaspitali su nas da budemo ljudi u svakoj situaciji.... I sve je pomoglo.“