Ugledni nemački list nije štedeo reči o protestima i Srbiji: "Zemlja propada, mladi beže, a sa Vučićem na čelu - tu nema nade"

„Srbija je zemlja koja propada. Stopa nataliteta je izuzetno niska, gotovo da nema doseljavanja, a mladi masovno odlaze u inostranstvo. Prema procenama Svetske banke, za četvrt veka broj stanovnika u Srbiji mogao bi pasti sa sadašnjih skoro sedam miliona na svega 5,4 miliona. Ništa ne ukazuje na to da će se ovaj trend preokrenuti“, navodi se u tekstu i dodaje se:

"Na čelu zemlje je predsednik Aleksandar Vučić, koji guši svaki oblik drugačijeg mišljenja, svaku ideju i san koji se ne uklapa u njegovu viziju. Srbija pod njegovim vođstvom delovala je kao zemlja bez nade – sve do 1. novembra 2024. Tada se, na železničkoj stanici u Novom Sadu, srušila nadstrešnica, pri čemu je stradalo 15 ljudi. Bio je to trenutak koji je zapalio iskru – protesti su započeli i traju i danas".

Novinar Die Zeita, Ulrih Ladurner, opisuje kako su se protesti širili širom zemlje, oblikujući novi identitet Srbije.

„Na vidiku su obrisi drugačije, bolje Srbije. Pokretačka snaga promena su srednjoškolci i studenti – generacija za koju se verovalo da je nezainteresovana i politički pasivna. Ali iznenada, oni izlaze na ulice i pokreću mase. Na vrhuncu protesta, više od 300.000 ljudi izašlo je na ulice Beograda – što je gotovo pet procenata celokupnog stanovništva Srbije“, piše Ladurner.

Od “velike Srbije” do “srpskog sveta”

Autor se osvrće i na opasne ideje iz prošlosti koje se, prema njegovom mišljenju, i dalje nalaze u osnovi politike u regionu. Devedesetih godina prošlog veka, srpske paravojne snage vršile su etničko čišćenje u ime „velike Srbije“, dok je u poslednjim godinama taj termin zamenjen izrazom „srpski svet“.

„Ali značenje je ostalo isto – ujedinjenje svih Srba u jednoj državi. Te ideje i danas predstavljaju rizik za stabilnost Balkana. Konflikt sa Kosovom i dalje je nerešen, dok lider bosanskih Srba, Milorad Dodik, sve otvorenije govori o odvajanju entiteta Republike Srpske od Bosne i Hercegovine.“

U tekstu se dodaje i da Vučić raspolaže nizom destruktivnih „karta“ koje može da iskoristi. „Kada su protesti tek počeli, on je zapretio studentima, a režimski mediji su ih odmah napali. Tada se u mnogima probudio strah – ne samo od represije, već i od mogućnosti da se nasilje okrene protiv sopstvene mladosti. Ljudi su instinktivno osetili da moraju da stanu u zaštitu dece – dece koja su odrasla u zemlji čije su temelje potresali rat, siromaštvo i poniženje. Zato su širom Srbije vrata počela da se otvaraju upravo njima – učenicima i studentima.“

Vučić? Ko beše taj?

Zanimljivo je da ovi protesti nemaju vođu, što Vučiću onemogućava da primeni taktiku na koju je navikao – da protivnike uruši propagandom, uceni ih ili ih politički kupi. „Ovde to nije moguće“, navodi se u tekstu. „Studenti ga jednostavno ignorišu. Vučić? Ko beše taj? Time, gotovo nesvesno, postižu nešto ogromno – pokazuju svim građanima kako bi Srbija mogla izgledati bez njegove sveprisutnosti.“

Na kraju, Die Zeit zaključuje da je predsednik Vučić preživeo najveće proteste u modernoj istoriji Srbije. Ali, kako piše Ladurner – demonstranti nisu ni očekivali njegovu ostavku, niti im je to bio cilj. On je, formalno, i dalje na vlasti, ali zemlja za koju veruje da je drži pod kontrolom – polako mu izmiče iz ruku.

„Srbija počinje da leči rane koje su joj naneli rat, nacionalizam, siromaštvo i poniženje. Više ništa nije kao pre“, kaže starija žena koja se, u Beogradu, na velikom protestu priključila mladima. „Danas smo drugačiji!“, zaključuje ona.