Čuvena srpska istoričarka otkriva kako o istim događajima iz istorije uče deca u Srbiji i Hrvatskoj

Koji momenti iz vaše knjige "Prošlost dolazi" su izazvali najviše reakcija? Da li je bilo nekih neočekivanih?

Meni je najveće iznenađenje što je knjiga za manje od godinu dana doživela četiri izdanja i što je dugo bila visoko na bestseler listama najvećih knjižara. Ne znam kako to da tumačim, jer se to nikako ne bi očekivalo od knjige koja se bavi analizom udžbenika istorije koji su izlazili u Srbiji u poslednjih više od sto godina.

Bila bih srećna kada bi to značilo da građani žele da čuju drugačija tumačenja prošlosti, da su zasićeni njenom mitologizacijom, da im je dosta tih beskrajnih zloupotreba, da se osećaju kao žrtve manipulacija. I da je ovo neki znak da žude za normalnošću.

Kako su u poslednje vreme menjani udžbenici iz istorije, u kom pravcu? 

Prva dramatična promena bila je u udžbenicima objavljenim za školsku 1993. godinu, kada je „promenjena“ čitava prošlost i prilagođena ratovima koji su bili u toku. Bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda iz prethodne faze mitologizacije zamenjeni su pričom o večnoj mržnji među njima.

Sledeća promena bila je 2002. godine, kada je „promenjen“ Drugi svetski rat jer su nove vlasti želele da poraze prethodni režim i na terenu sećanja. Zamenjena su mesta dobrih i loših momaka, pa su zločini i kolaboracija sada pripali partizanima, dok su svi podaci o četničkoj kolaboraciji i zločinima izbrisani. Tada je krenuo talas masovnog revizionizma, čije posledice osećamo danas u predlogu Aleksandra Šapića da se izmesti Titov grob i postavi spomenik Draži Mihailoviću.

To nije samo nasilje nad istorijom, to je i negiranje antifašizma, što je izuzetno opasno za svako društvo, a posebno ono koje je i onako izgubilo kompas. Kasnije promene udžbenika iz 2010. i 2021. su uglavnom bile zbog reformi školstva, ali je svaka promena donosila i promene u tumačenju prošlosti.

Šta je sve sporno u današnjim udžbenicima?

Sporne su „činjenice“, sporno je ono što želi da se učini sa nacionalnim identitetom, sporan je način na koji se govori o prošlosti, posebno onoj najnovijoj.

Manipulacije sa Drugim svetskim ratom su ublažene, ali je čvrsto utemeljeno da je Srbija imala dva antifašistička pokreta, što istorijski nije tačno zbog četničke saradnje sa okupatorima već od jeseni 1941. godine.

Sporno je što se o ratovima 90ih govori tako da se ništa ne razume…

Na dubljem nivou, sporno je što se čitava prošlost prikazuje kao poraz, što su nekadašnji pobednički i herojski narativi zamenjeni samoviktimizirajućim. Čak su i velike, nesumnjive pobede u Prvom i Drugom svetskom ratu sada prikazane kao porazi, jer nam danas ne odgovaraju rezultati tih ratova ili se „ne slažemo“ sa pobednicima.

Time se stvara jedna frustrirajuća slika prošlosti, kako nemačka istoričarka Alaida Asman kaže, zarobljeni smo u traumatičnom porazu, koji ne dozvoljava da se iz njega izađe… To je nešto što odgovara vlastima, jer onda imaju slabo društvo, uplašeno od svega i od svih, kojim mogu da rade šta hoće. Ali, to je put u propast, jer to društvo ne može da napreduje, blokirano je i truli.

Koliko se istorija sad razlikuje po eks-ju zemljama?

I drugi su „promenili prošlost“, ali niko kao u Srbiji i Hrvatskoj. Slovenija, Crna Gora i Makedonija su se trudile da zadrže objektivnost... Ali Hrvatska i Srbija su svoje nove države izgradile na negaciji svega što je ranije bilo, pre svega negaciji Jugoslavije i socijalizma. Time su se one trajno udaljile od mogućnosti da shvate prošlost, gde su bile i gde su sada, šta bi trebalo da budu prioriteti i zašto su nam društva baš ovoliko propala.

Šta o ratovima uče deca u Hrvatskoj, a šta deca u Srbiji?

Najbolje je to svojevremeno napisao Žarko Puhovski kada je rekao da se u Hrvatskoj govori samo o onome što je bilo pre Oluje, dakle o periodu kada je Republika Srpska Krajina pod svojom vlašću držala četvrtinu teritorije Hrvatske, dok se u Srbiji o tome ne govori, već samo o periodu posle Oluje, kada su hrvatske snage proterale 200.000 Srba i izvršile ratne zločine nad srpskim civilima.

Izaberete deo prošlosti koji vam odgovara, a ostalo kao da zatrpate. Takva selektivnost dovodi do toga da ne razumete šta se desilo, da se učaurite u priči kakvu ste sami izmislili i tako, „širom zatvorenih očiju“ pokušavate da funkcionište u sadašnjosti i tražite put za budućnost. Ali, to ne ide.

Ako vidite samo sebe i svoje žrtve, postepeno se odvajate od realnosti, ne razumete svet oko vas, gubite kontakt. Kroz takav govor o prošlosti stalno razvijate neprijateljstvo, jer vam je neprijatelj neophodan da biste društvo držali u stalnoj tenziji, vi se u stvari ne lečite od prethodnog konflikta, nego se spremate za novi.

Šta vama kao istoričarki to govori? Šta možemo da očekujemo, čemu da se nadamo?

Govori mi da se moja nauka zloupotrebljava da bi se održavala vlast, jer se tako najlakše dižu i kontrolišu emocije društva.

Pa čim nešto zagusti u sadašnjosti, vlast se uhvati za prošlost, da pomoću nje kontroliše sadašnjost.

Jer tačno je ono što je rekao Orvel - ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost, a ko kontroliše prošlost kontroliše budućnost. Bilo da će vlasti manipulisati bolnim događajima iz devedesetih ili starijih perioda istorije, da li će se u sred svih mogućih problema nametnuti da se govori o premeštanju Tita i podizanju spomenika Draži, sve to ima istu svrhu sluđivanja društva. Zloupotreba prošlosti je jako opasna, jer parališe društvo. Ono više ne ume da misli.