Pored jedne od najlepših zgrada u centru Beograda ljudi prolaze, a ne znaju kako se zove: Neobično ime je dobila jer je jedan Srbin dao časnu reč

Vojnikovo ime bilo je Nikola Uzunović, koji će kasnije postati predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije i deda poznatog glumca Tanasija Uzunovića, a brod je nosio ime koje je dato i samoj palati – Devanha.

April 1916. godine

Brod Devanha izgrađen je od strane firme Caird & Company Greenock. Imao je 8.092 tone, dužinu od 470 stopa i širinu 56 stopa. Vlasnik ove lađe bila je Peninsular & Oriental Steam Navigation Company koja je brod porinula 16. decembra 1905. godine. Devanha je imala zadatak da prevozi robu i putnike na ruti od Velike Britanije do Indije i Kine, a na ovoj liniji, po prvi put, našla se 1. marta 1906. godine kada je isplovila iz Londona.

Međutim, rat je ubrzo prekrio svet. Nasmejani putnici nestali su sa palube Devanhe, a 16. septembra 1914. godine zamenili su ih vojnici. Ratni zadatak broda bio je operisanje u Dardanelima, odnosno u blizini Galipolja sve do početka aprila 1915. kada je pretvoren u brod-bolnicu.

Godinu dana kasnije, 9. aprila 1916. brod Devanha spasiće život velikom broju ranjenih vojnika među kojima je bio i Nikola Uzunović.

Naime, Uzunović se. 5. aprila, nalazio na na brodu Chantala koji je po Mediteranu prevozio ratni materijal i ranjenike sa Krfa, uglavnom Srbe. Na tridesetak kilometra od Rta Bengut u Alžiru, Chantalu je presrela nemačka podmornica SM U-34 i, bez upozorenja, ispalila torpedo. Teško pogođen, brod je potonuo, a u eksploziji su poginula devetorica vojnika, dok su ostali ranjenici i posada završili u moru. Deo njih uspeo je da se dokopa čamaca za spasavanje, ali je većina imala samo pojaseve za spasavanje.

Već u bolovima i iscrpljeni, ranjenici nisu imali snage da krenu ka obali. Bili su prepušteni na nemilost morskim strujama koje su ih vukle ka pučini.

U vodi su proveli četiri dana. Žedne, izgladnele i bez nade za spas, takve ih je zatekla posada broda Devanha koja je bila na svom kursu ka Malti. Preživele, među kojima je bio i Nikola Uzunović, brzo su izvukli na palubu broda, gde im je bolničarka Meri En Braun, sa svojim kolegama, pružala pomoć ne štedeći sebe, sve dok brod nije stigao na Maltu. Meri En je zbog ovog čina odlikovana ordenom srpski Krst milosrđa po završetku rata.

Nakon što je pod sobom osetio palubu Devanhe, Uzunović se zakleo da će, ako preživi, podići pravu palatu i da će je nazvati po ovom brodu. Tako i bi.

Kad Srbin da reč

Posleratne godine donele su slobodu, ali ne i raskoš. Trebalo je ožaliti žrtve i obnoviti zemlju. Ipak, Uzunović nije zaboravljao svoje obećanje. Iako mu je bilo potrebno više od decenije, 1930. godine podiže palatu Devanha.

Lokacija nije mogla biti bilo koja, već izabrana kako dolikuje u centru grada. Zanimljivo, na mestu na kojoj i danas stoji palata Devanha, prethodno se nalazila kafana "Kod patroldžije" gde su često navraćali beogradski noćni stražali koji su čuvali grad.

Dok je Uzunović bio finansijer, sam objekat projektovao je čuveni beogradski arhitekta Đorđe Đorđević koji je na pročelje zgrade stavio bareljef parobroda.

Sve do kraja Drugog svetskog rata, u ovoj zgradi obitavala je srpska elita kojoj je Uzunović izdavao stanove.

Šta je bilo sa brodom?

Sam brod 1919. prešao je u ruke australijske vojske i bio je izložen kao muzejski eksponat. Ponovo je zaplovio 1925. ali je brodio samo tri godine. Tada, 1928. dve godine pre podizanja palate Devanha, prodat je Japancima koji su ga pretvorili u staro gvožđe.

Broda Devanha više nema, ali zgrada i sećanje na njegovu ulogu i spašene živote živo je i danas. Počast su mu odali i Škoti nazivajući njegovim imenom nekoliko parkova i dvoraca u blizini Aberdina.

Autor: Ivan Radojičić / 011info