Pravila telefoniranja iz 1947. koja bi mnogi trebalo danas da pročitaju: Ne zadržavaj drugog nepotrebnim razgovorima

Telefon i televizija smatraju se osnovom novog doba ljudske civilizacije koje je počelo posle 1945. godine, odnosno, od kraja Drugog svetskog rata. Tačno je da je telefon u Beogradu i te kako postojao i pre toga, u doba kraljevine, i da su ovu novotariju još tada uvodili imućniji građani i u svoje kuće, da su se žice razvlačile po sokacima Čubure… Međutim, telefon je tek posle 1945. postao stvar bez koje se ne može.

Nove vlasti u Beogradu su tada izdale novi telefonski imenik ali su, prilikom njegovog štampanja, pored brojeva, napisale i instrukcije kako koristiti telefon, piše Kaldrma.

Dakle, ne kako podići slušalicu i “okrenuti” brojčanik, već kako koristiti telefon tako da resursa bude dovoljno i za druge.

Razume se, teško je bilo odvojiti se od slušalice, pa je ove savete verovatno malo ko primenjivao. Ali ima jedna caka, čovek u centrali mogao je i sam da vam prekine vezu, ali malo i da vas posluša. Nekad i nije bio sam: ove stare centrale idealne su bile za službu, pa bi sagovornici dobro naćulili uši ne bi li čuli bilo kakvu promenu, smanjenje tona ili eho koji bi otkrio prisluškivanje. Ali, to je druga priča…

Ovo su bila neka od tih pravila koja su danas nezamisliva. Ali, neka bi bez problema mogla da važe i sada, u našem vremenu.

“Važno! Današnja struktura naše zemlje i način današnjeg poslovanja iziskuje daleko veću upotrebu telefona nego pre rata. Uslеd toga telefonski saobraćaj u Beogradu nalazi se u teškom položaju. Telefonske centrale su preopterećene, saobraćaj je otežan, a može se još i pogoršati ukoliko se ne budemo pridržavali niže izloženog:

Između 9—13 časova, treba obavljati samo neophodne i važne službene razgovore.

Razgovori treba da budu kratki.

Za sve razgovore treba unapred pripremiti potrebne podatke tako da se što pre obavi razgovor i centrala oslobodi za druge pretplatnike.

U slučaju napuštanja aparata kod prijavljenog razgovora, razgovor treba preneti na drugo lice, ili zatražiti od međumesne centrale da se veza prebaci na drugi broj kako se ne bi nepotrebno zadržavale međumesne linije”.

Kroz imenik su isticane poruke, koje je uvek trebalo imati na umu. Tamo gde je obično reklama, ponegde bi pisalo: “Budi kratak u razgovoru, telefonska centrala je preopterećena“. Ili: “Budi uljudan u ophođenju sa službenicima telefonske centrale”.

Još neke od poruka na koje je Kaldrma naišla listajući imenik iz 1947. bila je: “Budi kratak u razgovoru, daj i drugom mogućnost da govori”, “Budi kratak i prcizan u traženju obaveštenja”, “Dizanjem slušalice već si opteretio centralu”.

I, na kraju, tu je bila i poruka koja bi i danas mogla da nam koristi, ali ne zbog nedostatka impulsa, već zbog uštede ličnog vremena, čija vrednost je uvek na ceni. Iako nastala 1947. godine, u jeku uspona domaćeg komunizma, njene rečenice po stilu pisanja zvuče skoro biblijski:

“Poštuj radno vreme svoje i drugoga, ne zadržavaj drugoga nepotrebnim razgovorima”.