52
Jovan Raketić, student medicine i budući lekar, želi da leči svoj narod - ali mu država to mnogo otežava.
Odliv mozgova je gorući problem Srbije sada već više decenija, a gotovo da nema osobe koja krivi mlade koji odlaze iz Srbije, frustrirani duboko korumpiranim sistemom u kojem živimo.
Pandemija koronavirusa naučila nas je koliko su nam važni lekari i zdravstveni sistem, a i ukazala nam je kakva nas katastrofa čeka kada mnogi od njih krenu put Nemačke i ostalih zapadnih zemalja. Iako je to poslednje što žele, poput Jovana Raketića, studenta 5. godine medicine, koji je na Fejsbuku napisao status koji nikoga neće ostaviti ravnodušnim, a koji otkriva sa kakvom se dilemom susreću mladi lekari u Srbiji.
Status prenosimo u celosti:
„Rođen sam u oktobru 1996. u Čačku. Nedugo zatim dogodili su se protesti 1996-1997. Prvo sećanje mi je slika majke koja pada sa stolice u podrumu uz prasak bombe koja je pala nedaleko od naše kuće. Zatim dolazi 5. oktobar, otac odlazi iz Čačka za Beograd spreman da pogine za bolje sutra za nas troje dece koje je ostavio kod kuće sa majkom.
Zatim se ređaju događaji poput ubistva Zorana Đinđića, preko pogroma na Kosovu, bezbrojnih demonstracija zbog parade, proglašenja nezavisnosti Kosova i mnogih drugih. Ja za to vreme završavam osnovnu školu, pa zatim i srednju, a priče oko mene su uvek bivale iste. Neko krade, neko prodaje, drugi izdaje, treći je ubica.
I pored svega toga, svoje detinjstvo smatram veoma lepim i srećnim periodom.
Sada završavam Medicinski fakultet, gledam slike od prethodne dve noći i nisam srećan, besan sam. Pitam se gde je pošlo po zlu. Najverovatnije nikada nije ni bilo dobro. Da li i ja treba da idem u Beograd kao moj otac, spreman da poginem? Možda treba kao moje kolege, najbolji od najboljih mladih doktora, da odem “preko”. Kažu tamo negde su im sve ponudili, stipendiju, platu, doktorat.
Ja sam vaspitan da volim svoju zemlju i svoj narod. Ja hoću da lečim svoj narod. Moji preci su ginuli da Nemačka ne dođe ovde. Sada moji prijatelji ginu da dođu do Nemačke. Ne beže oni zbog male plate. Ne zanima njih 900€ do 2025. Beže od kiča, šunda, šljama i mediokriteta koji su pustili svoje pipke u sve pore društva i polako ih dave. Beže dok još uvek nisu udavljeni. Beže jer vide svoje roditelje, koji su kao i moj otac, bili spremni da poginu, a sada se nalaze isto gde i tog 5. oktobra. Beže jer neće da ih kriminalci nazivaju kriminalcima. Beže jer u Srbiji je samo bežanje iz nje istina, a sve ostalo laž. Beže jer mladim naučnicima treba sloboda, a ne partijsko naređenje…
Zašto mladi odlaze:
Nama Srbima je uvek polazilo od ruke da se oslobodimo od okupatora, ali nikada nismo mogli da se oslobodimo od nas samih.
Moja konačna odluka mi postaje sve jasnija.
Srbijo odoše ti deca!“
Рођен сам у октобру 1996 у Чачку. Недуго затим догодили су се протести 1996-1997. Прво сећање ми је слика мајке која…
Posted by Јован Ракетић on Четвртак, 09. јул 2020.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
