Udavila je mačku, ubola devojčicu olovkom u glavu i nije osećala krivicu: Danas je psihijatar i kaže da svi treba da budu kao ona

Neposredno priznanje, ili možda upozorenje, nalazi se na prvim stranicama: „Ja sam lažljivica. Ja sam lopov. Emotivno sam plitka,“ piše Ganj. „Uglavnom sam imuna na kajanje i osećaj krivice. Veoma sam manipulativna. Nije me briga šta drugi ljudi misle. Moral me ne zanima. Pravila ne utiču na moje odluke. Sposobna sam za bilo šta.“

Ova smela izjava otvara pitanje pouzdanosti memoara žene koja priznaje da je, iako šarmantna, povremeni pisac. „Nisam savršen glasnik,“ rekla je Ganj za "LA TImes", sedeći ispred polica sa knjigama u kući u gradu čije ime nije želela da otkrije zbog bojazni da bi je mogli kontaktirati drugi ljudi s mentalnim poremećajima. „Znam da su moje priče istinite, ali isto tako znam da mi neće svi verovati.“

Ganjina priča predstavlja mapu psihološkog istraživanja i sklonosti ka nezakonitom ponašanju. Knjiga, koju je objavio Simon & Schuster, prati život devojčice koja je postala žena pokušavajući da razume svoju sociopatiju, danas često označenu kao antisocijalni poremećaj ličnosti. Još u ranom detinjstvu Ganj je shvatila da je drugačija, boreći se sa apatijom koja bi povremeno izazivala anksioznost i destruktivne ispade. Imitirala je emocije koje joj nedostaju kako bi se uklopila u svet gde romani i filmovi često prikazuju sociopate kao nasilne i bezdušne prestupnike na društvenoj margini.

„Laganje me je činilo sigurnom. Mogla sam da se provučem ispod radara,“ rekla je Ganj, danas 48-godišnjakinja, procenjujući da čak 15 miliona Amerikanaca može biti sociopata. (Prema Cleveland Clinic, antisocijalni poremećaj ličnosti pogađa između 1% i 4% odraslih u SAD, što je oko 13,7 miliona ljudi.)

„Ne postoji ništa inherentno nemoralno u tome da imate ograničen pristup svojim emocijama,“ dodala je. „Nisu sve sociopate opasni kriminalci. Teško ih je prepoznati. Nisu tipični monstrumi iz stereotipa. Možete spavati pored jedne. Možda ste je čak i rodili.“

Ganj, majstor unutrašnje kamuflaže, udata je i ima dvoje dece, živi miran i dobrostojeći život. Kao bivša terapeutkinja sa doktoratom iz kliničke psihologije, posvetila je godine demistifikaciji i humanizaciji ovog stanja, koje je često pogrešno korišćeno kao sinonim za svaku vrstu greha. Naučila je kako da navigira ljubavlju, empatijom i drugim emocijama, iako je u mlađim danima osećala „lukavi genije svoje podsvesti“ — poput džez kompozicije s labavim pravilima i promenljivim strukturama.

„Fasciniraju me neurotipični ljudi. Vi ste kao klizači na ledu. Sve te šarene emocije,“ rekla je Ganj. „Te male stvari koje radite. Mogla bih da vas gledam ceo dan. Ne želim da budem klizač na ledu, ali zaista smatram to fascinantnim.“

Ganj smatra da je zahvalna što ne poseduje neke od tih osobina, posebno osećaj krivice i stida, koje primećuje kod svog supruga odgajanog u katoličkoj porodici. „Izgleda mi kao veoma težak i nepotreban teret,“ kazala je.

Dok je radila kao terapeutkinja 2011. godine, napisala je i glumila u skeču za komičarsku grupu Groundlings, nazvanom „Resting Bitch Face“. Inspiraciju je pronašla u frazi koju joj je sestra šaputala u srednjoj školi kad bi joj lice poprimilo bezizražajni „sociopatski pogled“.

Kao ćerka muzičkog menadžera, Ganj je živela na Floridi pre nego što se preselila u Los Anđeles kako bi pohađala UCLA. Njeni impulsi su se povećali. Obijala bi kuće i sedela u tišini — ne ukravši ništa — a zatim bi nestala u noći, umirivši svoj um nezakonitim delom. Krala je automobile, vozila ih satima, a potom ih vraćala, ponekad sipajući gorivo.“ Prema njenom opisu, to je bio uzbuđenje koje je tražila, a koje je lako nalazila u gradu naviknutom na reinvenciju i eksperimentisanje.

„U Los Anđelesu možete biti bilo ko,“ rekla je, prisećajući se reakcija ljudi kada im je govorila da je sociopata: „Rekli bi: ‘Reci mi više. Oh, želim da čujem o tome.’ Svi u Los Anđelesu, mislim, imaju dozu tame. To svakako može biti iskorišćeno negativno, ali i pozitivno. Svako ko je ‘autsajder’ može pronaći svoje mesto u Los Anđelesu. To je za mene bilo istinito.“

Pohađala je predavanja na UCLA, kasnije stekla doktorat na Kalifornijskom institutu za postdiplomske studije Čikaške škole profesionalne psihologije, i nakon diplomiranja radila kao menadžer talenta u očevom preduzeću. Memoari pružaju intrigantan uvid u muzičku industriju, ali se, poput većeg dela knjige, oslanjaju na pseudonime, fiktivne likove i rekonstruisane dijaloge. Proza je živahna, a dijalozi oštri, ali kao u slučaju sa Maksom, muzičarem čiji je pravi identitet skriven, Ganj od čitalaca očekuje određeni stepen poverenja.

“Kirkus Reviews” je primetio da „narativ, koji se u velikoj meri oslanja na konvencije iz žanrova romantike i trilera, ima izraženu fantastičnu notu i često deluje kao da daje prednost živopisnom pripovedanju i samohvalisanju u odnosu na iskrenu introspekciju. . . Iako je knjiga reklamirana kao memoar, čita se više kao fikcija.“

Ganj je izjavila da je njena namera bila da zaštiti privatnost likova tako što ih neće imenovati, naročito imajući u vidu momente kriminalnog ponašanja opisanog u njenoj priči. „Vodila sam veoma šarolik život, a tokom procesa uređivanja, na površinu su isplivale najslikovitije priče,“ rekla je, dodajući da je prvobitni rukopis imao oko 200.000 reči. „Razumem kako neko ko čita ovo može steći utisak da sve izgleda previše savršeno povezano.“

"Publishers Weekly" pohvalio je Ganjinu iskrenost i introspekciju. Memoare su opisali kao „hrabro iskrene i ponekad šokantne,“ nazivajući ih „beskompromisnim autoportretom

koji] nudi osvetljavajući uvid u mentalni poremećaj koji je dugo bio obavijen stidom.“

Knjiga je najdublja kada Ganje pokušava klinički da definiše sebe i način na koji se odnosi prema emocijama koje nije posedovala ili je mogla samo da tumači i približno razume. Njena frustracija je prožimajuća, ali je ona neumorna istraživačica. Proučavala je psihološke udžbenike, naučne članke i druge izvore, uključujući razgovore sa terapeutima i profesorima, ali je godinama njena suština ostajala neuhvatljiva. Piše: „Dok sam lako mogla da se poistovetim s većinom osobina sa lista sociopatskih i psihopatskih karakteristika, uspela sam da se povežem sa samo oko polovine onih koje se odnose na antisocijalno ponašanje.“

Za razliku od psihopate, Ganj nije imala moždane abnormalnosti. Uz pomoć terapije, shvatila je da je sociopata, iako napominje da ne postoji „jedinstvena definicija“ za taj termin. Verovala je da većina ljudi poput nje može naučiti da kontroliše svoje impulse. U jednom intervjuu je rekla da je rano otkrila kako da potisne nasilne porive, znajući da će, ako to ne učini, biti razotkrivena kao „drugačija“ i postati „hodajuća crvena zastavica.“ Danas, kako kaže, nema želju da povredi ljude, ali mora da obuzdava druge porive.

„To je moja unutrašnja filozofija,“ rekla je. „Ako se ponašaš destruktivno, tvoja porodica, muž i taj deo tvog života će patiti, ali sociopatska strana koja uživa u tim stvarima će profitirati. Koju stranu želiš da odabereš? Devet puta od deset, koliko god bih želela da povremeno ostvarim te destruktivne porive, odlučiću se za ovaj život koji sam odabrala. Moraš praviti žrtve.“
Veliki deo priče prati često burnu vezu sa njenim mužem, Dejvidom, konsultantom za tehnologiju. Upoznali su se dok su bili deca u letnjem kampu i ponovo se povezali godinama kasnije u Los Anđelesu. Njegova ljubav je bila postojana, čak i kada su se otkrivanja njenog poremećaja, uključujući porive da provaljuje u kuće, množila. „Zašto imaš alat za obijanje?“ jednom ju je pitao. Dejvid se često osećao nebitnim — kao da je njemu stalo do veze, a njoj nije — i želeo je stvari koje ona nije mogla da mu pruži. S vremenom, i opet uz pomoć terapije, kako kaže, njihova veza se produbila i dobili su dvoje dece.

„Dejvidova sposobnost da prihvati moje sociopatske simptome,“ piše ona, „bila je ništa manje nego prelomna tačka za mene.“

Međutim, Ganj je rekla da njena emocionalna distanca može zakomplikovati porodični život. S druge strane, može pružiti jasnoću i omogućiti joj da osećanja ne ometaju rešavanje problema. Kada su je pitali da li njeni sinovi — dečaci od 8 i 13 godina — ponekad žele više emocija od nje, rekla je: „Verovatno žele. Ali jako sam se trudila da im dam prostor da mi kažu šta osećaju. Ponekad kažu: ‘Mama, želim X, Y i Z od tebe. Možeš li to da mi pružiš?’ I ja pokušavam.“

U memoarima piše da kada joj se rodio prvi sin, „nisam bila preplavljena emocijama. Nisam osetila onaj duboki nalet ‘savršene’ ljubavi koja mi je obećana... Nisam uspela da se povežem sa svojim osećanjima — bila sam besna.“ Kasnije piše da je svom detetu rekla: „‘Imaš čudaka za mamu, dušo,’ rekla sam mu. ‘Tako da ne mogu da ti obećam da će tvoje detinjstvo biti potpuno normalno... Ali mogu ti obećati da te nikada neću dovesti u opasnost. Nikada nećeš biti sigurniji nego što si sa mnom.’“

Nije uvek lako. Život, sa svim svojim kalibracijama, zavisi od nepredvidivih stvari. Ganjenin X bio je istovremeno faktografski i blago fantastičan: „Dejvidova žena. Majka zmajeva. Spisateljica. Doktor. Sociopata.“ Rekla je da je daleko odmakla od devetogodišnje devojčice s neurednim šiškama na koricama knjige, one koja je u tajnosti ukrala ukosnicu iz kose svoje drugarice, bila opčinjena Blondie i kasnije citirala Oskara Vajlda: „Svaki svetac ima prošlost, a svaki grešnik ima budućnost.“

Ali i dalje se poistovećuje s tom davnašnjom devojčicom: „Vidim sebe u njoj. Znam taj pogled. Znam šta misliš, mala. Razumem te,“ rekla je. „Takođe sam ispunjena saosećanjem prema njoj... Niko ne saoseća s detetom koje ne oseća društvene emocije. Niko ne saoseća sa sociopatom. Morala sam da koristim sopstveno sociopatsko iskustvo, sopstveni nedostatak tog iskustva empatije, da bih ga stvorila. Niko ne saoseća sa mnom. Ipak, ja mogu da saosećam s tom malom devojčicom. Ljudi bi trebalo da budu kao i ja i da analiziraju ono što su uradili“