Meksikanka u BG: Zašto nisam pobegla iz Srbije kad sam mogla

"Prvi put sam došla u Beograd 2016. godine preko programa za razmenu studenata, studirala sam balkansku istoriju. Živela sam s porodicom u Novom Beogradu, oni su bili divni. Na kraju sam odlučila da se preselim ovde. Kad sam diplomirala, našla sam posao preko američke ambasade, na Filološkom fakultetu na smeru za engleski jezik", priseća se Valerija.Dok govori na savršenom engleskom, široko se osmehuje. Srpski malo razume, ali ne govori. Ipak, jako oseća sličnosti između Meksikanaca i Srba.

"Srbija je za mene tako dobar balans novog i poznatog. Mi Meksikanci volimo da partijamo, opušteni smo, jako držimo do svojih porodica, poštujemo svoje pretke... Te vrednosti sam prepoznala i ovde. Kad ljudi, na primer, pričaju o srpskim svadbama i kad vidim snimke, to mi liči na Meksiko. Kad idem Skadarlijom i muzičari sviraju na ulici, podsećaju me na marijače. Kad sednem u restoran, to je začinjena hrana, i mi volimo začinjenu hranu", priča mlada Meksikanka s Vračara.Pitam koje joj je omiljeno srpsko jelo, ne razmišlja ni trenutak: "Sarma. Mislim da je svima. Jednom sam je pravila i mislim da neću više nikad. Zato što se sprema ceo dan. Neko mi je dao recept, pisalo je tri sata, a trajalo je bar sedam. Ali učim da pravim jela koja se jedu u Srbiji, poput musake", ističe.

Plan joj je da ostane u Srbiji, čak otkriva da je razmišljala o tome da svojoj porodici predloži da se doseli. Podvlači da se jako dobro uklopila od samog početka, a onda se zakikoće setivši se "nesporazuma" s komšinicom."Srbi su toliko iskreni ljudi. Sećam se kako sam nekad mislila da se ljute na mene, da viču. Tamo gde sam ranije živela, htela sam da zasadim neke biljke ispred svog apartmana, i neka žena je vikala gestikulirajući. Mislila sam da me komšiluk mrzi, a ispostavilo se da brine o meni. Govorila mi je da to radim pogrešno, pokušavala je da mi pokaže kako treba. Na kraju smo se razumele. Imam ovde prijatelje sa svih strana sveta, i svi kažu isto: U Srbiji ako si izgubljen ne moraš da tražiš pomoć, neko će ti sam prići. Ako držiš telefon i vrtiš Gugl mape, ako izgledaš kao da si se izgubio, neko će stati da ti pomogne. Ako nešto radiš pogrešno, ispraviće te. Neće te ni pitati da li ti treba pomoć, samo će ti pomoći", kaže Valerija.I sama se na momenat osetila izgubljeno, ali je uspela da ispliva. Sad razgovaramo pred otvaranje njenog kafea Konča, koji reklamira kao prvi meksički kafić u Beogradu.

"Karantin mi je pomogao da odlučim da želim da otvorim kafe. Shvatila sam da ne mogu da nastavim da radim na fakultetu, nije da sam bila otpuštena, to je bio program koji je trajao godinu dana. Pošto sam radila preko ambasade SAD, kad je sve to počelo, trebalo je da odem prvim njihovim letom. Dobila sam mejl u kojem je stajalo da za tri dana napuštamo Beograd. Sećam se kako sam pakovala stvari i razmišljala kako ne mogu tek tako da odem odavde, kako je ceo moj život u Beogradu. Imala sam kartu, rezervisano sedište i sve, ali kad su me pozvali dan pre da potvrdim, rekla sam da ne mogu da odem, da ću smisliti način da ostanem. Živim sama i dosta sam razmišljala o svemu. Već sam razvila vezu sa krajem u kojem živim, imam radnju u kojoj uvek kupujem od ljudi koji su uvek tu, znam sve komšije, imam prijatelje... Ali više nisam imala posao i morala sam da smislim nešto. Tako sam došla na ideju o kafeu. Imala sam neku ušteđevinu i procenila sam da je to najbolja investicija. nisam ni htela da tražim drugi posao, htela sam da uradim nešto za sebe", priča Valerija.

Ideja o kafiću ju je ponela. "U izolaciji sam sastavljala recepte za ono što ćemo služiti, zvala mamu i baku da mi pomognu, neki sastojci ne postoje u Srbiji, pa sam morala da nađem alternative, ali svidelo mi se to da budu meksička pića sa srpskim sastojcima", smeška se. Specijalnost joj je priprema margarita, kaže ima 15 ukusa u ponudi.

Kod pomena bake lice joj se uozbilji. Naime, Valerijina baka je u međuvremenu preminula, a kafić će poneti njeno ime."Ovo je ona na slici", pokazuje na veliku uramljenu fotografiju iznad sebe. Na drugom zidu je uramljena i bakina svečana haljina."Baka je preminula 1. maja. Za mene je to bilo jako teško, nisam mogla da odletim. Cela moja porodica se okupila u Meksiku da je vidi na samrti, a ja sam bila na telefonu. To je možda prvi put da sam pomislila da sam donela pogrešnu odluku kad sam odustala od ulaska u taj avion. Ja sam rekla "ne", a dve nedelje kasnije se ovo dešavalo. Osećala sam se glupo i sebično, bila sam tužna što nikad više neću videti baku", na momenat je zasuzila, a onda podigla glavu i ispravila se. "...Ali shvatila sam da bi ona bila ponosna na moju odluku da ostanem. Živim sama u zemlji čiji jezik ne govorim, gde počinjem od nule, gde nisam znala nikog kad sam došla. Ona bi volela da me vidi da sam uspela nešto sama da stvorim. Ona je sve sama stvorila. Ona je radila na poljima u SAD, tamo Meksikance ne tretiraju baš najbolje. Brala je borovnice i pomorandže, pod strašnim uslovima - nije im bilo dozvoljeno da koriste toalet, radila je u devetom mesecu trudnoće, bili su mnogo malo plaćeni, tukli su ih... Ona je sve to preživela kao tinejdžerka i mislila sam, ako je ona to uspela, mogu i ja ovo. Nema veze što sam mlada, nema veze što sam sama, znam da će me ona voditi".