Kako su petarde zamenile prangije: Koje običaje zaista treba negovati za Badnje veče i Božić

Božić je hrišćanski praznik posvećen rođenju Isusa Hrista. Srpska pravoslavna crkva ga proslavlja 7. januara, a vernici koji poštuju gregorijanski kalendar Božić proslavljaju 25. decembra. U hrišćanstvu se svetkuje od 4. veka.

Zašto katolički i pravoslavni Božić nisu na isti dan

Za početak, Vesna Marjanović priča za Nova.rs odakle razlika između katoličkog i pravoslavnog obeležavanja Božića.

„Do pomeranja proslavljanja božićnih praznika prvobitno za 10 dana, a u toku protoka vremena za 13 dana u pravoslavnom (julijanskom) kalendaru u odnosu na katolički (gregorijanski) kalendar dolazi 1582. godine nakon reforme kalendara koju je načinio papa Gregorije XIII, jer je od tada prihvaćen zvanični tzv. gregorijanski kalendar, nazivan i građanskim, dok se u pravoslavnoj (srpskoj) crkvi poštuje starojulijanski kalendar.“

Prihvatanjem 25. decembra za dan Hristovog rođenja pokriveni su paganski praznici

U prošlosti je vreme svetkovanja Božića često pomerano. U istočnom delu hrišćanskih zemalja slavio se praznik Bogojavljenje, praznik krštenja Isusa Hrista u reci Jordan. Zapadna (rimokatolička) crkva svetkovala je uspomenu na „tri maga ili tri kralja“, a usput se proslavljalo i rođenje Isusa Hrista.

„Odlukom Nikejskog sabora 325. godine i sastavljanjem hrišćanskog crkvenog kalendara konačno se proslavlja rođenje Isusa Hrista, a za taj datum crkva je izabrala 25. decembar. To je dan kojim se u starom Rimu slavio praznik Dan rođenja nepobeđenog sunca, tj. kada su svetkovane saturnalije. Vremenski period od 17. do 25. decembra poklapa se sa zimskim solsticijem (22. decembra) kada je najkraći dan, a najduža noć. Posle 22. decembra dan postepeno postaje duži, a samim tim i sunce polako jača, a što je za širu populaciju tadašnjeg sveta imalo izrazit značaj. Ako se uzme u obzir da je prema starim religijama sunce u žiži životnog obnavljanja i da se svake godine vraća u obliku ‚mladog sunca‘, onda je jasno da je ovaj granični period bio veoma značajan za ukupni hrišćanski svet, te je na neki način to vreme ukomponovano u samu osnovu hrišćanstva. Prihvatanjem 25. decembra za dan Hristovog rođenja pokrivene su svetkovine dotadašnjih paganskih praznika“, kaže etnološkinja Vesna Marjanović.

U 17. veku u zapadnoj i centralnoj Evropi proslavljanje Božića se premešta iz kolektivnih svetkovina u okvire porodičnog prostora i daje mu se značenje porodičnog praznika. Od tada, prema izvorima, uvodi se praksa međusobnog darivanja u liku Božić Bate. Deci se posvećuju darovi. Ovakva praksa dopire i do srpskog naroda, naročito u gradskim sredinama s kraja 19. i početka 20. veka, kaže naša sagovornica.

Imitativnom magijom narod je želeo da Sunce ojača

„U srpskoj etnološkoj literaturi božićni običaji tretirani su kao deo ciklusa
novogodišnjih običaja, tj. onih koji pripadaju zimskom vremenu. Samim tim što se svetkuju zimi i pošto su u delu godine kada sva priroda, pa i agrarni radovi, vegetacija, miruju, obiluju brojnim ritualima usmerenim ka novom vegetacionom dobu, novoj agrarnoj godini, buđenju prirode. Imitativnom magijom i religijskim ponašanjem, narod je često verovao da utiče posredno na snagu ‚onemoćalog‘ Sunca da ponovo ojača.“

Inače, ceo zimski period prema religijskim shvatanjima naših predaka „teško je i kritično“ vreme. Tada su mrtvi u pokretu, kako se verovalo, a „karakondžule, veštice, aveti, slave tada svoje orgije“. Međutim, svi rituali koji se izvode u ciklusu božićnih praznika upućuju da se radi o izrazitom obredu obnavljanja vremena, dočekivanju novog početka agrarne godine. Kraj stare godine bi se mogao odediti kao vreme koje započinje ritualnim ponašanjem, ali takvo ponašanje istovremeno utiče da se ljudi osećaju
nezaštićenim i izloženim opasnom dejstvu zlih sila, kaže Vesna Marjanović.

Povorke koledara čuvaju od zlih sila i demona

U običajnom kalendaru Srba Božić je posebno poštovan, ne samo zbog njegovog hrišćanskog značenja. Svaka porodica, selo i oblast naseljena srpskim stanovništvom odlikovala se specifičnostima u proslavljanju praznika. Međutim, iako su božićni obredi veoma slojeviti, raznovrsni i nijansirani, s mnogobrojnim varijantama u sprovođenju obredne prakse, danas možemo izvući nekoliko bitnih odlika koje se odnose na komunikacijski nivo profanog i svetog: simboliča ishrana (posna i mrsna); kult mladog boga i metonimijski oblik opštenja sa sunčevom snagom; kult predaka; kult prirode oličen u bilju i drveću; kult vatre i vode.

„Složenost obredne prakse u vreme božićnih praznika može se prema tome kod pravoslavnih vernika razdvojiti na obrede predbožićnog perioda, božićne obrede i postbožićni period. Božićne poklade su 26. novembra, a od 27. novembra počinje božini post i traje šest nedelja. Odlika posta pored crkvenih zabrana i preporuka ponašanju koje se odnose na telo i dušu vernika radi iskupljenja grehova, u narodu se uglavnom svodilo, a i danas je tako, na vrstu ishrane, koja je bila strogo posna. Kuhinjsko posuđe se posebno čistilo i nikako nije smelo biti u dodiru sa bilo kakvom masnoćom životinjskog porekla. Prema narodnom verovanju to je period kada su ljudi najpodložniji zlim uticajima i demonima.“

Prema kalendaru Srpske pravoslavne crkve, u vremenu pred Božić proslavljaju se brojni praznici i njih je u prošlosti odlikovalo mnogo magijsko-religijskih radnji usmerenih na zaštitu domaćinstva i ukućana od demona i ostalih nečastivih zlih sila, potom, polaženje ili ophodi maskiranih i nemaskiranih grupa dece i odraslih.

„U nekim krajevima Srbije maskirane povorke, koledari započinju svoj ophod po naseljima i obilaze domaćinstva do Bogojavljenja. Njihova uloga je bila jasno definisana, ali tokom vremena se veoma redukovala i svela se samo na ophode o Badnjem danu i eventualno Božiću“, kaže Vesna Marjanović.

Na Badnje veče slama se unosi u kuću sa prvom zvezdom na nebu

Badnji dan, dan koji prethodi prazniku rođenja Isusa Hrista, ali i rađanju, obnovi, smatran je podjednako važnim danom kao i sam Božić.

„To je dan priprema kada u ranu zoru polaze domaćini po badnjak u šumu (badnjak je od hrastovog, cerovog ili nekog tvrdog drveta ako u kraju nema hrasta), a zatim ga uveče domaćin unosi u kuću. Takođe, deo u strukturi obreda je bilo i unošenje slame (sa prvom zvezdom koja izađe na nebu; na slami se i spavalo, a ponegde i večeralo) po kojoj se pošto je rasprostru po podu posipaju orasi tako što se bacaju u nakrst uz reči ‚u ime Oca i Sina, i Svetog duha, Amin‘, dok domaćica i deca idu u krug, kvocaju i pijuću.“

Domaćica je toga dana pripremala posnu hranu i mesila badnjedanske kolače namenjene svim ukućanima i svemu što ih okružuje u kući Badnjim danom započinju zapravo oni osnovni božićni obredi. Neki se ponavljaju više puta.

„Badnje veče je noć bdenija, kada se ne spava i kada se dočekuje Bogomladenac, tj. po narodnom verovanju, novo doba, novi vegetacioni period, mladi bog.“

Trpeza za Badnji dan – neparan broj jela

Trpeza za Badnji dan se posebno pripremala, pri čemu je bilo važno spremiti neparan broj posnih jela, vino i medovina. Badnjak se postavljao na vatru da pregori. Dugo se verovalo u narodu da se činom uklanjanja određenih stvari iz kuće, naročito oštrih predmeta, utiče na zaštitu celokupnog doma.

„Pozajmljene stvari su se morale obavezno vratiti, a takođe smatralo se da nije poželjno toga dana nekom nešto davati iz kuće. U nekim krajevima Srbije uvodio se životinjski polaženik (najčešće ovan ili svinja), a ponegde se pale vatre pred kućom. Na Badnji dan se obilaze i groblja. Uređuju se grobovi i nose ponude dušama umrlih u posnoj hrani i piću. Ponegde se mese i posebni kolači, kravaji i namenjuju umrlima, pa se uz jabuku, rakiju, crnu kafu i drugo, ostavljaju na groblju. Veliki broj obrednih radnji koje se prema nekim autorima vrše o Badnjem danu odnose se na duše umrlih. Veruje se u narodu da su na Badnje veče živi i njihovi pokojni članovi porodice zajedno.“

Zašto na Božić treba započeti neki posao

Prvi dan praznika - Božić, uz međusobno pozdravljanje „Mir Božji, Hristos se rodi“ i odgovora „Vaistinu se rodi“, bio je i ostao najvažniji i običajima najbogatiji.

„Elementi koji su u prošlosti odlkovali praznik jesu mirbožanje ukućana, božićna sveća u panaiji (izmešane razne vrste žita i drugog zrnevlja), mlada, tek ozelenela pšenica, božićni kolač, božićna pečenica i bogata hranom praznična trpeza. S obzirom da je Božić smatran početkom godine, ali i početkom novog agrarnog perioda bilo je uobičajeno da se određeni poslovi toga dana simbolično započnu da bi godina bila rodna, stoka bila plodna, domaćinstvo napredno, a ukućani uspešni i zdravi.“

Kako se ukrašava česnica

Domaćice mese božićni kolač s „nenačetom“ vodom, u zoru pre izlaska sunca bogato ga ukrašavaju znamenjem.

„Na severnim prostorima panonskog kulturnog područja mesi se i česnica (suva pita) sa medom i orasima u koju se stavlja metalna para. Takozvani veliki kolač, tj. božićni kolač ili hleb u mnogim sredinama smatran je svetinjom i prilazilo mu se izrazitim poštovanjem. Ukrašavan je, a i danas se to čini, reljefnim ukrasima u vidu simbola krsta, ruže, kao i reljefnim klipovima kukuruza, vlatovima pšenice ili se pak tri vlata pšenice pobadaju u srednu ruže na kolaču.“

Rano izjutra na Božić dočekuje se polažajnik, tj. polaženik, polaznik, radovan. Po pravilu se ta uloga namenjivala odraslom uspešnom muškarcu, a ponegde i muškom detetu.

„U nekim krajevima uvodili su i životinjskog polaženika (ovcu, vola, svinju ili petla). Po ulasku u kuću, domaćica polaženika posipa žitom. Postave ga da sedne na stolicu ili na pod iza vrata, na sred sobe ili odmah prilazi ognjištu (šporetu) i džara vatru uz reči - oliko varnica, toliko prasadi, pilića, kozlića, jaganjaca i sl.“

Darovi za polažajnika

Potom ga dobro ugoste i daruju posebno pripremljenim kolačem – negde je to šupalj okrugao kolač, a u nekim krajevima je duguljasti u obliku pletenice. Pored kolača vezuju mu metražno fino platno za košulju, dobija peškir, čarape, povesmo kudelje.

„Radnje koje obavlja polažajnik u domaćinstvu su usmerene ka opštoj dobrobiti po sve ukućane, za njihovo zdravlje, plodnost stoke i berićet u agraru.“

Jedan od veoma arhaičnih obreda o Božiću, a negde i prvog dana po Božiću, jeste svakako i jahanje konja, kaže Vesna Marjanović.

„U Sremu i Bačkoj ova obredna praksa se sačuvala do savremenog doba. To čine momci ili tek oženjeni muškarci. Govorilo se da se ide u vijanje Božića. Jahači prvo dolaze pred kuće iz kojih su njihove devojke, tj. žene, a potom obilaze i svoju rodbinu. Domaćini im vezuju darove. Drugog dana Božića u prošlosti su mladi bračni parovi, koji su do tada sklopili brak, nosili na dar kolač kumu.“

Petarde umesto prangija, pekara umesto domaćeg kolača

Danas mnogi spomenuti rituali nemaju više značaja za savremeno stanovništvo, posebno gradsko, pa su se mnogi običaji izobičajili, u skladu s vremenom u kom se živi.

„Badnjak se u urbanim sredinama kupuje na pijacama, pečenica priprema u pečenjarama, a ko sprema i božićni kolač često naručuje u pekarama. Umesto prangija i najava da se rodio sin božiji danas se upražnjavaju vatromet i petarde. Badnjaci se pale u portama crkvi, a često i crkve prodaju badnjake i mladu izniklu pšenicu uz naznaku ‚osveštano‘. Česnica je iskoračila iz privatnog u javni prostor i lomljenje česnice je postalo kolektivo. Organizatori su često lokalne vlasti ili političke partije. Dakle, i na našim prostorima svi elementi Božića su uglavnom komercijalizovani, ali nekako utiču na integraciju zajednica, bilo porodice ili lokalne sredine“