Aleksandra i Ivan Mitić, diplomirani hemičari, iz Leskovca su u potrazi za poslom došli u Zlatiborski kraj - plan je bio da ostanu samo jednu godinu, tu su već punih 18.
Deca su im Čajetinci a njih dvoje, kako sada planiraju, kada odu u penziju, vratiće se na jug. Najteže su se navikli na zimu i zlatiborski mentalitet i teška srca prihvatili da će uvek biti “oni što su došli”.
Posle završenih studija u Nišu i Ivanove vojske, Aleksandra, inače Nišlijka, preselila se u Leskovac kod svog verenika u nameri da započnu zajednički život. Bez posla to nije bilo moguće pa su krenuli u potragu, kako bi bar imali jednu platu. Nailazili su samo na obećanja, a onda je pripravnički staž od godinu dana, postao opravdanje za one koji su ih odbijali. Ivan je želeo da radi u industriji a Aleksandra je uvek priželjkivala prosvetu, oboje su želeli iznad svega da nađu posao u struci.
,,Prvo je trebalo da radim kod vojske, nadao sam se poslu u “Zdravlju”, ili “Neveni” Leskovac ali nije moglo bez ,,veze”. Javljali smo se u Nacionalnu službu za zapošljavanje redovno a onda smo tamo pronašli časopis Poslovi, koji je te godine počeo da izlazi. Došli smo kući, uzeli novine i otvorili kartu Srbije, da tražimo posao pa bilo gde, bar da odradimo taj pripravnički staž. Hemičare su tražili uglavnom u prosveti, pa smo gledali da konkurišemo na dva mesta gde traže hemičare, koja su blizu, kako bi mogli živeti skupa, uglavnom nije bilo ni jednog mesta gde su tražili dva hemičara. Otvorimo novine pa kartu, nađemo Odžake i Šid, to je blizu, pa Karan i Čajetina, a traže hemičara i u jednoj užičkoj seoskoj školi“, priča Ivan za Nova.rs.
Poštom su se prijavljivali na konkurse, svuda gde su tražili dva hemičara u blizini. Prvi poziv za razgovor za Aleksandru, usledio je iz Morovića kod Šida a zatim iz Karana kod Užica i Varde pozivaju Ivana. Nekoliko dana po njegovom povratku iz Karana, Aleksandru su pozvali iz čajetinske osnovne škole.
Pročitajte još:
“Bila je subota, došla sam u Čajetinu, prvi put u životu sam došla u ovaj kraj. Posle razgovora sa direktorkom škole, pitala me je kada mogu da počnem da radim i da li to može biti već u ponedeljak, ona će mi obezbediti stan, jer je pre nedelju dana počela školska godina, a nastavnik hemije je otišao u penziju. Pozvala sam Ivana, dogovorili smo se, kako se ja ne bih vraćala u Leskovac, da on krene i ponese stvari, posao za jedno imamo a za početak to je dovoljno da živimo zajedno. Već idućeg dana Ivan je stigao sa ogromnom torbom, koju su mu sa magistrale pomogli doneti đaci, jedan od njih je sada naš kolega. U torbi je bilo sve u paru, dva jastuka, dva ćebeta, dva tanjira, dva escajga…i kasetofon sa dve kasete. U pnedeljak počinjem da radim, čekamo da njega pozovu iz Karana, jer su obećali, ali niko ne zove. Posle nedelju dana stiže poziv iz Užica i Ivan počinje da radi u selu Stapari, sa pola fonda časova, menja koleginicu koja odlazi na porodiljsko, dakle, imamo već jednu i po platu”, seća se Aleksandra.
Onda stižu pozivi sa svih strana, Aleksandru su primili u Šidu, Ivana u Vardi, poziv stiže i iz Karana. Ostaju u Čajetini, on dva puta nedeljno putuje u Stapare, selo koje je od Čajetine udaljeno ko 30 km.
Već u decembru za Ivana se otvara mogućnost da u školi u kojoj radi njegova verenica, predaje fiziku. Posle godinu dana, Ivan ostaje bez oba posla jer su se koleginice koje je menjao vratile, ali ubrzo počinje da radi u izdvojenom odeljenju čajetinske škole u Jablanici. Aleksandra je stalni posao dobila već nakon mesec dana, ali Ivan je godinama bio na zamenama. Ljubav je bila iznad svega, bili su zadovoljni jer su zajedno. U međuvremenu su se venčali, stigla je devojčica a onda i dečak, a Ivan je bio zamena u školi dok je Aleksandra bila na porodiljskim odsustvima.
Dok razgovaramo sa ovo dvoje ljudi, sa lica im ne nestaje osmeh, radost zajedništva čuje se u svakoj njihovoj rečenici. Snaga ljubavi savladala je sve prepreke na koje su naišli u poslednjih 18 godina. Ivan je pre osam godina postao pomoćnik direktora a u izdvojenom odeljenju u Jablanici predaje hemiju. Stvorili su porodicu, obezbedili svoj krov nad glavom a planiraju i veći stan. Deca su im Čajetinci, a njih dvoje su i dalje oni koji su došli sa strane. Trebalo je vremena da se adaptiraju na okolinu ali pripadnost nisu do kraja osetili, pogotovo Ivan, koji veruje da će se jednog dana ipak vratiti u Leskovac.
“Na početku je bilo teško, imali smo jedno drugo a što se tiče druženja, bio je to mali krug ljudi, uglavnom kolega. Uvek smo bili i mislim da će tako i ostati “oni koji su došli sa strane”. Prošlo je 18 godina ali uvek kada neko treba da objasni da se radi o nama, reću će da su to oni što su došli iz Leskovca, tako će uvek i biti. Čajetinci nisu kao mi sa juga, rezervisani su, po malo kruti ali to su razlike koje diktiraju sredine, ovde ima puno predrasuda. Sada je već drugačije, prilagodili smo se jedni drugima, imamo dosta dobrih prijatelja i kvalitetnih ljudi oko sebe, ljudi koje bi u pola noći mogli pozvati, ako bi nam nešto trebalo. Deca su nam ovde rođena, ovo je njihova sredina, nihovo rodno mesto, ovde osećaju pripadnost. Tako smo se i mi menjali, ali sporo je išlo, godinama, sigurno prvih desetak, kada pođemo u Leskovac, kažemo da idemo kući, sada je već obrnuto”, priča Aleksandra.
Teško se bilo prilagoditi i na klimu planinskog kraja, za Ivana je sneg u oktobru bio potpuno iznađenje.
Pročitajte još:
“Sećam se te prve godine, došao sam u školu zaprepašćen, pao je sneg, tek je oktobar. Dok sam se ja čudio, kolege su me gledale i verovatno se pitale šta mi je, to je ovde normalno, kasnije su mi priznali da sam im bio smešan. Ta količina snega je za nas bila prvih godina zastrašujuća ali navikli smo se. Ipak smo zavoleli Čajetinu, mirno je mesto što nam nije prijalo dok smo bili sami ali kada su došla deca, sve nam je više godilo. Ja ovde ne zaključavam automobil, mogu u njemu ostaviti bilo šta, to je u Leskovcu nemoguće. Sve je blizu, sve za decu je dostupno, vrtić, parkovi, deca treniraju sportove što je ovde čak i besplatno. Zlatibor je blizu, sada gore ima sve, ništa nem ne nedostaje. Hrana je u redu, ja sam oduševljen pečenjem i gulašem, to dole nema, a Aleksandra od prvog dana uživa u komplet lepinji”, ističe Ivan.
Aleksandra kaže da se navikla na život u Čajetini i da nema veliku želju da se vrati na jug, dok Ivan i dalje veruje da će se to desiti. Kada deca odrastu i postanu samostalna a njih dvoje odu u penziju, Ivan želi da se vrati u Leskovac a Aleksandra zna da će ga podržati i krenuti sa njim, kao što je on za njom došao u Čajetinu, ukoliko ta želja u njemu i dalje bude toliko jaka. Do tada će za njih Čajetina
biti izbor i sigurna luka.
***
Bonus video: Skriveni biser prirode u srcu Srbije – vodopad Veliki Buk
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare