Sutra počinje božićni post: Patrijarh Pavle upozorio na grehe kojima Srbi najčešće sve upropaste

Božićni post počinje 28. novembra i traje 40 dana – do Badnjeg dana, 6. januara. Postoji niz pravila kako pravilno postiti, a pravi smisao posta je očišćenje duše i tela, ističu svi pravoslavni izvori. Post u tome ne znači samo voditi računa o hrani, već na duhovnom nivou predstavlja mnogo kompleksniju stvar.

"Stvarni post privodi čoveka smirenju. A u smirenju čovek stiče saznanje, da za čoveka spasenje leži jedino u Bogu, u njegovoj milosti. Kod sticanja svih vrlina i kod ispunjenja svih zapovesti, sveti oci pridaju vrlini rasuđivanja najveću važnost. Rasuđivanje znači dar razlikovanja onoga što je korisno, i onoga što je štetno, tamo gde je istina, i tamo gde je laž", govorio je patrijarh Pavle o postu.

"Telesni post je uzdržavanje od mrsne hrane ali, postoji i duhovni post koji je razmatranje duhovnog stanja i način da se ono što je negativno iz duše iščupa i na tom mestu posadi ono što je dobro“, dodao je, a prenosi Kurir.

Najčešći gresi tokom posta

U kontekstu posta, patrijarh Pavle izdvojio je tri greha koja mnogi Srbi čine u ovom periodu. To su: gordost odnosno stav da ste bolji odnosno nadmoćniji od ostalih, prejedanje kao odraz slastoljublja i nepoštovanje posta odnosno samovoljno odstupanje od posta i proslava krsnih slava sa mrsnom trpezom.

Gordost

Greh gordosti je posebno opasan - oni koji sebe vide kao mnogo bolje od drugih, naročito zato što poste, treba da mole za smirenjem, piše Blic žena. Gospod je učio da postimo tajno, bez licemjerja, a bogu je ugodan samo onaj telesni post koji je praćen uzdržavanjem od svakog zlog dela, reči i misli. Tokom posta se posebno treba čuvati mržnje, zavisti, ogovaranja, pohlepe, neprijateljstva, gneva. I maštanje o gnevu pomutiće srce i dušu u postu.

Prejedanje

Post ima za cilj da se obuzda slastoljublje i stomakougađanje. Prejedanje, proždrljivost je smrtni greh, pa je posebno iskušenje ako se - uz objašnjenje da ne jedemo mrsnu hranu - tokom posta predajemo uživanju u svoj ostaloj hrani i to bez mere. Od prepunih trpeza na kojima samo što još nema "od ptice mleko“, preko začinjene, masne hrane - zato što je "zamašćena biljnim mrsom“ pa do slatkiša za svaki obrok u toku dana, post se za neke pretvara u prave gozbe na kojima samo nema mesa i drugih namirnica životinjskog porekla. Tokom posta, domaćice i domaćini treba da obezbede zdravu hranu ukućanima i ponude gostima jednostavno pripremljene obroke. Ljubav prema stomaku znači nečuvanje vernosti Bogu, pišu pravoslavni izvori.

Nepoštovanje posta

Postoje periodi u kojima se razrešava upotreba svih vrsta hrane. Duhovnik može da propiše post i mimo navedenih dana u crkvenom kalendaru, ali i da razreši neke vernike od posta. Međutim, svojevoljno odustajanje od posta a naročito spremanje posnih slava uz mrsnu hranu smatra se grehom.

"Time - umesto da svetitelju ukažemo čast i poštovanje - navlačimo na sebe Božji gnev. Gospodu nije potreban naš post i gladovanje, već nama samima kako bi naša srca omekšala, skrušila se i smirila pred Bogom i postala sposobna da prime Božju blagodat i pomoć. Postom izražavamo i svoju ljubav i veru u Gospoda, jer samo onoj koji poštuje sve Gospodnje zapovesti ima istinsku ljubav prema svome Tvorcu. A zapovest o postu jedna je od najvažnijih Gospodnjih zapovesti“, navodi bratija manastira Visoki Dečani.

Patrijarh Pavle o postu i pričešćivanju

Reči patrijarha Pavla o pričešćivanju sačuvane su na sajtu Srpske pravoslavne crkve. Tekst vam prenosimo u celosti:

Šta za duhovni život hrišćanina znači sv. Pričešće jasno je iz te reči samoga Gospoda: "Ja sam živi Hleb koji je sišao s neba. Ko jede od ovoga Hleba živeće večno... Ako ne jedete tela Sina čovečijeg i ne pijete krvi njegove, života nećete imati u sebi. Ko jede Telo moje i pije Krv moju ima život večni i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer je moje Telo pravo jelo i Krv moja pravo piće." Iz potpune vere u ove reči Gospodnje, prvi su hrišćani žurili sv. Pričešću ne po nekom naređenju, nego neposredno iz osećanja da bez Njega ne mogu duhovno živeti, upravo onako kao što čovek ne diše po naređenju, nego spontano, osećajući da se bez vazduha guši i da umire. Odlazili su svagda nedeljom i praznikom na sv. Liturgiju i na đakonov poziv - "sa strahom Božjim i verom pristupite!" svi su u redu, prilazili i pričešćivali se. Oni su pritom potpuno osećali da pristupaju najdubljoj tajni naše vere i najvećem daru Božijeg milosrđa, pa su se trudili da Svesvetnom i Prečistom Bogu, u sv. Pričešću, prilaze u čistoti i svetosti srca i duše. Zvali su se "sveti" i zaista su bili sveti; čuvali su se od svakog greha, jer su znali da "ko čini greh, rob je grehu", da greh okreće čoveka na pravac koji vodi suprotno od Boga, prlja dušu i čini je nesposobnom za sv. Pričešće. Onaj ko bi ipak pao u greh, odmah se dizao, ispovešću čistio dušu od njega da ne bi u nečistoti primio sv. Pričešće: "Jer, koji nedostojno jede i pije ( Hleb i Čašu Gospodnju ) sud sebi jede i pije, ne razlikujući Tela i Krvi Gospodnje."U isto vreme, hrišćani su sveto držali i ustanovu posta, znajući da je post božanska ustanova, jer je još u Starom Zavetu Bog naredio post kao "naredbu večnu". U Novom Zavetu je sam Gospod Isus Hristos postio i rekao da će Njegovi učenici postiti. Postili su Apostoli i svi Sveti... Post su držali u određeno vreme radi potrebe posta, a pričešćivali se radi potrebe pričešća stalno, kako za vreme posta tako i za vreme mrsa; u postu se postilo i pričešćivalo, u mrsu se mrsilo i pričešćivalo, onako kao što danas čine sveštenici. Prvobitno nije bilo neke posebne pripreme za Pričešće, niti je post smatran za jedno od sredstava za njega. Za pričešće se pripremalo celokupnim životom, držanjem svih Božjih zapovesti i čuvanjem od svakog greha.

Tako su postupali i sveštenici i vernici u hrišćanskoj Crkvi za čitavo vreme progona, za prvih 300 godina, dok su u nju stupali samo oni koji su iz čvrste vere u Carstvo nebesno bili spremni na sve teškoće da bi ga zadobili. Moralni život hrišćana tada je bio na velikoj visini. No, kada je došla sloboda, pod carem Konstantinom, 313. godine, Crkvi su počeli prilaziti i oni koji u njoj nisu tražili i našli "blago skriveno u polju" i koji nisu bili spremni da sve dadu da bi kupili to polje... Stoga se nivo moralnog života hrišćana u mnogome snižava. Svetom pričešću mnogi pristupaju i tada redovno, ali bez ozbiljog staranja da za Njega budu što dostojniji. Drugi, pak, počinju svoj redovan prilazak sv. Čaši da odlažu, sa izgovorm da žele da se što bolje pripreme. Ali borbu za očišćenje svoje duše nisu vodili stalno, nego povremeno, samo nekoliko dana pre Pričešća.No, i to im je padalo teško , pa su sve češće odlagali pripremu i samo pričešćivanje, dok nisu spali na to da se pričešćuju samo četiri puta godišnje ili još ređe.

Zbog onih prvih, Crkva je, po rečima sv. Jovana Zlatousta, i ustanovila 40 - dnevni post pred Božić i Vaskrs: Primetivši štetu koja dolazi od nemarnog postupanja, Oci odrediše 40 dana... da bi smo svi mi, očistivši pažljivo u ove dane molitvama, milostinjom, postom, svenoćnim bdenjem, suzama, tako pristupili sv. Pričešću čiste savesti, koliko je to moguće." One druge, pak, sv. Otac opominje da se moraju truditi ne povremeno, pred samo Pričešće, nego da im valja da stalno žive tako da mu čiste savesti mogu redovno pristupati. Na pitanje "kojima treba dati za pravo, onima koji se retko pričešćuju, ili onima koji to čine često", on odgovara: "Ni jednima ni drugima, nego onima koji se pričešćuju sa čistom savešću, čistim srcem i besprekornim životom. Takvi neka pristaju svagda. A koji nisu takvi - nijedanput. Zato što oni na sebe navlače sud, osudu, kaznu i muke."No od svih sredstava čišćenja duše za ovaj najprisniji susret i za sjedinjenje sa Gospodom, o primanju Njegovog Tela i Krvi, u svesti našeg naroda došlo se dotle da se u telesnom postu vidi sve i sva. Mnogi od sveštenika postaviće pred Pričešće vernom samo jedno pitanje: "Jesi li postio?" i , kad čuju potvrdan odgovor, reći će: "Pristupi! " Kao da je to jedino važno, a sve drugo nebitno, i to - da li ovaj zna čemu pristupa i zašto, i to - zna li Simvol vere i osnovne molitve, i da su mu usta i jezik čisti od laži, psovki i ružnih reči, i da možda nisu bludnici; a ako je u pitanju žena, da nije možda sujeverna, da ne ide vračarama i gatarama, da ne nosi nikakve amajlije, ili da možda ne vrši pobačaj... A o interesovanju sveštenika za redovnu molitvu, čitanje sv. Pisma i bogomislije onoga ko želi da se pričesti, i da ne govorimo.Protiv ovakvog mehaničkog pristupa sv. Pričešću, u pravoslavnom svetu sveštenici - pastiri intezivno nastoje na tome da se verni što češće , po mogućstvu na svakoj Liturgiji pričešćuju, spremajući se za to stalnim bdenjem nad svojom dušom. Poznajući dobro duhovno stanje svakog pojedinačnog člana svoje pastve, jednima savetuju da se pričešćuju više puta u toku posta, drugima da to čine i u vreme mrsa, pri čemu nekima da poste dva - tri dana nekima sedam dana, a nekima da se pričešćuju stalno i bez posta... Neosporno je da i shvatanje naših vernih treba uzdizati u pravcu redovnog pristupanja sv. Tajni Pričešća, ali pod uslovom da stalno bdiju nad čistotom svoje duše, nad držanjem duhovnog posta, čuvanjem srca, očiju, ušiju, i sviju čula od svega grešnog, a ne samo držanjem telesnog posta i to samo nedelju dana pred Pričešće. Znači, treba se sačuvati svake krajnosti i jednostranosti.