Beograd je imao još jednu adu, koju su zauvek zatrpali

Pored i danas postojećeg Konjskog ostrva, koje se nalazi uz Veliko ratno ostrvo, nekada je bila još jedna ada. To rečno ostrvo su predratni Beograđani zvali Vrbak, a portal Kaldrma donosi priču o njemu.

Retko ko od mlađih žitelja glavnog grada danas zna da je zbog izgradnje Novog Beograda zatrpan jedan manji dunavski rukavac koji je, uz glavni tok Dunava, formirao Adu Vrbak. Spojena tako sa glavnom obalom, ova ada je prestala da bude ostrvo i potpuno je iščezla pripajajući se nasipu, bez ijednog traga njenog dotadašnjeg postojanja.

Naime, još pre Drugog dvetskog rata Beograd je sklopio ugovor sa dva danska preduzeća – “Hojgor i Šulc” i “Kampsaks” o nasipanju ovog plavnog područja kod Ušća i na levoj obali Save, odnosno, desnoj Dunava, kako bi se isušile močvare, Zemun spojio sa centrom grada i formirao novi grad, danas znan kao Novi Beograd.

U naš glavni grad tada je stigao i parobrod “Sidhavn” i počelo je nasipanje mokrim peskom. Istraživanja su pokazala da je u izgradnji ovaj proces poželjan, pošto se mokar pesak desetak puta brže taloži i sleže nego suv, i uskoro je takav teren dostupan za gradnju.

Da bi konačno mogla da otpočne graditeljska akcija danskih stručnjaka i domaćih vlasti obala je morala da bude uređena koliko god je to moguće, pa je u okviru tog plana bio nestanak Vrbaka. Zvanično on je otišao u istoriju 27. jula 1938. godine.

Danci su, prema svedočenjima hroničara, vrebali momenat kada će se brzina vode u Savi i Dunavu izjednačiti kako bi zatvorili ovaj vodotok. Kada su procenili da je pravi trenutak pokrenuli su sprave na brodu i ušće rukavca zasuli ogromnom količinom zemlje. Tada je, prema navodima u knjizi „Tajne Novog Beograda 1“, dunavsku vodu zaustavilo 60.000 kubika peska.

Pomenuti neimari su za svega tri dana uspeli da naspu nekadašnju plažu i prostor iza nje, a onda su prešli na prostor ka zemunskom drumu. U tome su im svesrdno pomogli i beogradski kočijaši.

Naime, oni su za svaka kola svoje prljave zemlje pomešane sa kamenom i ciglama dobijali puna kola čistog peska. Na taj način svi su, kažu, „profitirali“ – Danci jer su posao završili u rekordnom roku, a „kubikaši“ su dobili ponudu koja se ne dobija. Pesak su naravno prodavali i dobrano napunili džepove. Dogovor je, međuti, kratko trajao, pošto su se umešali opštinari i potisnuli ih iz ovog unosnog biznisa.

Pošto je od Mosta kralja Aleksandra (na mestu današnjeg Brankovog) do Zemuna vodio put, pravcem preko prostora na kojem je današnja Palata “Srbija” (nekadašnji SIV), drum je sprečavao da se voda dalje izliva prema oblasti današnjeg Novog Beograda, jer se nalazio na nasipu. Sve ovo bio je preduslov za nestajanje još jednog dunavskog rukavca i ostrva koje je formirao sa glavnim tokom reke – Vrbaka.

Kada su Danci osvojili Adu Vrbak, počeli su sa izgradnjom keja i to tako što su najpre sišli u vodu i pobili talpe od armiranog betona, a zatim su nasipali i podigli kej. Za taj posao iz Danske su stigle dve mašine koje su pobijale šipove za izgradnju zida keja u visini od pet metara. Radilo se punom parom. Gradske vlasti bile su izuzetno zadovoljne kako napreduju radovi, a u ugovorima koje su potpisivali te 1938. prvi put se pominje gradilište „Novi Beograd“, iako je on izgrađen tek posle Drugog svetskog rata.

Teren koji su nasuli Danci ostao je poljana i na njemu nisu izgrađeni veći objekti osim Muzeja savremene umetnosti i restorana „Ušće“. Ada Vrbak je potpuno zaboravljena i u arhivama postoji samo nekoliko snimaka koji svedoče o njenom postojanju. Ono pto je nekad bilo staro dunavsko ostrvo danas je temelj velike beogradske pešačke staze koja se proteže obalom reke od Zemuna do baze rečne mornarice kraj Ušća. Možda treba znati po čemu hodamo kada idemo tuda. Jer, nija mala stvar da čitavo jedno ostrvo zauvek iščezne, ne samo sa mapa već i iz sećanja.

Fotografije Ade Vrbak pogledajte na portalu Kaldrma.rs.