Đerdapska Atlantida: Kako je Dunav potopio Adu Kale

Ada Kale nalazila se na samo 60 kilometara severno od mesta gde se sreću granice Srbije, Rumunije i Bugarske. Ostrvo je bilo dugačko 1750 m, široko jedva 500 m, a okruživale su ga masivne stene, koje je oblikovao Dunav i koje su bile prozvane "Gvozdenim vratima". Klima je bila neočekivano blaga, navodno su upravo tu Argonauti otkrili masline.

embed]https://www.youtube.com/watch?v=pvdYA41l5AU&feature=youtu.be

/embed]Stari Rimljani su prvi na ovom ostrvu postavili utvrđenje, a Ada Kale (nije se uvek tako zvala) ostala je strateški važna, jer je kontrola nad ostrvom omogućavala kontrolu plovidbe donjim tokom Dunava.Najdužu borbu za kontrolu ostrva vodile su Turska i Austrija - više od 500 godina naizmenično su je osvajali i prekrajali u duhu orijentanog načina života, odnosno aktuelnih evopskih trendova, ostavljajući svoje priče, kulturu i verovanja.

embed]https://www.youtube.com/watch?v=7Lp9tU40IEk

/embed]Iz bogate istorije Ade Kale posebno mesto ima događaj iz Prvog srpskog ustanka - beogradske dahije, zbog kojih je ustanak i počeo, tu su pobegle sa svojim blagom, pratnjom i haremom, nakon čega je Karađorđe poslao Milenka Stojkovića da ih pogubi. Decenijama kasnije Ada Kale dobila je i svoju legendu kao ostrvo o kojem sanjaju prinčevi - po njoj se Miskin Babi, princu daleke Buhare, u snu prikazalo sveto ostrvo. Krenuo je u svet da ga pronađe i mnogo vremena kasnije stigao na neobično dunavsko ostrvo snova, na kojem je ostao do smrti, živeći kao prosjak i izvodeći čudesna izlečenja...Međutim, tek kada su, posle završetka Prvog svetskog rata, stanovnici odlučili da se pripoje Rumuniji, počelo je zlatno doba Ade Kale...U tom trenutku ostrvo je bilo poput zaboravljenog delića Turske u Evropi, ali u dokumentarnom filmu reditelja Ismeta Arasana "Priče sa Ade Kale", preživeli stanovnici ostrva kasnije rasejani po Turskoj, prisećaju se kako su ljudi dolazili sa svih strana, neki i kao izgnanici, begunci, avanturisti... I nalazili su utočište na tom malom ostrvu na kojem su važila drugačija pravila života nego u ostatku sveta.

embed]https://www.youtube.com/watch?v=wWdpvzRgDbk

/embed]Priča se da su svi živeli zajedno, kao jedna porodica, uprkos različitim verama i nacijama. Nije bilo krađe ni svađe, vrata se noću nisu zaključavala. Slavio se Đurđevdan, a svake večeri meštani su se družili uz domaću dudovu rakiju i nargile. U centru sela je bilo nekoliko prodavnica i kafanica, kao i poslastičarnica u kojima su se služili ratluci s lešnicima, alva, slatkiši sa džemom od smokava i ruža...Meštani su se najviše bavili uzgajanjem specifične sorte vinove loze i duvana (na Adi je radila i fabrika cigara koje su se o kvalitetu merile s kubanskim), ribolovom i pčelarstvom, ali i trgovinom i krijumčarenjem. S uskim, kaldrmisanim ulicama i orijentalnim specijalitetima Ada Kale postala je zanimljiva turistima kao "Orijent u srcu Evrope".A kako to obično biva na ovim prostorima, vreme blagostanja nije moglo dugo da traje. Posle Drugog svetskog rata, Rumunija je postala komunistička zemlja i ograničila pristup ostrvu, a Adu Kale je pogodilo siromaštvo. Kad je 1964. Jugoslavija započela projekat izgradnje ogromne hidroelektrane, to je označilo definitivan početak kraja.Postojao je plan da se stanovništvo, tvrđava i naselje samo presele na ostrvo šimijan, a rumunski dokumentarni film "Poslednje proleće na Adi Kale" iz 1968. godine pokazuje kako su, kamen po kamen, delovi tvrđave obeležavani i vađeni da bi bili preneti. Preseljeno je i groblje. Ipak, stanovnici nisu prihvatili novo ostrvo - najviše ih je otišlo u Tursku, a nekoliko porodica je izabralo Jugoslaviju i Rumuniju. Ostrvo je potopljeno.

embed]https://www.youtube.com/watch?v=rPQEe63h6-E

/embed]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram