Đerdapska Atlantida: Kako je Dunav potopio Adu Kale

Putovanja 07. jun. 202021:31 > 08. jun. 2020 07:48
Podeli:
Ada Kale
Ada Kale, "Atlantida na Dunavu"; Foto: Profimedia.rs

Ada Kale (na turskom Ostrvo tvrđava) bila je ostrvo na Dunavu oko kojeg su se otimali osvajači i plele legende. Talasi su je zauvek progutali 1970. godine, ali nad tim mestom još kruže duhovi sećanja na rajsko ostrvo na kojem svi žive u miru, uprkos burnoj prošlosti i sukobima "spoljašnjeg" sveta.

Ada Kale nalazila se na samo 60 kilometara severno od mesta gde se sreću granice Srbije, Rumunije i Bugarske. Ostrvo je bilo dugačko 1750 m, široko jedva 500 m, a okruživale su ga masivne stene, koje je oblikovao Dunav i koje su bile prozvane „Gvozdenim vratima“. Klima je bila neočekivano blaga, navodno su upravo tu Argonauti otkrili masline.

Stari Rimljani su prvi na ovom ostrvu postavili utvrđenje, a Ada Kale (nije se uvek tako zvala) ostala je strateški važna, jer je kontrola nad ostrvom omogućavala kontrolu plovidbe donjim tokom Dunava.

Najdužu borbu za kontrolu ostrva vodile su Turska i Austrija – više od 500 godina naizmenično su je osvajali i prekrajali u duhu orijentanog načina života, odnosno aktuelnih evopskih trendova, ostavljajući svoje priče, kulturu i verovanja.

 

Iz bogate istorije Ade Kale posebno mesto ima događaj iz Prvog srpskog ustanka – beogradske dahije, zbog kojih je ustanak i počeo, tu su pobegle sa svojim blagom, pratnjom i haremom, nakon čega je Karađorđe poslao Milenka Stojkovića da ih pogubi. Decenijama kasnije Ada Kale dobila je i svoju legendu kao ostrvo o kojem sanjaju prinčevi – po njoj se Miskin Babi, princu daleke Buhare, u snu prikazalo sveto ostrvo. Krenuo je u svet da ga pronađe i mnogo vremena kasnije stigao na neobično dunavsko ostrvo snova, na kojem je ostao do smrti, živeći kao prosjak i izvodeći čudesna izlečenja…

Pročitajte još:

 

Međutim, tek kada su, posle završetka Prvog svetskog rata, stanovnici odlučili da se pripoje Rumuniji, počelo je zlatno doba Ade Kale…

U tom trenutku ostrvo je bilo poput zaboravljenog delića Turske u Evropi, ali u dokumentarnom filmu reditelja Ismeta Arasana „Priče sa Ade Kale“, preživeli stanovnici ostrva kasnije rasejani po Turskoj, prisećaju se kako su ljudi dolazili sa svih strana, neki i kao izgnanici, begunci, avanturisti… I nalazili su utočište na tom malom ostrvu na kojem su važila drugačija pravila života nego u ostatku sveta.

Priča se da su svi živeli zajedno, kao jedna porodica, uprkos različitim verama i nacijama. Nije bilo krađe ni svađe, vrata se noću nisu zaključavala. Slavio se Đurđevdan, a svake večeri meštani su se družili uz domaću dudovu rakiju i nargile. U centru sela je bilo nekoliko prodavnica i kafanica, kao i poslastičarnica u kojima su se služili ratluci s lešnicima, alva, slatkiši sa džemom od smokava i ruža…

Meštani su se najviše bavili uzgajanjem specifične sorte vinove loze i duvana (na Adi je radila i fabrika cigara koje su se o kvalitetu merile s kubanskim), ribolovom i pčelarstvom, ali i trgovinom i krijumčarenjem. S uskim, kaldrmisanim ulicama i orijentalnim specijalitetima Ada Kale postala je zanimljiva turistima kao „Orijent u srcu Evrope“.

Pročitajte još:

A kako to obično biva na ovim prostorima, vreme blagostanja nije moglo dugo da traje. Posle Drugog svetskog rata, Rumunija je postala komunistička zemlja i ograničila pristup ostrvu, a Adu Kale je pogodilo siromaštvo. Kad je 1964. Jugoslavija započela projekat izgradnje ogromne hidroelektrane, to je označilo definitivan početak kraja.

Postojao je plan da se stanovništvo, tvrđava i naselje samo presele na ostrvo šimijan, a rumunski dokumentarni film „Poslednje proleće na Adi Kale“ iz 1968. godine pokazuje kako su, kamen po kamen, delovi tvrđave obeležavani i vađeni da bi bili preneti. Preseljeno je i groblje. Ipak, stanovnici nisu prihvatili novo ostrvo – najviše ih je otišlo u Tursku, a nekoliko porodica je izabralo Jugoslaviju i Rumuniju. Ostrvo je potopljeno.

 

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar