Bajkoviti dvorac u Srbiji koji je postao slika i prilika horora u kojem živimo

Kad vidimo neku staru arhitektonsku lepoticu kako propada – nije nam dobro. A toliko je starih građevina u našoj zemlji – što zbog nerešenih vlasničkih odnosa, što zbog nebrige – ostavljene milosti vremena. A taj zub, znamo svi, na kraju do temelja pojede zdanje koje je neko kreirao, podigao, ukrasio i voleo.

Među takvim građevinama su mnoge vile iz međuratnog perioda, ali i vojvođanski dvorci – koji i tako oronuli izgledaju kao da će uskoro primite goste na bal.

Jedan od njih je i dvorac Bisingen-Nipenburg u Vlajkovcu, Na putu koji spaja Temišvar i Beograd, prvobitno izgrađen prema nalogu porodice Močonji, sada ruševina i podsetnik na austrougarsku aristokratiju 19. veka, na porodično stablo sa srednjovekovnim korenima.

Dvorac je nekad bio kao iz bajke, danas je kao iz horor-filma: „U svetu bi ovaj dvorac bio turistička atrakcija, a kod nas propada. Dvorac Bisingen-Nipenburg nalazi se u Vlajkovcu, nekad je izgledao kao dvorac iz bajke, a danas kao iz horor-filma. Nekada velelepni park oko dvorca je zarastao. Uništena je fasada spolja…, a iznutra je još gora situacija. Nadam se da će neko uvideti kakvo blago propada i odlučiti da ga renovira“, piše u videu na stranici @putevima_srpske_istorije.

Kada je izgrađen, dvorac Bisingen-Nipenburgje bio je prava ikona klasične arhitekture kasnog 19. veka. Izgrađen 1859. po nalogu uticajnog austrougarskog plemića, grofa Đerđa Močonjija, bio je jedan od najvažnijih porodičnih poseda u ovom delu Vojvodine i jedna od najlepših građevina.

Stilski, dvorac je jedan od najboljih primera klasične arhitekture u 19. veku. Na nejmu se još ističe dekoracija karakteristična za ovaj stil.
Ukrasi od kovanog gvožđa, ukrašeni stubovi i balkoni i dalje su takvi i podsećaju nas kako je ovaj dvorac nekada bio veličanstven.
U vreme punog sjaja, imao je jednu od najzanimljivijih biblioteka s veoma retkim naslovima, oko 20.000, ali i mnoge vredne porcelanske predmete i druge umetnine.

Trideset godina nakon što je izgrađen, zamak je promenio vlasnika jer se 1888. grofova ćerka Georgina Močonji udala za člana ugledne i stare aristokratske porodice - za grofa Rudolfa Gabora Bisingen-Nipenburga. Sklapanjem braka, dvorac prelazi u vlasništvo te austrijske porodice. Do Drugog svetskog rata bio je u njihovom posedu, a potom je privatizovan.

„Kada vidim ovakve objekte u Srbiji, a napretek ima i crkava i tvrđava i dvoraca koji pripadaju, ne mogu da se ne zapitam da li nam je u Beogradu bio neophodan Beograd na vodi, kada je on uništio autentičnost grada, naružio pogled sa Tvrđave, a novcem koji je uložen u njega su se mogli restaurirati svi objekti koji su na rubu propasti u Srbiji. Smatram da bi neka druga zemlja mnogo više cenila da ima ovakva blaga u svom posedu, a mi ih zanemarujemo u želji da izgledamo kao Dubai“, piše na pomenutoj Instagram stranici.

Zamak je bio u vlasništvu članova plemićke porodice Bisingen-Nipenburg do početka 20. veka, a 1919, zbog novih agrarnih reformi i zakona, grofovi Bisingen-Nipenburg su zauvek izgubili polovinu svih svojih imanja. Izbijanjem Drugog svetskog rata zamak su potpuno napustili.

Poslednji stanovnik dvorca iz Bisingen familije, najmlađa od ćerki, ostaje udovica i nastavlja da živi u njemu sama u periodu pre Prvog svetskog rata. Ona je danas deo lokalne legende o kojoj stanovnici Vlajkovca vrlo rado pričaju: žena koja sedi na raskošnom balkonu sa pogledom na park i seče kosu u znak žalosti za preminulim suprugom.

Posle rata je bio sirotište za ratnu siročad, a sedamdesetih je podeljen na nekoliko stanova za meštane. Od tada je njegova sudbina neizvesna.
Od 1973. vodi se kao kulturni spomenik od izuzetnog značaja, ali ni to nije podstaklo našu državu da ga obnovi.

Zamak je ponovo došao u žižu javnosti kada je Franc Ksaver, poslednji muški član loze Bisingen-Nipenburg, pokušao da povrati vlasništvo nad imanjem, ali shvatio je da će troškovi pokušaja da očuva zdanje prevazići njegovu vrednost.

BONUS VIDEO: