Zašto je vreme progutalo ove lepotice beogradske arhitekture.
Da li vam se desilo da prođete pored neke stare prelepe, ali oronule kuće, pa pomislite kako kako biste je vi uredili kada biste imali para? To se lako može desiti ako prošetate nekim starim delom grada gde – u vreme kada na svakoj slobodnoj površini niču iste zgrade – i dalje postoje kuće izgrađene pre gotovo 100 godina.
Nedavno smo se uputili u srce Beograda, u naselje Neimar na Vračaru – gde u istoj ulici, na potezu od oko 500 metara, stoje tri oronule starice – lepotice okružene bezličnom novogradnjom.
Reč je o starim međuratnim vilama u Hadži Milentijevoj – na brojevima 47, 52 i 72. Kuće su napuštene, oronule, iz njih raste drveće, po njima puzi bršljen. Deluju kao scenografija iz filma, ali preti im nestajanje. Baš kao što je u junu srušena vila iz 1930. u Ulici Internacionalnih brigada 47.
Ove napuštene neimarske kuće zadesila je sudbina drugih vila otkad je zaštita vračarskog naselja Neimar istekla 31. decembra 2020. godine, pa investitori na sve moguće načine pokušavaju da se dokopaju zemljišta da ih sruše i sazidaju moderne višespratnice.
Kuće pod brojem 47 i 72 imaju nove vlasnike, investitore koji su zapravo bili oduševljeni uglovima na kojima su one sagrađene i već postoje renderi kako će izgledati fasada zgrada sa nekoliko hiljada novih kvadrata. Treća, najveća i najlepša kuća na velelepnoj parceli izlazi na dve ulice, Hadži Milentijevu i Lamartinovu – Srškićeva vila. Podigao ju je advokat Milan Srškić 1925. Zdanje i dvorište oduzimaju dah. A izgleda je i na nju neko bacio oko.
Za to vreme mnogi, posebno na društvenim mrežama, lamentiraju nad starim Beogradom, starim vilama, ideji o uređenim naseljima, o stilu života i građevinskim i arhitektonskim stilovima koje ćemo uskoro viđati samo na starim fotografijama i u arhivama Zavoda za zaštitu spomenika, u kom se niko ne javlja na telefon.
„Naselje Neimar, kukuruzišta i trska, šiblje, omeđen sa dva potoka, naseljavan isprva od sitnih nemačkih (jevrejskih) zanatlija, posle Prvog svetskog rata počinje da se urbanizuje i smatra se jednim od prvih vrtnih naselja u Evropi. U to vreme na Neimar se odlazilo na izlete i u lov. Kasnije zemljište na Neimaru kupuje srpska intelektualna elita, profesori univerziteta, lekari, pravnici, đenerali. Neimar je imao sreću da tu stanuju i ujedno ga obeleže najveća imena srpske arhitekture tog vremena. Spomenimo samo neka: prof. Leko, arh. Korunović, arh. prof. Tadić, arh. Konstatinović, arh. prof. Zloković, arh. Lazić, arh. Šafarik, arh. prof. Deroko, arh. prof. Antić, otac akademika današnjeg Ivana Antića”, napisao je jednom glumac Petar Božović u tekstu „Lament nad Neimarom“ za list „Politika“.
A tokom šetnje Neimarom saznali smo da su naselje Kotež Neimar projektovali bečki arhitekti Emil Hope i Oto Šental 1921. godine, da je projekat naručilo Građevinsko društvo „Neimar“ koje je od trgovca i zemljoposednika Pante Tadića otkupilo celu neimarsku padinu, tj. plac koji se prostire između ulica Šumatovačke, Braničevske, Kičevske – današnje Maksima Gorkog – i Reonske – danas Južnog bulevara.
U to vreme bilo je aktuelno planiranje uređenih naselja sa baštama – kolonija i koteža (fra. cottage – koliba), po kojem je Kotež Neimar i dobio ime. Gradske vlasti dale su odobrenje projekta 1924, a sa uređenjem ulica počelo se 1925.
„Prvo je isprojektovana i izgrađena ulična mreža (u to vreme se išlo logičnim putem, prvo infrastruktura, pa onda zgrade, a ne kao danas, obrnuto). Padina je isparcelisana u skladu sa projektom, a parcele su otkupljivali većinom dobrostojeći građani, trgovci, advokati, političari. Oni su unajmljivali arhitekte da im projektuju kuće, neretko se takmičeći čija će vila biti lepša i reprezentativnija. Zajedničko svim izgrađenim zgradama je da su to slobodnostojeći objekti sa predbaštama. Te mahom porodične vile građene su u periodu od 1926. do 1929/30, a najveći broj je izgrađen je oko 1927. godne“, priča nam Neda Miletić i Društva za očuvanje Neimara.
U planu Hopea i Šantala lepo se vidi da je Neimar očuvao svoje originalno urbanističko tkivo, preživeo tri bombardovanja i komuniste (mnoge kuće bile su nacionalizovane posle Drugog svetskog rata), ali sada mu preti uništenje, kaže naša saogovornica.
Na dva ugla u Hadži Milentijevoj nalaze se dve lepojke za koje su investitori podneli zahtev za rušenje zarad izgradnje modernih stambeno-poslovnih objekata.
Prvo zdanje u Hadži Milentijevoj 47, odnosno Moravskoj 10 (izlazi na dve ulice) podignuto je 1927. godine, vlasnik mu je bio Nikola Belančić, rudarski inženjer i u to vreme visoki činovnik u Ministarstvu rudarstva.
Vila na broju 72 sagrađena je 1927. za Jakova Kozinskog, građevinskog inženjera rusko-jevrejskog porekla.
Zgrada u Hadži Milentijevoj 72 je od posebne vrednosti, a zdanje u Hadži Milentijevoj 47, odnosno Moravskoj 10 (ima dve adrese), od vrednosti, što znači da se ne smeju rušiti, već se mogu samo adaptirati minimalno uz saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika, kažu iz Društva.
Ali uprkos tome, investitori su već poslali Sekretarijatu za urbanizam zahtev za rušenje i zahtev za izdavanje građevinske dozvole, a nije poznato da li je na dnevni red Vlade stigla odluka da se Neimar proglasi za kulturno-istorijsku celinu od posebnog značaja, što će mu jedino obezbediti trajnu zaštitu.
Iz Društva traže da Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove odbije zahtev investitora za rušenje ove dve vile, da odbije zahtev investitora za izdavanje građevinske dozvole za izgradnju višespratnih stambenih objekata na parcelama, te da u cilju očuvanja arhitektonskog i kulturnog nasleđa Ministarstvo kulture na dnevni red Vlade hitno stavi odluku kojom se Neimar utvrđuje za prostorno i kulturno- istorijsku celinu od posebnog značaja. To će učiniti ovaj deo grada trajno zaštićenim od investitorskog uništavanja.
Za to vreme internetom kruži render objekata koje planiraju da izgrade. Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove im je pet puta odbacivao zahtev za izdavanje građevinske dozvole, ali pritisak za građevinsku dozvolu i rušenje vile U Hadži Milentijevoj na broju 47 i 72 ostaje.
*
A komšije i prolaznici? Šta kažu ljudi na ulici? Baš kao i na društvenim mrežama, lametiraju bespomoćni.
Ispred vile na broju 72 sreli smo jednog radnika i upitali ga šta misli o tome što tako lepa zdanja, poput kuće ispred koje stojimo, propadaju i što će, možda, na tom mestu nići zgrada poput one dijagonalno prekoputa. Visoka, ravna, nova – tako obična.
„Šta da kažem, tuga jedna“, rekao nam je.
Jedna žena je kazala sledeće: „Ne znam. To je stvar naslednika. Ukoliko oni ne čine ništa, ja nemam šta da kažem. Ni svoje komplikovane probleme ne mogu da rešim. Svakako je bolje da se nepravi nešto novo ako vlasnik dozvoli da se nešto lepo pretvori u ruglo koje je pritom opasno po život.“.
Isped broja 47 sreli smo mladi bračni par koji nam je kazao kako gleda na sve to.
„Šetamo tako i mislimo kako bismo voleli u takvoj kući da živimo, kako bi bilo kad bi bila naša. Nažalost, mnoge stare kuće su srušene, mi živimo par ulica dalje na šestom spratu i preko noći oko naše zgrade niču nove zgrade koje nam zaklanjaju vidik. Užas jedan“, kaže žena, a njen muž dodaje: „Ali ima i adaptiranih kuća, posebno tamo u Nebojšinoj, neke se rentiraju za ogromne novce, a u nekima živi po nekoliko porodica, koliko sam ja primetio. Mislim da u tim kućama nisu rešeni imovinski odnosi, te da zato propadaju jer ne mogu ljudi da se dogovore oko nasledstva, pa neko stavi šapu, kuća propada i tako dok se prirodno ne uruši.“
Prema svim informacijama koje smo dobili od Društva koje se aktivno bori za Neimar i utiscima ljudi koji žive u ovom gradu, predratne kuće ne bi smele da se ruše. Zato smo Zavod za zaštitu spomenika grada kontaktirali za informaciju – ko su arhitekte pomenutih zdanja i kakva ih sudbina čeka, ali do zaključenja ovog teksta nsimo dobili odgovor, dok se danima niko ne javlja na telefon.
Ostaje samo nada da će se, po zakonu, neko odvažiti i stare dame vratiti u prvobitno stanje.
BONUS VIDEO:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare