1
Incest trauma centar - Beograd u proseku svake nedelje ima šest prijavljenih slučajeva seksualnog nasilja preživljenog u detinjstvu. I tako od 1994. godine. Slučaj Miroslava Aleksića odjeknuo je u javnosti suočivši nas sa strašnim svetom u kojem živimo, a ljudi koji vode Incest trauma centar nose se s njim svakog dana.
„Imamo u proseku šest prijavljenih slučajeva nedeljno, najviše seksualnog zlostavljanja u detinjstvu. To uključuje i odrasle osobe koje su u detinjstvu preživele seksualno nasilje, a sada prijavljuju. Najčešći vid incesta je biološki otac – ćerka, u 43% slučajeva. Počinioci koji su figura oca – a to su biološki otac, očuh, hranitelj, usvojitelj, baš tim redosledom – pojavljuju se u više od 50 odsto slučajeva. Najčešće su devojčice one koje su preživele seksualno nasilje, mada ima i dečaka; od petoro dece, četiri su devojčice, jedan je dečak. Najčešće je seksualno nasilje dugogodišnje, u proseku traje šest i po godina“, otkriva u razgovoru za Nova.rs Dušica Popadić, direktorka Incest Trauma Centra – Beograd i predsednica Evropske ženske mreže protiv seksualnog nasilja.
Podseća da govori samo o prijavljenim slučajevima, koji su, procenjuje, „vrh ledenog brega“. A taj „vrh ledenog brega“ čak i u bezličnim brojkama izgleda strašno i poražavajuće – evo još nekih podataka koji ilustruju crnilo ispod površine.
Prema podacima Incest trauma centra za period od 2014. do 2019. godine, 100% počinilaca su bili poznati detetu.
U 81.24% počinilac je bio član porodice; u 43.09% počinilac je biološki otac. U 18.76%, počinilac je osoba van porodice – porodični prijatelj, “privatni” profesor i slično, a 15.20% čine maloletni počionioci seksualnog nasilja.
U 13.40% prijavljenih slučajeva jedno dete je seksualno zlostavljano od strane dva ili više počinilaca. Jedan počinilac je u 6.82% seksualno zlostavljao dva deteta, a u 9.05% tri ili više (tzv. “serijski”).
Prosečan uzrast kad se događao prvi incident zlostavljanja je 5 godina i 7 meseci, a najčešće se radilo o višegodišnjem zlostavljanju (68.48%), u proseku dužem od 6,5 godina; 42.19% slučajeva se odnosilo na decu uzrasta ispod 10 godina.
Samo 53.01% slučajeva prijavljeno je u periodu dok je nasilje još trajalo; period između prvog incidenta seksualnog nasilja i prijavljivanja u proseku je iznosio 7 godina i 2 meseca.
Prijavljivanje su najčešće učinile same osobe koje su preživele seksualno nasilje (44.16%), odnosno majka deteta (37.87%).
U 90.51%, krivični postupak nije započet. Za one slučajeve gde to jeste, prosečno trajanje postupka je bilo 3 godine i 2 meseca. Prosečno dosuđena zatvorska kazna je iznosila jednu godinu i četiri meseca.
O svemu tome ćuti se u zemlji u kojoj žrtvu, kad konačno prijavi seksualno zlostavljanje, prvo pitaju: Zašto je ćutala do sada?
„Neverovatno je kako sve počinioci manipulišu decom da bi sačuvali tajnu. Kad pomislite da ste već sve čuli, naiđete na neki novi način manipulacije, koji može ići, na primer, kroz jezik koji se koristi prema detetu, posebno kod dece najmlađeg, predškolskog uzrasta. Da bi počinilac sačuvao tajnu koristiće termine za polne organe koji će biti samo njihovi, jer tako čak i ako dete spomene nekome, odrasli neće ni prepoznati o čemu se radi. Počinilac vrlo vodi računa o tim taktikama, vrlo brižljivo planira proces i zavođenja i seksualnog zlostavljanja, tako da, kada dete i pokuša da se požali, ostali mu ne veruju. Oni i direktno to govore: Ako nekome ispričaš – neće ti niko verovati. I onda se to stvarno desi“, priča Popadić.
Pročitajte još:
Prema iskustvu iz Incest trauma centra, najčešće se dešava da žrtva koja prijavljuje seksualno nasilje pre toga nije nikome rekla za to, ili se poverila nekome u privatnom okruženju, ali nije naišla na podržavajuću reakciju.
„Nažalost, od privatnog do profesionalnog okruženja, najčešće je prva reakcija nepoverenje u iskaz žrtve. To je ona glavna kočnica i najčešće pitaju ljudi zašto onaj ko je preživeo seksualno nasilje ćuti – to je zato što ima nepogrešivu procenu da mu se neće verovati“, podvlači naša sagovornica. Prema njenim rečima, na taj način „idemo ruku pod ruku s počiniocem zbog svojih predrasuda i tako njegova manipulacija uspeva“.
Dobra reakcija na znak upozorenja na seksualno nasilje kod bliske osobe bila bi da pokušamo da razgovaramo, izrazimo zabrinutost, pitamo da li ju je neko povredio fizički, psihički, emocionalno…
„Ljudi se uzdržavaju da pitaju, jer misle da će time povrediti osobu. Ako neko nije preživeo nasilje nećete ga povrediti. Ali ako jeste, razumeće da ga vidite, da osluškujete, pratite, da vam je stalo, da brinete. Ne znači da će vam odmah sve reći, iz straha od toga kakva će biti vaša reakcija, od odbacivanja, stigmatizacije. Zato je važno ne odustati, već u nekom momentu ponovo pitati na isti način, kroz brigu: „Stalo mi je, možeš mi uvek reći, šta god da se dogodi ja sam uz tebe, nemoj da brineš šta ću misliti“… Dakle, uvek ići na ono što je strah te osobe, a to je da će vaša reakcija biti okrivljujuća i da će imati osećaj stida nakon toga. I reći: Ja sam tu. Ne ispitivati, ne nagađati, nikako ne pogađati ko je počinilac, već se staviti na raspolaganje“, upućuje Popadić.
Incest trauma centar je, kaže, proteklih godina obučio više od 10.000 profesionalaca iz državnih službi, da bi oni u okviru svog redovnog posla umeli da istupaju, da prepoznaju i intervenišu kod slučajeva seksualnog nasilja. Ipak, iskustvo pokazuje da ti slučajevi retko stignu pred sud.
Zato je, između ostalog, tako važan odjek koji ima slučaj Milene Radulović i drugih devojaka koje su javno optužile Miroslava Aleksića.
„Najvažnije da su žene progovorile. Uz to, sledeći korak koji je jednako važan je kako će država reagovati. Trenutno se dešava jedno olakšanje zbog obelodanjivanja, ono što sledi je jednako teško, a to je pitanje na koji način će biti procesuirano“.
U tom kontekstu se moglo čuti i da su ovakvi slučajevi teški za dokazivanje, te da postoji mogućnost da se zapravo ništa ne desi.
„Naša inicijativa je bila da se ukine zastarevanje seksualnih delikata nad decom i u aprilu 2013. je parlament izglasao ovu zakonodavnu meru, koja je jako važna zato što se prvi put prepoznao dugotrajni efekat, posledice seksualne traume. Dete najčešće kad preživi seks nasilje, nema tu psihičku snagu ni društvenu moć da prijavi i ide kroz ceo postupak, zato je važno da postoji taj zakonodavni okvir da može da se procesuira. Ta mera važi i za slučajeve koji su se dogodili bilo kada nakon aprila 2013. i ubuduće ili je možda zlostavljanje počelo pre tog vremena, ali je poslednji incident zabeležen posle“, kaže Dušica Popadić.
Navodi da je „uvek jako teško dokazati seksualni delikt, jer se najčešće dešava u četiri oka četiri zida“. Osim toga, i procene profesionalaca nekad su opterećene stavovima koji nisu u najboljem interesu osobe koja je prijavila nasilje, nakon čega se suočava s okrivljavanjem, sumnjom, nepoverenjem…
„Postoji procedura krivičnog postupka, međutim, opterećena je predrasudama, stereotipima da deca lažu, ili ako se radi o adolescentkninji ili odrasloj ženi da to radi da bi naudila počiniocu“, kaže Popadić.
„Masovna obelodanjivanja prave ogroman utisak, ali to ne znači da će biti priznata od strane institucija i države. Zajedno ćemo pratiti šta će se dogoditi u samom procesu dokazivanja, naše iskustvo pokazuje da je otežano uvek zbog prolongiranja, pretnji, zastrašivanja, mnogo toga što ide sistemski. Mi to zovemo najčešće strukturalno nasilje, kad same institucije, umesto da daju podržavajući odgovor, obeshrabruju žrtve, dopuštaju prostor u kojem počinilac ima više prava nego žrtve“, dodaje naša sagovornica.
Takvu atmosferu profesionalno osoblje Incest trauma centra je osetilo više puta i u sudnici.
„Naše profesionalno mišljenje koje dajemo isključivo na osnovu psihološke asistencije detetu zastupamo u okviru krivičnog postupka na sudu, kao neko ko je terapeut, pomagač; ne kao sudski veštak, već kao neko koga će sud tretirati kao jednog od svedoka. I ono što primećujemo je koliko je javnost u sudnici nespremna da čuje šta se detetu tačno dogodilo. I onda će da spore iskaz majke, vas kao stručno lice, jako im je teško da shvate da se detetu dogodilo seksualno nasilje i šta se tu tačno događalo“.
Na kraju, posle svega, čak i kad se poveruje žrtvi, presuda može da bude najniži udarac.
„Za decu do 12 godina, prosečno trajanje seksualnog zlostavljanja kod prijavljenih slučajeva je tri godine i tri meseca. Postupak se oduži u proseku na tri godine i dva meseca. Dakle, imate situaciju da vam je praktično pola života zaustavljeno – toliko dugo traje zlostavljanje, isto toliko traje postupak, a vi ste jedno malo biće. Dosuđena zatvorska kazna za te slučajeve u proseku je godina i četiri meseca. Dobijate da je višestruko duže trpljenje seksualnog nasilja od kazne. U presudama se navodi da je olakšavajuća okolnost što se radi o počiniocu koji je porodičan čovek, a on seksualno zlostavlja unutar porodice. Ja to ne bih nazvala ni apsurdom – nedopustivo je. Zločin je“, naglašava Popadić.
Zato je poverenje u srpske institucije tako tanko. Zato se ćuti. Zato je i oporavak žrtve otežan. Ipak, nije nemoguć.
„Oporavak je moguć, postoje neki faktori koji određuju ozbiljnost traume, pa i kad je reč o seksualnom zlostavljanju. Pol, uzrast, trajanje, učestalost. koje nasilne seksualne radnje su počinjene, odnos bliskosti s počiniocem – ko je počinilac, da li je ispričala nekome, koja je bila prva reakcija – da li joj se verovalo ili ne, da li je dobila adekvatnu psihološku pomoć, koji je bio ishod na sudu, da li uopšte postoji validacija od strane države da je počinjen zločin… To su faktori koji određuju oporavak, a zatim svaki od njih “pada na tlo” koje čini lični kapacitet deteta, odnosno mlade osobe – sasvim je individualno, kako će baš to konkretno dete izneti ovo iskustvo. Na koji način će biti tretirani slučajevi o kojima se sad govori videćemo, kao i kako će to uticati na njihov oporavak. Jako je važno imati u privatnom okruženju osobe koje su uz vas, koje su saveznici bez rezerve, bez obzira na to kakva je reakcija mikrojavnosti“, kaže Dušica Popadić.
Smatra da će organizacije iz regiona koje pripadaju Evropskoj ženskoj mreži protiv seksualnog nasilja u nastavku te priče imati važan zadatak. „Treba raditi na traumi, nije dovoljno samo reći. Svi ti iskazi putem interneta, jako važno je zbrinuti te osobe. Puno je bola“.
Lančane reakcije koje je pokrenuo slučaj Milene Radulović osvetlile su još jednu mračnu stranu našeg društva. Naime, gotovo da nema žene koja se bar jednom u životu nije osetila kao žrtva seksualnog nasilja u nekom obliku. Nekad toga nije ni bila svesna, što ne znači da se nije desilo i da se nije osetila loše.
Pročitajte još:
„Svaka žena ima iskustvo diskriminacije i seksualnog nasilja samo zato što je žena, a nismo obučene da to prepoznamo. U nekoj retrospektivi, kad čujemo primere drugih žena, pa pomislimo: „I meni se nešto slično desilo…“ Mi nemamo sistemsko rešenje u oviru školovanja da se uči o telu, seksualnosti, granicama, ljudskim pravima uopšte“, konstatuje Popadić i podseća na obrazovne pakete koje je Incest trauma centar u saradnji s Ministarstvom prosvete izradio 2016, a o kojima se u poslednje vreme ponovo priča.
„Tim od 27 osoba je godinu dana radio na tome i bili su uvedeni u vrtiće, osnovne i srednje škole. Obrazovni paketi nisu o seksualnom obrazovanju, oni su za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom. Međutim, u proleće 2017. smo imali negativnu kampanju na društvenim mrežama od strane ultradesničarskih i klerikalnih snaga, na šta je tadašnji ministar odlučio da ih povuče. Zamereno je da se promoviše homoseksualnost, jer unutra piše da su ljudska prava jednaka za sve. Mnogi nastavnici su nastavili da koriste pakete, ali to nije sistemski uređeno“, kaže Popadić i dodaje da su paketi i dalje na raspolaganju Ministarstvu prosvete da ih ponovo preuzme radi dosledne primene..
U svetlu aktuelnih dešavanja, inicijativa NE znači NE je ponovila zahtev za povratak obrazovnih paketa o temi seksualnog nasilja nad decom, a građani mogu da potpišu i peticiju.
***
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
