"Dok sam zgrčena grlila sina, znala sam da gubim drugu bebu"

"Bilo je julsko jutro kao i svako drugo – spremi doručak, nahrani pse, uzmi vitamine, nađi čarapu koja se zagubila. Veži kosu u rep pre nego što uzmeš sina iz kreveca. Onda sam osetila snažan bol u stomaku i završila na podu s bebom. Znala sam da nešto nije u redu. Pevušila sam našu pesmicu kako bismo se oboje smirili, ali znala sam da, dok držim prvo dete u naručju – gubim drugo", kazala je Megan za Njujork Tajms.Satima kasnije, dok je ležala u bolnici, Hari ju je držao za ruku."Osećala sam toplinu njegovog dlana, a on mi je ljubio ruku, mokru od naših suza. Zureći u hladne bele zidove, oči su mi zacaklile. Pokušala sam da zamislim kako ćemo zalečiti tu ranu."Setila se tada, kako kaže, njihove turneje prethodne godine po Južnoj Africi. Kako su je privodili kraju, bila je sve više iscrpljena. Dojila je dete i trudila da pred drugima uvek bude s osmehom.https://twitter.com/nytopinion/status/1331520207630835712"Tada me je jedan novinar pitao da li sam dobro. Odgovorila sam mu da sam zahvalna na tom pitanju jer me ljudi ne pitaju često da li sam dobro. I taj moj spontani odgovor je došao do mnogih mama koje ćutke pate."Megan nastavlja da je tada u bolnici, dok je gledala muža kako mu se srce cepa, a pokušava da uteši nju, da je jedino u redu da ga pita da li je dobro."Jesmo li dobro? Ova godina nas je mnoge dovela do tačke pucanja. Toliko priča smo čuli, recimo, žena počne dan kao i svaki drugi, pa joj onda jave da joj je majka umrla od kovida 19. Čovek se probudi jedno jutro, malo malaksao, ali ništa ozbiljno, onda test pokaže da je pozitivan na koronu i za dve nedelje, kao i mnogi drugi, umre."Na sve to, kaže Megan, ljudi su podeljeni i sada smo mnogo usamljeniji nego ikad"Kad sam imala 18, 19 godina, sela sma u taksi, probijajući se kroz gužvu na Menhetnu. Videla sam ženu na trotoaru kako telefonira, sva u suzama, kako svoju intimnu muku proživljava na javnom mestu. Tada sam bila nova u gradu i zamoilila sma taksistu da stanemo, da vidimo treba li joj pomoć. Kazao mi je kako Njujorčani svoj privatni život žive javno, da vole, plaču, raduju se na ulicama, tamo gde svi to mogu da vide. Kazao mi je tada – ne brini, neko će je na tom ćošku pitati da li je dobro."Sada, nakon svih godina, u karantinu i izolaciji, žaleći za gubitkom bebe, megan kaže da se seti te žene iz Njujorka, pa se zapita šta ako niko nije zastao, šta ako niko nije video da pati, šta ako joj niko nije pomogao… i Volela bi zato da može da se vrati i kaže taksisti da se zaustave."Gubitak deteta je skoro nepodnošljiva tuga. To su mnogi osetili, ali malo ko priča o tome. U našem bolu suprug i ja smo uvideli da u prostoriji sa 100 žena 10 do 20 njih je imalo spontani pobačaj. Ipak, uprkos svemu, razgovor o tome je tabu i prate ga stid i zatvranje u sebe."Megan je navela i zašto je važno govoriti o gubitku."Neki su hrabro ispričali šta im se desilo, znajući da tako daju signal za sve nas druge da učinimo isto. Naučili smo da, kad nas neko pita kako smo i kad sasluša šta kažemo, tuga postane lakša. Kad podelimo bol, rane zarastaju brže. Zato za ovaj Dan zahvalnosti (26. novembra), dok dočekujemo praznik bez dragih osoba, sami, bolesni, uplašeni, hajde da zapitamo jedni druge – jesi li dobro. Uprkos distanciranju, povezani smo više nego ikad baš zbog svega što smo, i pojedinačno i kolektivno, proživeli ove godine. Prilagođavamo se novoj normalnosti – lice nam je prekriveno maskom, ali zbog toga više gledamo jedni drugima u oči. Iz njih nekad izbija toplina, nekad suze. Po prvi put, nakon više vremena, zaista vidimo jedni druge.Jesmo li dobro?Bićemo."BONUS VIDEO:https://www.youtube.com/watch?v=vxlpNoHj9hA***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram