2
"Ono što ovu knjigu, sasvim drugačiju od putopisnih beležaka, čini izuzetnom i neobičnom jesu pitanja: Kuda idemo? Gde ćemo stići? Stoga ove priče čitaocu nude mnogo više od bedekera za putovanja sa planiranim zadovoljstvom i obeleženim stranicama na mapi“, navode urednici upravo objavljenog "Zova daljine" sa pričama 20 pisaca - od Petera Handkea do Srđana Valjarevića.
Opisana kao „knjiga priča najznačajnijih srpskih pisaca o putovanjima, ali i više od toga“, zbirka „Zov daljine“ počinje tekstom Petera Handkea. Odakle Handke u ovom izboru, pitamo književnicu Ljubicu Arsić, koja je zajedno sa urednikom u „Laguni“ Dejanom Mihailovićem uredila ovu panoramu.
– U ovakvim antologijama, a ovo je sedma u okviru iste edicije, uvek jedan strani pisac otvara i uvodi u priče domaćih pisaca. I obrnuto, antologije priča stranih pisaca uvek otvara neko od domaćih autora. Pre Handkea to su bile Ljudmila Petruševska, Margaret Atvud… – kaže Ljubica Arsić.
Poznati nemački pisac oko koga se pletu kontroverze, posebno nakon što mu je 2019. dodeljena Nobelova nagrada, bio je izbor Ljubice Arsić.
– Handke malo izaziva polemike, ali je meni bio interesantan za ovaj izbor najpre zato što ima priče i romane u kojima piše o putovanjima. Zanimljiv je i po tome što je kao nemački pisac istraživao i druge kulture i kontekste. Priče u ovom izboru ne bave se samo geografskim putovanjem, nego i mentalnim, putovanjem u prošlost… – dodaje Ljubica Arsić.
„Zov daljine“ otvara „Epopeja o iščezavanju puteva ili neka druga poruka Sent Viktoara“, tekst objavljen kao poslednji zapis u Handkeovoj knjizi putopisa „Još jedanput za Tukidida“, objavljenoj na srpskom 1990. i potom 2019. godine. Handke je tu knjigu, kako je rekao njegov prevodilac Žarko Radaković, objavio nakon što je 1987. krenuo i godinama putovao oko sveta, živeći bez adrese. U njoj se pet od 17 zapisa odnosi na prostor bivše Jugoslavije. I Radaković je zastupljen u „Zovu daljine“ svojom pričom „Putovanje“.
Panorama se nastavlja pričom-putopisom-esejem „Putnik kroz vreme; put ka zamku“ Radoslava Petkovića, a slede priča „Vodič“ Vladimira Kecmanovića smeštena na Doćol i „My Sweet Little One“ Ljiljane Đurđić, koja počinje zagrljajem ujaka („pratioca jedne od onih starica punih para“) i njegove sestričine nakon mnogo godina pred Notr Damom u Parizu.
Uglješa Šajtinac predstavljen je kratkom pričom „Put, o! Pis!“ u kojoj narator po povratku kući piše putopis „sa puta sa kog se nije vratio“, Jelena Lengold autorka je „Crnih očiju kormorana“, a Goran Petrović smestio je svoju priču u Rusiju. Pod nazivom „Moskva, obrnuta babuška“, Petrović u nekoj vrsti ličnog lirskog bedekera piše o metrou, crkvama, Crvenom trgu, kući Maksima Gorkog i „omiljenim vratima“ koja „ne pripadaju svetu književnosti“…
O Rusiji piše i Aleksandar Gatalica u priči „Nevidljivi čovek u Rusiji“, datoj kroz pisma „levičarskog intelektualca Gerasima“ poslata iz 1953. godine iz beogradske Palmotićeve ulice izvesnom Petru.
Gordana Ćirjanić autorka je priče „Teške vode“, koje počinju incidentom u bazenu banjskog lečilišta, a Jovica Aćin piše o „Pogledu na Delft“.
Dramski pisac Dušan Kovačević je pričom „Spomenik“ čitaoce sa seoskog vašara na Veliku Gospojinu preko razgovora naratora sa Kovačevićima poveo na put u Prvi svetski rat i povlačenje preko Albanije, a Milisav Savić pozabavio se „Ljubavnicima na putovanjima“ u Veneciju, Rim, Dubrovnik i Vršac, sa jednim „nevidljivim neznancem“.
Reditelj i pisac Goran Marković „Ružu vetrova“ počinje sletanjem grupe putnika na tivatski aerodrom, među kojima je i „režiser Andreja Lukić“ koji odlazi u Pomorski muzej u Kotoru, Danica Vukićević piše lirsku prozu „Adski triptih“, a Vule Žurić svoj „Tačan položaj Raja“ počinje citatom Trockog i njegovim ubistvom u predgrađu Meksiko Sitiju.
Mirjana Mitrović napisala je „Damu u miljama“, Aleksanda Đuričić „Stazu ka jezeru“, a Vasa Pavković „Put u Makedoniju“.
U završnici „Zova daljine“ čitaoci mogu da pročitaju priču Srđana Valjarevića „Putovanje do kraja teksta“, gde narator ispunjava obećanje dato sebi u bolnici dve godine ranije i odlazi u – Laponiju.
– Ovakve antologije su antologije ličnog ukusa. Biramo one koji su se iskazali u kratkoj priči. Ove priče naručene su specijalno za „Zov daljine“. Uzdali smo se u autore i čekali da vidimo šta će napisati. Gledali smo da to bude i presek kroz različite poetike, a da budu zastupljeni različiti autori, od onih najznačajnijih kao što je Dušan Kovačević, pa do onih možda manje poznatih – kaže Ljubica Arsić.
Na pitanje da li je bilo još nekih pisaca koje su pozvali, a da im je žao što se oni nisu odazvali, Ljubica Arsić dodaje da su se pojedini opravdali time što su bili zauzeti pisanjem drugih svojih tekstova, a i da su Mihailović i ona imali na umu da ne bude više od 20 autora.
– Pisaca kojih nema sada biće možda u sledećim antologijama, a namera mi je da uključimo i pojedine mlađe autore čije priče čitam u časopisima, ali o tome kada dođe vreme – zaključuje Ljubica Arsić.
