Zoran Stojiljković: Potrebna nam je radikalna promena režima, ne samo ekipe na vlasti

Piše: Biljana Dimčić

“Politički bukvar”, nova knjiga profesora Zorana Stojiljkovića, koju je objavila izdavačka kuća „Clio“, pouzdan je vodič kroz političku pismenost. Objašnjava osnovne pojmove i sadrži ono što bismo zaista morali znati o politici kao znanju i umeću regulisanja konflikata i usmeravanja društvenog razvoja. U pet poglavlja knjige analiziraju se procesi koji čine okvir za razumevanje politike, kao i političke institucije, temeljne društvene vrednosti, građanski aktivizam, izbori i njihovi akteri. Stojiljković povezuje političku teoriju sa svakodnevnim životom i aktuelnim događajima uz uverenje da se politička pismenost najbolje razvija uz konkretne primere poput građanskih i studentskih protesta u Srbiji počev od devedesetih godina. Ovaj priručnik podseća na važnost demokratije i vladavine prava - režima u kojima niko nije iznad i izvan utvrđenih pravila ponašanja.

Zoran Stojiljković bio je dugogodišnji profesor Političke sociologije savremenog društva na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Autor je više značajnih knjiga, među kojima su: “Građani ili podanici”, “Srbija u lavirintima tranzicije”, “Potencijali za promene”, “Sva lica opozicije”… Aktivan u javnom društvenom životu više od tri decenije, zalaže se za socijalnu pravdu, solidarnost, suzbijanje političke korupcije i jačanje građanskog aktivizma, a bio je i predsednik Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“.

Zaposednuta država

Opsežna, nova studija "Politički bukvar" upućuje na aktivizam građana u kom bi trebalo tražiti rešenje za društveno-političku krizu. U razgovoru za Nova.rs Zoran Stojiljković objašnjava da je demokratija, odnosno vladavina naroda, složen i razvojan pojam sa mnoštvom oblika, tokova i rukavaca.

- Uzorna atinska direktna demokratija je oksimoron, jer je bila istovremeno isključujuća i bez prava ostavljala žene, robove i strance. Liberalna, predstavnička demokratija je i u svojim najrazvijenim formama svojevrsna prevara (Ransijer), jer mi vlast dajemo u ruke tiranije manjine izabranih, a odmetnutih naših predstavnika. Populizam zadobija, kroz lik vođe demagoga, obličja tiranije većine nad manjinama. Preferiram takozvanu nadgledanu demokratiju (Kina) u kojoj su liberalno demokratske ustanove ojačane oblicima dijaloške i participativne demokratije. Pretpostavka svake demokratske promene jeste transformacija podanika u uspravne građanke i građane opremljene političkim znanjima i veštinama i alatkama uticaja na političke institucije. Nema demokratije bez preraspodele u rukama elite monopoliasanog političkog kapitala - moći prvo interpretacije sveta oko nas, a onda i moći mobilizacije da se učini slobodnijim i pravednijim.

Zadatak svih onih koji su javni poslenici, po sudu Stojiljkovića, jeste da za one koji su lišeni resursa i znanja budu neka vrsta prevodioca i intepretatora stvarnosti, a profesor se osvrće i na partokratske režime:

- To su režimi u kojima nestaje i ona tanka opna između partijske oligarhije i državnog aparata. I država je definitivno zaposednuta. Pokojni profesor Vlada Goati je, imajući u vidu uzurpatorski element vlasti, radije govorio o partitodespotiji. Danas, imajući u vidu pre svega postranziciona društva, govorimo o politokratiji kao vladajućoj eliti koja kreira, kumulirajući političku moć i kontrolišući i ekonomske resurse, novi klasni poredak.

Lojalni umesto kompetentnih

Demokratije nema ako ne postane deo svakodnevne rutine, govorio je Zoran Đinđić, a profesor naglašava da se ona ne urušava zbog nedostatka zakona, već - nedostatka poverenja:

- Кada poverenje postane cinična sumnja, a istina predmet pregovora i koalicija interesa, institucije i dalje funkcionišu, ali gube smisao. Na sreću, neretko je sačuvan ključni resurs - lično i profesionalno dostojanstvo. Ono se vidi kroz male gestove: odbijanjem ugodnih laži, pridržavanjem principa čak i kada ne donose neposrednu korist. Dostojanstvo nije oblik herojstva, već svakodnevna metoda ostajanja čovekom. Demokratija sazreva kroz uspravni hod i dela onih koji odluče da ne lažu i da se ne boje - smatra Stojiljković.

Umirući desni centar ustoličio je negativnu selekciju, te je logika promicanja lojalnih, umesto kompetentnih naročito vidljiva. Stojiljković ističe da to nije patent naprednjaka, ali da su ga oni razvili do granica farse.

- No i sama odabrana pozicija vladajućih eksradikala je rezultat prevarnog, poželjnog izbora proevropske pozicije desnog, narodnjačkog centra kao vodeće političke familije u Evropskom parlamentu. Put ka vlasti je tako i otvoren, a da je u praksi politika oscilirala u raznim varijantama populizma od nacionalnog, preko neoliberalnog do onog najdražeg političarskog u kome je, u nekoj vrsti visoko programirane demokratije aplauza ključno pratiti volju vođe i poslušno ga slediti. Dakle, mnogo je tu više Orbana i krajnje desne grupe „Patrioti za Evropu“ nego demohrišćanske ideologije.

Svi post ili neo ideološki fenomeni poput postkomunizma ili neoliberalizma, navodi naš sagovornik, nose različite reintepretacije, pa i (zlo)upotrebe polaznih značenja:

- Postkomunistička društva imaju sličnu startnu osnovu, ali se mogu kretati u različitim pravcima - od političkog kapitalizma Kine, autoritarnog neoimperijalnog zaokreta Rusije, relativno uspešne „meke” tranzicije Češke ili Slovenije ili zavisnog, periferijskog neoliberalnog modela u Srbiji, izvedenog pod krinkom socijalno odgovorne privatizacije i socijalno kohezivne države i društva. U katastrofičnom okviru razorene ekonomije u postratnom društvu praktično nije bilo otpora kapitalizmu katastrofe (Naomi Klajn), a možda ni prostora za umerenija socijalno liberalnih rešenja. Opravdavajuća, u suštini soijaldemokratska frazeologija slabo je prepokrivala servilan odnos prema korporativnom kapitalu, rekombinovanim s lokalnim, brzonastajućim „burazerskim kapitalizmom“. Sem žrtava i, naravno, beneficijara tranzicionih promena nove politokratske klase i njenih klijentelskih partnera u poslu bogaćenja, uz prisustvo i pomoć vlasti, u zabludi su svi građanisti - napominje naš sagovornik.

Bogata država siromašnih građana

Demokratski opredeljeni pripadnici srednje klase ne vide, ili neće da vide, da nema promene režima bez napuštanja prevaziđenog modela politički usmeravanih subvencija i podele poslova. Takođe, ni bez otvorenog pristupa obrazovanju i javnim dobrima, uvođenja mera robusne socijalne politike i progresivnog oporezivanja:

- Srbija je selektivno slaba, lukava država u kojoj vlasti umeju da prikupe znatna sredstva (recimo 47 od 100), ali ne i da ih usmere ka javnom dobru i redukovanju nejednakosti. Miša Arandarenko bi rekao da je ona paradoksalno „bogata država svojih siromašnih građana“.

Stojiljković objašnjava i da smo imali jednu neuspelu revoluciju bez krvi petog oktobra, koji se na kraju izgubio u aporijama neoliberalizma i njemu naoko suprotstavljenog populizma.

- Pitanje je kome zapravo danas služi legalizacija bespravne gradnje ili konverzija prava korišćenja u pravo vlasništva nad građevinskim zemljištem. Miloševićev režim je takođe startovao obećavajući brze pruge i švedski socijalizam da bi ogromnu većinu doveo do jednakosti - u bedi i siromaštvu. Danas nam je potrebna ne tek promena ekipe na vlasti već radikalna promena režima. Povratak u predstavničku demokratiju sa režimom podele tri grane vlasti mora pratiti funkcionalna i autonomna četvrta grana vlasti koja je produžena ruka građana u ograničavanja arbitrarnih odluka i korupcije. Ne radi se samo o regulatornim telima, revizorskim institucijama, antikoruptivnim agencijama, poverenicima i zaštitniku građana nego i o Narodnoj banci i Ustavnom sudu. No najvažnija je peta grana ili izvorni krug vlasti koju čine samoorganizovani, uspravni građani i njihovi pokreti, inicijative, udruženja i sindikati. Mehanizmi i alatke njihovog uticaja na organe vlasti poput socijalnog dijaloga, javnih rasprava i slušanja, zborova i plenuma odgovaraju na pitanje šta mogu u međuizbornom periodu da uradim ako konstatujem da sam na izborima napravio pogrešan izbor, odnosno da su me prevarili neispunjenim obećanjima? Sve manje od ovoga je opstajanje u lošoj beskonačnosti - zaključuje Zoran Stojiljković.

U knjizi, ali i u razgovoru za naš sajt Zoran Stojiljković progovara i o naoko bezličnom i neutralnom algoritamskom upravljanju u kom radno angažovani nemaju uvid u baze podataka kojima se formira „puni” algoritam:

- A on, recimo, određuje rad i potrebno vreme dostavljača hrane ili ponuđača administrativnih i programerskih usluga i vodi frustraciji i preopterećenosti za koje ne možete adresirati krivca. Samim tim je i vaš otpor „glup” i osuđen na neuspeh. Šta ako, najbanalnije, algoritam ignoriše vremenske prilike, raskopane ulice i nesnosne gužve u saobraćaju? Ili pak ignoriše sigurnost radnika ili potrebu za kvalitetnim kontaktom i uslugom korisnika? Još razornija može biti socijalno selektivna upotreba veštačke inteligencije koja potiskuje rad umesto da nas lišava teških, prljavih ili dosadnih, repetitivnih poslova i omogućuje skraćenje formalnog radnog vremena. Rešenje je u tome da naše sindikate i profesionalna udruženja osnažujemo i menjamo iznutra sopstvenim angažovanjem, a ne da tražimo izgovore za nespremnost na rizik i otpor. Ili da kritikom prepokrivamo svoju poziciju bota i partijskog uhljeba bez kvalifikacija.