"Svima kažem: ne želim, kao žena, da me moj pol bilo kako definiše. Kad ljudi kažu da sam žena reditelj, to uvek pomalo nervira, jer sam ja osoba. Rediteljka. Pravim filmove zato što sam to ja, ne zato što sam žena", kaže Žulija Dukurno, dobitnica Zlatne palme za film "Titan" na 74. Kanskom festivalu.
Priredio: Matija Jovandić
Odluka žirija na čelu sa rediteljem Spajkom Lijem da Zlatnu palmu dodeli francusko-belgijskom filmu „Titan“ malo koga na festivalu nije iznenadila. Film Žulije Dukurno nije se pominjao među sigurnim favoritima, a nakon premijere su i publika i kritika ostali u najmanju ruku zatečeni filmskom pričom o igračici (Agate Rusel) koja seksualno opšti sa automobilima (sa jednim od njih čak i zatrudni), a ujedno je i serijski ubica i krije se predstavljajući se kao davno izgubljeni sin jednog vatrogasca (Vensan Lindon). Film, koji su mnogi odmh uporedili sa ostvarenjima kultnog reditelja Dejvida Kronenberga, teško je i žanrovski odrediti. To je i triler i naučnofantastični horor, a rediteljka ga sama definiše kao dramu u osnovi. Uzgred, ona je tek druga rediteljka koja je osvojila Zlatnu palmu.
„Hvala žiriju što je podržao različitost u našim filmskim iskustvima i našim životima. I hvala žiriju na tome što je pustio čudovišta da uđu“, kazala je Žulije Dukurno sinoć nakon što su joj Spajk Li i glumica Šeron Stoun uručili Zlatnu palmu.
Nekoliko dana pre nego što će osvojiti prestižnu nagradu, rediteljka je razgovarala sa novinarom i filmskim kritičarem „Indivajera“ Erikom Konom o filmu „Titan“, načinu na koji bira teme i radi, o tome zašto je pol ne određuje, o (zlo)upotrebi seksualnosti na filmu…
Konstatujući da je „Titan“ nastavak njenih ranijih filmova, kratkometražnog „Juniora“ (u kom devojčica „muškarača“ postaje feminiziranija) i dugometražnog debija „Sirovo“ (o devojci koja postaje žena, ali i kanibal), a u novom ostvarenju se još naglašenije bavi polovima na „nebinaran način“, Kon je upitao rediteljku koliko je svesno išla u tom smeru.
„Dobro pitanje. Mogu da kažem da pokušavam da stvorim vezu među svojim filmovima. Spolja gledano, kada završite jedan film, pređete na drugi. Uvek je to novi fenomen, ali sam pokušala da od toga napravim kontinuitet. Kao da je to jedan isti film. Moji likovi prosto odrastaju. Tako se osećam. Imate mala uskršnja jaja u mojim filmovima, od ‘Juniora’ preko ‘Sirovog’ do ‘Titana’, te iste detalje na setovima, a i neki od kostima su isti. Uzeću neku sliku ili scenu koju sam iskoristila u drugom filmu, kao vatrogasca, na primer, i iskoristiti je u drugom. Previše sam sentimentalna“, priča Žulija Dukorno.
S obzirom na to da transformacija Aleksije, glavne (anti)junakinje u filmu nije očigledna ispočetka, rediteljka potvrđuje da nestalnost polova jeste jedna od glavnih tema u filmu, ali da nije imala na umu da to tako ispadne, nego je to „došlo prirodno“ i da se ne radi „ni o kakvom političkom pamfletu“.
„To je prosto način na koji vidim svet. A vidim svet koji bi trebalo da bude fluidniji i sve fluidniji svakog dana, na mnogo načina. U intervjuima posle ‘Sirovog’ sam pričala da ne želim da stavljam stvari u okvire. Isto je i sa polovima. Pol nije zaista važan za nečiji identitet. Ne mislim da nas pol definiše. Međutim, pošto to društvo još nije shvatilo, to postaje problem i tema. Svima kažem: ne želim, kao žena, da me moj pol bilo kako definiše. Kad ljudi kažu da sam žena reditelj, to uvek pomalo nervira, jer sam ja osoba. Rediteljka. Pravim filmove zato što sam to ja, ne zato što sam žena. Ja sam ja. Imajući to u vidu, lik Aleksije nastao je iz moje želje da pokažem da je ženstvenost mnogo fleksibilniji i zamagljeniji pojam nego što ljudi misle. Zato smo počeli sa scenom na sajmu automobila. Htela sam da to napravim tako da izgleda kao da su automobili i devojke suštinski isto na samom početku. Da su jednako posmatrani kao objekti. Onda dolazimo do nje pod pogledima muškaraca jer ona odbacuje njihovu požudu i osvaja automobil načinom na koji igra… Ali sve to koristim kao zamku, kao mamac. To pomalo deluje kao stereotip, sve to, i ja se poigravam njime. Kasnije, sve što usledi biće konstrukcija, sloj po sloj. Zapravo, ona ume da bude prilično nasilna. Zapravo, njena je seksualnost prilično sje…. O, zapravo, može da bude i muškarac. Samo ste mislili da je žena! Sve to“, objašnjava Žulija Dukurno.
U „Titanu“ je, kaže, htela da stvori sasvim novi svet, jednak rođenju titana iz odnosa Urana i Gee, kao u grčkoj mitologiji. Na poređenja sa „Sudarom“ (1996) Dejvida Kronenberga, i pitanje koliko su joj važni njegovi filmovi, kaže da su joj oni bila „osnova“ koliko i grčka mitologija uz koju je odrastala, ali da „nije preterano zanimljivo raditi mu omaže“.
„To mi je sve u DNK, pa je i on uticao na mene, pored svih ostalih. Mogu da spomenem i neke slikare i neke fotografe takođe. Nije samo rad Dejvida Kronenberga“, dodaje ona, navodeći kao jedan od uticaja i američku fotografkinju Nen Goldin. Rediteljka je ispričala i da koristi elemente horora u svojim filmovima, ali bi ih pre opisala kao drame ili ljubavne priče.
Glavnu glumicu za „Titan“, Agate Rusel, pronašla je nakon dugog i teškog kastinga.
„Želela sam nepoznatu osobu, sveže lice, jer sam znala da bi, da sam uzela poznatu glumicu, publika projektovala stvari u njenu transformaciju i sve bi ostavilo veštački utisak. Tako sam mislila. Plašila sam se da ne deluje lažno. Da bismo se povezali sa tom transformacijom i poverovali da ona zaista postaje ta osoba, a ne samo neko ko nosi kostim, bio mi je potreban neko ko je kao belo platno. I morala je da bude veoma androgina. Zato sam, tokom kastinga, proveravala i glumice i glumce za tu ulogu. Bilo mi je potrebno lice, novo lice, i to nije bilo pitanje pola. Stvar je u tome da, kada angažujete neprofesionalce, morate da budete sigurni da ta osoba ima ‘ono nešto’, neku vrstu balansa i fleksibilnosti spram onoga kako nameravate da režirate. Tako smo, kada sam odabrala Agate, zajedno radile celu godinu na ulozi“, navodi rediteljka, objašnjavajući da ju je „učila“ i da su radili koristeći se scenama iz različitih filmova i serija: „Mreže“, „Tvin Piksa“, „Ubiti Iv“ i sličnih.
„Scene seksa u filmovima su najčešće nepotrebne“
U filmu ima i dosta muzike i igre, pa je, s obzirom na to da protagoniskinja ne progovara ni reč, Kona zanimalo i da li je njegova sagovornica koristila različite plesne forme kao vid komunikacije.
„To nije mjuzikl, ali je ona igračica, tako da nam je bila potrebna koreografija za scenu sa sajma automobila. Znala sam da to treba da bude nešto slično striptizu ili plesu oko šipke. Angažovali smo kao trenera profesionalnu igračicu oko šipke. Agate je sve to savladala. Što se tiče igre, sve je vezano za to da tela komuniciraju… Ne moraju da govore. Uvek pokušavam da odem sa slikom što je moguće dalje pre nego što dodam reči. Više sam vizuelna osoba. Kada govorite o ljubavi, reči mogu da ne dobace… Sve je jednostavno stvar osećanja, da bi se razumelo kako ljubav može da bude toliko zasnovana“, priča rediteljka.
Na pitanje do koje mere su njeni filmovi reakcija na to kako je prikazana seksualnost u današnjoj kinematografiji, kaže da je protiv scena seksa snimanih samo da bi ih bilo.
„Nije to stvar toga da li neko previše konzervativan ili ne, ali zanimljivo mi je to što su mnoge scene seksa u filmovima nepotrebne. To prvo. Ako scena seksa ne doprinosi sloju ličnosti na putovanju lika, onda je nemojte pisati. Ne snimajte je. Ako je tu samo da bi se videlo dvoje ljudi kako se je**, nebitna je, ne dopada mi se to. Scene seksa najčešće nisu potrebne. Drugo, mnogi reditelji su muškarci“, navodi ona.
Proboj sa prethodnim filmom Žuliji Dukurno doneo je priliku da radi veće i komercijalnije produkcije, ali je ona umesto toga snimila „Titan“. Kako usmerava svoj rad ka novoj fazi u stvaranju, pita Kon.
„Sve se zasniva na tome šta želim da radim. Posle ‘Sirovo’ bilo mi je zanimljivije da snimim još jedan film u Francuskoj, nego napolju. Treba razumeti da je ovde ovaj žanr i dalje jako mlad i da postoji još mnogo toga da se napravi u njemu. I to je jako zanimljivo. U Americi je to već stara tradicija. Postoji mnogo žanrovskih reditelja. To nije problem, ali tako je. Ovde smo tek na početku nečega, što je veoma uzbudljivo. I zato sam želela da radim ‘Titan’ u Francuskoj. Imam potrebu da odem i radim nešto u Americi i uradiću to, sigurno. Međutim, mislim da će Francuska uvek biti glavno područje gde ću raditi. Ići ću tamo i ovamo, ali nikada neću prestati da snimam francuske filmove“, zaključuje Žulija Dukurno.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar