"Želim da zadam udarac slikom i izlečim od najgore bolesti"

Izložba Miloša Šobajića "Sublimacije", koju su zajedničkim snagama priredili Medija centar "Odbrana" i Udruženje "Miloš Šobajić" koje vodi umetnikova supruga Maja Iskjerdo,biće otvorena danas u 19 časova u Velikoj galeriji Doma vojske Srbije "Beograd".I "Sublimacije" donose intimnu priču koja svedoči o umetnikovom životu. Posredi je Šobajićeva ispovest kroz radove. Ali, i ispovest Miloševe supruge Maje, koja je provela poslednje godine života s umetnikom. Maji je posvetio poslednje radove, slikao joj je i pisao...

Kakav je bio Šobajićev odnos prema životu, strahovima, nadanjima, ali i ljubavi, i koja je to bila unutarnja umetnikova borba ovaploćena na platnima i u skulpturama, videće posetioci izložbe koja će trajati do 2. jula. Miloš Šobajić je često govorio kako "sanja, slika, diše", kao i daželi da "zada udarac svojom slikom":

- Želim da to gledalac oseti, da pomisli da sam njega naslikao. Kad stojim pred belim platnom, sliku već vidim. Ona je u mozgu. Potrebno je samo da naslikam. U njoj sam ja, a mislim i gledalac - kazivao je jedan od najznačajnijih umetnika s ovih prostora, koji je završio Likovnu akademiju 1970. u Beogradu, a dve godine kasnije nastanio se u Parizu. Imao je više od 80 samostalnih izložbi i izlagao na preko četiri stotine grupnih postavki diljem planete, a njegova dela nalaze se u četrdesetak svetskih muzeja. Za života je ovenčan brojnim nagradama, a prvu knjigu "Slikaj i ćuti" objavio je 2018, da bi neposredno pred smrt izašla autobiografija "Mojih devet života". Predstavio ju je u martu 2021, samo mesec dana pre odlaska, na velikoj izložbi u nekadašnjem Domu sindikata. A iste te godine je sa suprugom Majom uspeo da napiše i dramu "Vecin cirkus".

"Umetnost Miloša Šobajića nikoga ne ostavlja ravnodušnim, u njegovim delima vidimo prepoznatljivu monumentalnost, materiju, formu i boju, dominantnost pojedinih motiva koji se ciklično ponavljaju, sublimiraju i postaju nešto više i uzvišenije, zbog čega Šobajić i jeste veliki slikar", beleži u katalogu izložbe "Sublimacije" koautorka postavke Jelena Knežević. Izložbom su obuhvaćena izabrana dela Miloša Šobajića od sedamdesetih godina 20. veka pa sve do smrti...

- Izložena dela, nastala u različitim periodima i fazama umetnikovog stvaralaštva, čuvaju se mahom u privatnim kolekcijama, a na izložbi su dopunjena dokumentarnim materijalom, fotografijama, plakatima izložbi... Na izložbi će se, pored umetničkih dela, naći deo Šobajićevog ateljea, koji će za potrebe postavke biti rekonstruisan u Galeriji Doma Vojske Srbije "Beograd", zatim umetnikovo belo odelo koje je nosio u različitim životnim prilikama, radno odelo, ali i krajnje intimni predmeti poput amazonske narukvice venčanja, koja je njegovoj supruzi Maji vraćena nakon njegovog odlaska sa ovog sveta, prstena iz Manastira Svete Katarine na Sinajskoj gori i lične amajlije: kamena - ukazuje Kneževićeva.

Publika će se, kako precizira Maja Iskjerdo, prvi put susresti sa nekim od Šobajićevih slika nastalih u Parizu, koja nikada ovde nisu bile izložene. Ili, s tek započetom slikom u improvizovanom ateljeu u njegovoj i Majinoj kuhinji u Palmotićevoj ulici, na kojoj je poslednje poteze uradio samo nekoliko dana pred odlazak u bolnicu...Miloš Šobajić započeo je svoju autobiografiju "Mojih devet života" rečima:"Svuda sam prošao, živeo devet života. Samo, za razliku od Karavađa, nikog nisam ubio. Bar ne u životima kojih se sećam".

A živeo je, kako se beleži u katalogu izložbe, punim plućima, uprkos strahovima, traumama, razočaranjima i gubicima. Uvek je uspevao da se iznova rodi i ide napred, sa radošću i entuzijazmom deteta.Šobajićev opus prevashodno se bazirao na prizorima progona, gušenja, bežanja, izbegavanja zamki koje su svuda oko nas, traženju spasa od opasnosti koja na svakom koraku vreba. Ali i ljubavi. Od malena je sanjao žitna polja, koja su takođe bila lajtmotiv na njegovim slikama. I 2016. godine zatekao se, kako se seća Šobajićeva supruga Maja Iskjerdo u katalogu izložbe, na jednom žitnom polju u Grčkoj:

- Završava na žitnim poljima u severnoj Grčkoj, kao što je godinama unapred sanjao, zajedno sa mladom ženom crne kovrdžave kose koja mu ubrzo postaje supruga. U tom periodu intenzivno slika i silovite slike muškarca raširenih ruku koji dočekuje ljubav. Sam Šobajić govori da su to zapravo u neku ruku i erotske slike, stvorene najjačom energijom kreacije. Nešto kasnije iznova se vraća temi ljudi prognanih iz raja, ljudi koji beže od razbijanja identiteta i svojstvene kulture, prikazujući ih kroz formiranje homogenog, fluidnog mnoštva bez individualnosti, nazivajući ovo razdoblje svog stvaralaštva "Progonom". Pred sam kraj života, negde nakon završetka pisanja svojih memoara, Šobajić kao da se u potpunosti budi. Više nije uspavan saturnovskim snom, već deluje da spoznaje novo značenje slobode, koja u potpunosti menja njegovu percepciju stvarnosti. Više nema identifikovanja sa jednim narodom, familijom ili bilo kojim ovozemljaskim obeležjem u cilju traženja sopstvenog identiteta ili smisla, onog koje dominira na njegovim slikama od devedesetih pa do 2020. godine. Kod njega se primećuje rastakanje granica ega, te sjedinjavanje subjektivnog i objektivnog. Preda mnom je tada stajao veliki mudrac sa nevinom dušom deteta...

Želeo je Miloš Šobajić, kako je isticao, da njegove slike deluju kao lekovito bilje:- Voleo bih da imaju moć da bolesnika koji stane ispred njih u trenutku izleče, čak i od najgore bolesti. Na mene, u svakom slučaju, deluju baš tako. Istina je da slici prilazim zdravog tela, ali možda bolesne duše, koju lečim i izlečim dok slikam. Sam čin slikanja je moja molitva... Verujem da bih ispunio svoj cilj ako bi onaj koji gleda moju sliku primio energiju koju se trudim da mu pošaljem.

Kada je govorio o konačnosti, priznao je da ga "ne opterećuje, ali da ga vreme izuzetno dira":- Ja sam bolestan od vremena, ali ne i od njegove konačnosti. Istorija me izuzetno privlači, često posećujem istorijska mesta, Francuska je vrlo bogata tim živim ostacima istorije, u Parizu je svaki ćošak istorijsko mesto, dvorci na Loari iz 14, 15. i 16. veka su takođe posebni. Kada sam bio u Palestini dodirivao sam mesta koja je verovatno dodirivao Isus, na Akropolju sam stajao na mestu na kome je stajao i Aleksandar Makedonski. Fetišista sam u odnosu na vreme, ponekad kad stojim na mestu neke bitke imam osećaj da ti ratnici prolaze kroz mene. Moje vreme i moj kraj me ne opterećuju za sada. To mora da je jezivo bolno, tešim se stalno da ću strašno dugo da živim...

No, to se baš i nije ostvarilo. Jer, Miloš Šobajić, rođen 1944, usred rata, preminuo je prošlog 24. aprilau 76. godini od posledica koronavirusa. Posthumno jeorganizovano nekoliko Šobajićevih izložbi, među kojima su one u Gračanici i u Kruševcu 2021. Do kraja godine, kako je najavljeno iz udruženja koje nosi umetnikovo ime, trebalo bi da bude otvoren Muzej Miloša Šobajića u Beogradu.Bonus video: Genije Pikaso

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortipablopikasoam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2597097"]