1
Mudar čovek čita i mudre knjige i samoga sebe, govorio je Fjodor Mihajlovič Dostojevski.
Ova 2021, protiče u znaku velikih jubileja – dva veka do rođenja i 140 godina od smrti velikana ruske i svetske književnosti. Pre 150 godina objavljen je njegov roman „Zli dusi“, a pre 100 prvi put je preveden na srpski. Proteklo je i 160 godina od izlaska „Poniženih i uvređenih“ i „Zapisa iz mrtvog doma“.
Iako je Dostojevski i danas, posle toliko godina, jedan od literarnih divova o kojima se ispredaju toliki mitovi, piščeva opsednutost pisanom rečju nikako nije još jedna od beskrajnih „bajki“.
„Zavedi mi um i imaš moje telo, pronađi mi dušu i imaćeš me zauvek“, govorio je Dostojevski. Svoj um, ali i dušu hranio je knjigama „gutajući ih“ od detinjstva.
Postojala je, kako se beležilo, tradicija čitanja u domu Dostojevskih. Čitava porodica sedela bi i naglas bi se iščitavale knjige. Tu tradiciju Dostojevski je kasnije „nametnuo“ i svojoj deci. Kad bi bio uz njih, čitao bi klasike ne samo ruske, već i evropske literature. A, književnu edukaciju započeo je po „očevom receptu“ – čitanjem „Biblije“.
Ako se neko danas zapita koja je to dela majstor literature voleo da čita, dovoljno je videti deliće njegovih pisama ili beležaka. Kada mu je bilo 16 godina, već je iščitao Puškina, Dimu, Gogolja… Od klinačkih dana njegova strast ka literaturi bila je pregolema, no otac je smatrao da se od pisanja ne može živeti, zbog čega Fjodora tera da upiše Inžinjersku školu prvi Vojnoj akademiji u Petrogradu. I ispunio je očevu želju za „ozbiljnom školom“, ali tokom studija biva opčinjen Šilerom, toliko da, ne samo da zna napamet piščeve reči, već ga sanja! Bratu Mihailu piše kako voli da vodi „rasprave“ i o delima Homera, Šekspira…
U kasnijim pismima je priznavao kako se divi „Oblomovu“ Ivana Gončarova, a preporučivao je i Tolstojev „Rat i mir“.
Čitajući mnogo uvek bi se pohvalno izražavao o delima Aleksandra Puškina i Nikolaja Gogolja. Jednom je i rekao da su svi ruski pisci „izašli iz Gogoljevog šinjela“. Fascinirali su ga i Gete, Viktor Igo, Didero, Šekspir, Bajron… Piščev „debi“ u svetu literature bio je, zapravo, prevod dela još jednog pisca kojem se divio. Bio je to Onore de Balzak. Najpre je preveo 1843. godine Balzakov roman „Evgenije Grande“, nakon čega počinje da piše „Bedne ljude“.
A koje su mu još knjige bile drage srcu? Evo pet dela, koje su za Dostojevskog imale posebnu vrednost, po izboru magazina „Raša bijond“:
„Pikova dama“ Aleksandar Puškin
„Sva velika ruska književnost izašla je iz Puškina“, govorio je često Dostojevski. A Puškina je upijao od detinjstva, pa ne čudi podatak da je većinu piščevih poema znao napamet! No, jedna mu je, možda zbog sopstvenog poroka, bila bliska srcu. U pitanju je priča „Pikova dama“ koju je Puškin originalno objavio 1834. godine u jednom časopisu. Dobro je znan podatak da je Dostojevski bio strastveni kockar. Zbog tog poroka putovao je diljem Evrope, i maltene izgubio gotovo sav novac i imetak. Uostalom, tom poroku posvetio i jedno čitavo delo „Kockar“.
Oficir ruske vojske, nemačkog porekla pokušava pošto-poto od stare grofice da sazna kako joj polazi za rukom da dobija sve kartaroške partije…kratak je siže „Pikove dame“. A Puškinova priča, kao parabola o pohlepi i užasnim posledicama koje „seje“, očigledno je stalno „odzvanjala“ u glavi pisca…
„Don Kihot“ Migel Servantes
Prvi moderni roman i temeljac zapadnoevropske književnosti, kako se „Don Kihot“ često naziva, delo je kojem se Dostojevski često vraćao. Nebrojeno ga je puta pročitao, a uzimao ga je u ruke kad god bi „zapeo“ sa inspiracijom za pisanje…
Dvodelna priča o zanesenom plemiću Donu Kihotu od Manče i njegovom vernom partneru i saborcu Sanču Pansi, objavljena početkom 17. veka, zapravo je bezvremena poruka o suštini života. To pitanje suštine bilo je nešto što je Dostojevskog opsedalo tokom čitavog života. I turobne misli koje su ga od mladalačkih dana pratile verovatno je pokušavao da razveje Servantesovim optimizmom da će „zlu odzvoniti i dobrom uskoro doći vreme“…
“L’Uscoque” Žorž Sand
Ako se zna da su inspiracija Sandovoj za ovo delo iz 1838. godine bili „Gusar“ i „Lara“ lorda Bajrona, kome se Dostojevski toliko divio, onda i ne čudi što je britanska spisateljica na ovom spisku. Ruski pisac je i sam voleo priče sa nesvakidašnjim zapletima i čudnovatim junacima, a kod Sandove ga je opčinila, kako je beležio, „čednost, i najviša čistota tipova i ideala koji provejavaju kroz delo, ali i šarm uzdržanog tona priče“.
Večna bitka između dobra i zla, nešto čime je Dostojevski bio okupiran i u svom literarnom opusu, ali i privatnom životu, završiće se kod Sandove tragično… Kao i život ruskog pisca u 59. godini, kada je, naizgled, našao smiraj…
„Kandid„ Volter
Dostojevski je govorio da se „trudi da voli život“, a Volterov junak, uprkos brojnim nesrećama koje ga spopadaju, smatra da je sve savršeno i da se sve dešava s razlogom. Međutim, kada Kandid biva izbačen iz sopstvenog doma i počne da putuje svetom menja se i njegov pogled na svet. Dosada, porok, nemaština – tri su zla koje rat udaljava od čoveka, poručuju Volterovom junaku. Puno ironije, paradoksa, mudrosti, ali i humora ovo filozofsko delo nudi pouku. Tražio ju je čitav život i Dostojevski, pa se Volteru zato i vraćao. Ali, za razliku od Volterovog junaka nije baš jasno video svetlo na kraju tunela.
„Jadnici“ Viktor Igo
„Suprotno uvreženom mišljenju eksperata `Jadnici` bi trebalo da se smatraju daleko većim delom od `Zločina i kazne`“, naveo je Dostojevski u jednom pismu. Iako je po objavljivanju 1862. godine Igoov istorijski roman postao „hit“, neki su ga i osporavali, pa otuda misli ruskog pisca.
Priča o Žanu Valžanu koji je zbog vekne hleba trunuo gotovo dve decenije u zatvoru, ali i o patnji, iskupljenju i ljubavi nije jedino delo Igoa koje je Dostojevski cenio. Na neki način preteča „Jadnika“ o ubici koji je pogubljen u Francuskoj „Poslednji dani čoveka koji je osuđen na smrt“ uticao je na ruskog pisca, ali i na Kamija ili Čarlsa Dikensa. Dostojevski je Igoovo delo nazivao pionirskim eksperimentom „realizma na ivici nadrealizma“. Takođe, prvi ga je preveo upoznavši Ruse sa „Poslednjim danima“.
Dostojevski je čak poredio Igoa sa Homerom. Tvrdio je da je Francuza i pisca „Ilijade“ vezuje „dečije verovanje u Boga poezije“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
