Ekskluzivna ispovest Vlajse Arsenijevića (3): Prvo hapšenje

Kultura 13. jan. 202122:39 > 15. jan. 2021 00:37
Podeli:
Foto:Goranka Matić

Beogradska pank scena živela je svojim životom, dok je nije primetila milicija - prva privođenja i stalna prismotra, pratili su njenu kratku i burnu egzistenciju. Ali, dalji muzički razvoj ništa nije moglo da spreči, nove ideje su stigle u inače sivi Beograd, često skučenih pogleda. Vlajsa Arsenijević se seća kako se nekad živelo u ritmu izlazaka sjajnih novih pank i njuvejv albuma iz sveta, i sanjalo o tome da se živi nekud tamo, gde se sve uzbudljivo dešava...

Razgovarali: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić

Da li vam je milicija svraćala tu u Bezistan?

– Bila je jedna velika racija, u jesen 1980. U to vreme se kod “Srbijateksa” na Terazijama pojavio grafit: Komunizam = Fašizam. To je bio dovoljan razlog za beogradsku policiju da krene u raciju, jer su oni već prepoznavali pankere kao organizovanu grupu, koja je njima bila skroz nejasna. Znali su da visimo u Bezistanu ili u podzemnom prolazu na Terazijama, a kad je baš hladno u “Kasini”, dok smo, kad su dani topli, bili u parku kod hotela “Moskva”. Ja sam tako jednom busom došao na Terazije i nešto sam baš prolazio tuda, kad su mi prišla dva čoveka u sivim odelima i mirno mi rekla: “Momak, pođi sa nama“. Pošto sam ja bio vaspitano dete, pošao sam. Oni me stave na zadnje sedište nekog neobeleženog vozila, i posade me između sebe. Napred sede još dvojica, isti takvi, u sivim odelima, i ne govore ništa. Krenu da voze kroz grad, a ja se mislim – “fuck, kidnapovan sam!“ – ne znam o čemu se radi i ko su ti ljudi, ćutim i čekam da vidim šta će se dogoditi. Meni je u stvari laknulo kad sam video da ulazimo u ulicu 29. novembra, i na kraju u onaj Gradski SUP. Ja sam do tad iskreno mislio da sam stvarno nekom bizarnom greškom kidnapovan… (smeh).

Ulazimo u tu stanicu milicije, kad tamo – svi pankeri grada Beograda na okupu. I onda su nas oni jednog po jednog uvodili na razgovor i isleđivali. Tu je bio taj neki inspektor Blanuša, koji će kasnije, mislim, postati upravnik Okružnog zatvora u Beogradu, ali je tad bio zadužen za one sistemu nejasne, neformalne grupe, što su se okupljale po gradu, i od kojih se po halucinogenim snatrenjima jednog sistema na izdisaju mogla očekivati kontrarevolucija. Ta kontrarevolucija doći će samo nekoliko godina kasnije i to upravo iz njihovih redova i svi znamo koliko će nas skupo koštati, ali je indikativna ta pogrešno usmerena paranoja jednog traljavog sistema opšte kontrole, po kojoj proizlazi da gde god imaš na okupu više od troje ljudi, oni mora da nešto rovare protiv države. Te godine je Tito umro, a sistem je bio potpuno bez bilo kakve ideje za budućnost – jedino što su mogli da smisle kao ideološki recept bila je krilatica: „I posle Tita – Tito“, dok je ekonomska kriza potresala zemlju iz osnova i sve je bilo jako zajebano.

Grupa Urbana gerila početkom 1980. godine, Vlajsa i Rosa sa pevačem Canetom i bubnjarem Dražom. Foto: privatna arhiva

Mi smo bili šokirani u tom SUP-u “29. novembar“ kad su tamo, isleđujući nas, počeli da vade fotografije naših drugara, fotografisane iz već nekog prikrajka, krišom, kao u “Balkanskom špijunu“. Onda ti pokažu to i pitaju: “Ko je ovo?“. “Pa, Kuve“. A islednik vikne: “Puno ime i prezime!“. I sad, šta da kažeš: “Otkud znam kako se zove…”. To je jako dugo trajalo, mi smo ostali tamo do kasno u noć, pa se inspektor malo raskravio i pričao kako i on voli neke grupe, naročito grupu The Police (smeh). Na kraju su nam omogućili da se javimo roditeljima i kažemo im šta se desilo i gde se nalazimo, da, kao, ne brinu. Što je u stvari bilo deo istog psihološkog rata, jer je veliki broj naših očeva potpuno odlepio… em mu sin farba kosu, em nosi čizme, bedževe i nekakve nitne na jakni, pa ga sad još i hapse, i to zbog kontrarevolucionarne delatnosti!

S beogradskom milicijom smo imali problema i kad smo 1982. krenuli s Berliner Strasse. Urbana gerila je stalno bila u procesu neke evolucije – nismo zvučali nikako, jer smo se stalno menjali, prosto nam se reflektovala ta tinejdžerska nestalnost na muziku. Krajem 1981. ni Cane nije više bio u bendu, nego je naš pevač u tom poslednjem periodu bio Kebra, koji će posle s Obojenim programom imati čitav taj svoj veliki životni uspeh. A nas su, umesto primarne pank rok energije, počele mnogo više da interesuju monotonija, repetitivnost i ceo taj avangardni nanos koji se pojavio s post-pankom. I onda smo zato Urbanu gerilu transformisali u Berliner Strasse i prvi put nastupili s ritam-mašinom i Ćirilom kao pevačem, kao predgrupa Parafima u SKC-u krajem 1981, odsviravši dve pesme koje smo pevali na nemačkom. Policija se na to istripovala, jer su oni nas pratili od ranije, a tad je još bilo već dosta skandala sa Laibachom, pa smo opet morali u stanicu “29. novembar“, ovaj put po pozivu, da bismo im tamo nadugačko objašnjavali kako nama uopšte nije do nacizma, nego do nemačkog ekspresionizma i moderne i avangarde i dade… Oni su ovako treptali (smeh), nisu znali uopšte o čemu govorimo, ali je dosta zanimljivo što su uopšte bili toliko zainteresovani za činjenicu da neki klinci od 16 godina pevaju na nemačkom.

Grupa Urbana gerila krajem 1980. Vlajsa i Rosa sa bubnjarem Nenadom Krasavcem Keletom. Foto: privatna arhiva

Dakle, oni su napravili čitavu akciju mapiranja beogradske pank scene?

– Da, ja sam siguran da su oni u tom trenutku znali više od nas ko je sve panker u Beogradu. Scena je bila razuđena i neformalna, malo se osipala po rubovima i niko nije znao baš svakoga. Sve je bilo jako fluidno – ti bi došao na neko mesto, pa bi neko bio tamo, neko ne bi, a sutra bi već neko treći došao, menjao se taj sastav. Tako da je verovatno jedino beogradska policija tačno znala ko su ti ljudi – pankeri – i gde se sve vraćaju kad odlaze kući.

Bilo bi interesantno videti izveštaje policije iz tog doba.

– Siguran sam da bi, mada je pitanje koliko oni to čuvaju.

Kako bi opisao tu scenu, kasnije zabeleženu na kompilaciji “Artistička Radna Akcija”? Koliko su se bendovi koje si pomenuo družili, gledali šta ko radi i međusobno pomagali?

– Tu je bilo samo nekoliko bendova u stvari: Urbana gerila, iz koje je Loka brzo izašao i osnovao Defektno Efektne s Banetom Medenim i Dejanom, bubnjarem iz Pančeva, pa Pasta ZZ, gde je bio Đole Rahaja pevač i Banana kao gitarista, koji će posle postati član Električnog orgazma, onda TV Moroni, koje smo svi užasno voleli – tu su bili Đuka (Aleksandar Đukić, sada sekretar Doma omladine Beograda, prim. aut.) i Serđo (Srđan Dragojević, filmski reditelj, prim. aut.) – i oni su isporučivali jedan inteligentni pop-pank koji je bio dosta zreliji od onog što smo mi radili i koji je stvarno dobro zvučao. Onda su tu bili još Krvna zrnca, i tu se stvar, mislim, iscrpljuje. Ta rana scena, koja se oformila krajem 1979. i početkom 1980, bila je tolika, nije bilo više bendova od toga.

Svi smo bili dosta bliski, družili se, izlazili na ista mesta, i još nismo počeli da imamo koncerte – bio je samo jedan događaj koji nas je zainteresovao, Pank maskenbal u jesen 1979, gde su Canetu razbili vilicu. Ali je potom bilo par koncerata na koje smo išli zajedno: veoma važan je bio koncert The Ruts početkom 1980. – gde su se kao predgrupa pojavili Paraf iz Rijeke, i to u prvobitnoj tročlanoj postavi s Valterom Kocijančićem, a oni su nam bili važni koliko i The Ruts, ako ne i važniji – tamo smo, recimo, upoznali neke druge ljude, kao što je Đole Zeleni, Zelenko, kasnije poznatiji kao Gvido, koji je došao s Dorćola i prvi išao kroz Beograd s kosom ofarbanom u zeleno i svim rizicima koje je to tad podrazumevalo. Važan je i koncert Lene Lovič s kojom su kao predgrupa nastupali Film iz Zagreba. Tu smo se mi gleduckali u publici i nekako se prepoznavali, a kasnije se sve nekako složilo, pa je i Đole dolazio na naše probe i razni neki drugi ljudi koje smo upoznali na tim nastupima.

Grupa Urbana gerila na koncertu Por El Salvador u Hali Pionir 1981. godine sa pevačem Tošketom. Foto: Goranka Matić

Do proleća 1980. već je sve to koliko-toliko stasalo, pa smo krajem marta ili početkom aprila nastupili na Palilulskoj olimpijadi kulture, što je bila manifestacija na kojoj su se predstavljali mladi bendovi. U žiriju je bio Nikola Karaklajić, poznati di-džej s Radio Beograda. Mi smo se tamo prijavili, srušili mikrofon i napravili sranje (smeh), ali smo otpevali te svoje dve pesme: “Ipak bojim se rata“ i “Beograd”. To je smešan momenat – Džoni Tanders je sa The Heartbreakers imao pesmu “I’m living on a Chinese Rock”, koju su Paraf prepevali pogrešno “Ja živim u Rijeci”, misleći da on živi na nekakvoj steni, pa, kao, oni žive tamo gde žive. Ali u pitanju je totalni nesporazum, jer “Chinese rock” je sleng za opijum (smeh). Na to smo se mi onda nadovezali sa “Živim u Beogradu”, tako da se ta greška u tumačenju širila dalje (smeh)… Sećam se okupljanja svih bendova koji su se prijavili za nastup na POK-u te godine, gde smo se pojavili sa svojim jaknama, kosama, bedževima, creepers cipelama i kompletnom opremom. Tu su se neki momak i devojka koji su sedeli ispred nas okrenuli i pitali nas: “Wow, ko ste vi?“. Jer smo mi bili jedini pankeri tamo. Značajno smo im odgovorili: “Mi smo Urbana gerila“. A oni nama kažu, jednako važno: “A mi smo Električni orgazam“ (urnebesan smeh). To su zapravo bili Marina Vulić, njihova prva basistkinja, i Goks, koji je u toj najranijoj postavi Orgazma bio gitarista, a posle je osnovao svoj bend Petar i Zli vuci, koji se isto pojavjuje na kompilaciji ARA. Mi smo bili u fazonu “Woooow Električni orgazam”, to ime nam je bilo potpuno fascinantno. Posle sam u podzemnom prolazu na Terazijama video nalepljene male plakate na kojima je pisalo El Org, i shvatio da je to taj isti Električni orgazam. Oni su bili prvi od tih novotalasnih bendova koje smo upoznali.

Kako su vama izgledali ti novotalasni bendovi, mislimo na poznatu trojku Šarlo Akrobata, Električni orgazam i Idoli?

– Pazi, ta naša pank scena o kojoj ja pričam, zapravo je nastala pre te njihove, novotalasne scene. Mi smo svi otišli na Pankrte kad su prvi put nastupali u Beogradu, 26. aprila 1980, u maloj sali SKC-a – tad mi je 15. rođendan i zato tako dobro pamtim taj datum, to mi je u to vreme bio najbolji rođendanski poklon koji sam mogao da zamislim. Inače smo bili fascinirani slovenačkom scenom, i za nas su Pankrti bili naši Pistolsi, a Pero Lovšin je imao tu neku vrstu bizarne harizme koju niko drugi nije imao. Oni su bili potpuno mimo svega drugog, a činjenica da su pevali na slovenačkom dodavala je svemu tome još jedan neobičan kvalitet. Kao predgrupa sviralo im je Limunovo drvo, tu smo prvi put videli Koju. Mi smo ih iz prvih redova pljuvali (smeh) jer su nam bili bezveze, nekakvi hipici, i hteli smo da završe sa setom i da binu prepuste Pankrtima zbog kojih smo i došli, što je posle zabeleženo u nekoj knjizi, gde me je pisac pomenuo po imenu i prezimenu kako sam, kao budući dobitnik NIN-ove nagrade, pljuvao Gagija, gitaristu, kome je curila pljuvačka s brade, što je bilo onako dosta mučno na taj neki vrlo specifičan pank rok način – ali, šta ćeš, to je bilo takvo vreme, a osim toga, ta naša mala sala SKC-a bila je veoma neposredna… (smeh)! Posle su se na scenu popeli Pankrti i svoj set otpočeli s “Civili in vojaki” s albuma “Dolgcajt“, jer je Pero Lovšin ubrzo posle toga morao u vojsku, pa je počeo da maše rukom i da bunca: “Ne vidim nigde civile, nigde civile, sve sami vojaki!”, gledajući u publiku onim svojim izbezumljenim pogledom.

 

Dakle, da pojasnim: to su bile dve scene u Beogradu koje su se razvijale paralelno, iz dva potpuno različita ambijenta. U slučaju svih njih, čak i Orgazma, a naročito Šarla i Idola – to su bili ljudi koji su prethodno već svirali u nekim bendovima, koji ni s pankom ni s novim talasom – nisu imali nikakve veze. Objektivno: Limunovo drvo je bilo nekakav progresivni rok, a Zvuk ulice, odakle su došli Vlada Divljan i Zdenko Kolar – džez-rok. Svi su oni bili malo hipi za nas i malo matori. Postojala je određena generacijska granica između nas koji smo bili mlađi od 1963. godišta – to su bili Saša Rakezić/Aleksandar Zograf ili Srđan Dragojević, kao najstariji pankeri – i svih ovih starijih, koji su bili nešto drugo. Za početak, oni su znali da sviraju, koliko-toliko (smeh) – neki zaista jesu, kao Šarlo, a neki su prosto dobro zvučali, kao Orgazam. Onda, imali su po minimum 20 godina ili više, dok smo mi imali u proseku 16. U tom smislu, oni su bili novi talas, mi smo bili pank – što znači da su oni imali neke šanse, a mi nismo imali baš nikakve (smeh).

Koji su ti bili omiljeni strani bendovi u tom trenutku, budući da domaćih pank grupa jedva da je bilo?

– Naravno: Sex Pistols, The Clash, The Stranglers, Buzzcocks, Ramones delimično… Loka je imao “Marquee Moon” od Television, to nam je bilo bizarno, izašao je “Radio Ethiopia” od Peti Smit, neko je doneo Vejna Kauntija i onaj album gde je pesma “(If You Don’t Wanna Fuck Me, Baby) Fuck Off!!” – ali cela ta njujorška scena bila nam je čudna i matora, mi smo više razumevali taj engleski pank, koji je bio mnogo bazičniji. Onda smo krenuli u našu ubrzanu evoluciju, pa smo već tada videli da je prošlo vreme Pistolsa, ja sam jako voleo u kasnijoj fazi Angelic Upstarts i kratko Cockney Rejects, ceo taj Oi! zvuk, ali on nam je bio navijački i vulgaran, pa smo uskoro odskočili ka onom radikalnom hipi-pank pravcu kog su reprezentovali Crass, Poison Girls, Flux of Pink Indians i ti čudni anarho-sastavi, koji su nam otkrili da ne postoji nepomirljivost između onog velikog slova A, simbola anarhije, i onog znaka PEACE, jer su oni jedno odvažno stavili pored drugog, promovišući pankere kao poslednje hipike. Za to ti je bila potrebna dodatna čakra da bi uopšte shvatio o čemu se tu radi, jer od čitave te strogo urbane supkulture, oni odjednom svi zajedno žive u nekoj komuni u Engleskoj, gaje svoje povrće kao vegetarijanci, funkcionišu mimo društva, a onda sviraju baš onako tvrd i krajnje politizovan pank-rok s primesama noiza i avangarde.

Tad se odjednom pojavio album Gang of Four “Entertainment!”, što nas je potpuno razvalilo. Između toga su bili Joy Division, i ja moram da priznam da sam ih slušao, ali mi to nije bilo srcu blisko, a onda je, veoma brzo potom, umro Ian Kertis i bilo je jasno da muzika ide u nekom drugom smeru. 1979. godina izgledala je depresivno, jer su prošle one revolucionarne 1976. i 1977, ali je moje mišljenje da je 1979. bila fantastična u muzičkom smislu, pošto se toliko dobrih stvari pojavilo. Bauhaus objavljuju “Bela Lugosi’s Dead”, a The Pop Group izlaze sa “We Are All Prostitutes”, i stvara se ceo taj stilski raslojeni post-pank koji je zapravo veoma dobro razumeo odakle dolaze te stvari kojima se oni služe, koji nije više bio intuitivan, koji je zaista bio intelektualno i teorijski osposobljen. Ovde kod nas sve to dolazi sa zakašnjenjem, pri tom, jer se sve to što se 1979. događalo u Velikoj Britaniji ili SAD kod nas počelo da pojavljuje tek oko 1981. – to je ono vreme kad mi više ne želimo tek tako da prangijamo, nego da i sami radimo nešto što nam deluje ozbiljno.

Da, sve se to dešava u jednom Beogradu u kome je hipi fazon u stvari na vrhuncu tih godina. Čovek bi se uplašio kad prvi put dođe u SKC, i vidi sve one ozbiljne momke sa bradama, u vijetnamkama i farmerkama.

– Jeste, pa mi smo odlazili na Filozofski fakultet u diskoteku, gde je Pera Luković imao termin od pola sata, između 9 i pola 10, da pušta pank muziku. Sve ostalo su bili Led Zeppelin i The Doors, i onda publika onako zakači prste za gajke na zvoncarama i maše kosama (smeh). Bili su hipici kod Filozofskog, šminkeri kod “Zlatnog papagaja” i u tih par kafića u Njegoševoj, i pankeri koji su tad počeli da se okupljaju kod “Pevca”.

Kako se ti sećaš Beograda kao grada iz tog doba? On je bio jedno manje mesto, ali šta je to sve podrazumevalo?

Grupa Urbana gerila 1981. godine u post-pank fazi, Vlajsa i Rosa sa bubnjarem Vladom Rađenovićem Rađenom, Foto: privatna arhiva

– Ta glorifikacija beogradskih 1980-ih potiče iz 1990-ih – čitav mit o Beogradu koji je kao bio Njujork, pa se onda sve survalo u sveopštem slomu države – meni je to bilo sranje (smeh). Ja objektivno nikad nisam voleo što sam se rodio baš ovde, to je bio moj glavni osećaj u periodu odrastanja i bilo mi je žao, jer je u to vreme svet, bez interneta, bio jako centralizovan i usud periferije je bio daleko izraženiji nego danas. Moji roditelji su ipak, kao jugoslovenska srednja klasa, sve do 1980. bili ekonomski u dovoljno dobroj situaciji da su mogli da me šalju nekoliko godina za redom u Englesku na letnju školu jezika. To je na mene jako uticalo, jer sam po tri nedelje provodio sâm u gradovima na engleskom jugu, kao što su Kenterberi ili Sevenoaks, pohađao nastavu isključivo na engleskom jeziku i spavao u internatskom smeštaju sa decom iz različitih drugih zemalja. Vikendima sam odlazio u London i bilo mi je užasno fascinantno da vidim engleske pankere na King’s Roadu, recimo. A onda se nakon svega toga vratiš u tu tugu Beograda, koji je bio siv i taman i mračan i dosadan i ničega što je mene interesovalo u njemu nije bilo. Mogao si da se spustiš u “Muzički magazin” na Terazijama, pa je tamo bila neka gajba sa stranim izdanjima ploča i možda si, ako dođeš u pravom trenutku, nekom srećom mogao da nađeš nešto interesantno, recimo živi album Lua Rida “Rock ‘n’ Roll Animal” ili nešto tog tipa. Kod nas su licencno objavljene neke rane pank ploče, poput prvog albuma The Clash ili “No More Heroes” i “Black and White” od The Stranglers, onda ona kompilacija Buzzcocksa “Singles Going Steady” i još ponešto, ali sve je to nekako bilo nedovoljno za naše nezasite apetite. Isto su u kiosku na Terazijama držali New Musical Express i Melody Maker, pa smo mi tamo stajali i listali te muzičke novine do beskonačnosti, a naročito su nas interesovale poslednje strane s najavama koncerata: pa tako, recimo, vidimo da svira neki bend do kog nam je posebno stalo u tom trenutku i onda počnu maštanja bez kraja i konca… u kojima si pokušavao da nekako zameniš činjenicu da se ne nalaziš baš tamo gde se stvari događaju. I sad, ti možeš da kažeš u nekoj retrospektivi da smo baš zato mi ovde uradili nešto, ali to je ipak sranje – ja sam uvek više za slobodnu dostupnost svega, evo ti youtube, spotify, pa biraj šta ćeš.

Sutra: Između Londona i Miloševića

Komentari

Vaš komentar