Po nalogu Rodžera Kormana, u Beograd je 1962. stigao nepoznati 23-godišnji scenarista Kopola.
Vinova loza jedne od najuspešnijih vinarija u Americi nikla je pre pola veka u kalifornijskoj Napa dolini u vreme kada je „Kum“ obrao biletarnice, ne samo američkih bioskopa. Kopola je jedno vino posvetio supruzi Elenor, drugo, šampanjac devetogodišnoj ćerki – kada se bude udavala, dok se i majka nije ljutnula tražeći lozu njene familije.
– Tako je stiglo vino „Edizzione Pennino“. Bio je to luksuzni zinfandel posvećen majčinom krilu familije. Na kraju sam shvatio da sam sve svoje rođake pretvorio u vinske etikete – konstatovao je Kopola.
Nikola Stojanović, poznati filmski reditelj, scenarista, istoričar i teoretičar filma, početkom osamdesetih boravio je u Americi. Bio je Kopolin gost, najpre u njegovom preduzeću „Zoetrope“ u Holivudu, a zatim na njegovom imanju sa vinogradom i vinarijom u dolini Napa, blizu San Franciska.
Kako je Kopola tih dana snimao novi film, domaćica mi je bila njegova „desna ruka“, sekretarica Mona Skager. Deo proizvodnje vina vodio mu je enolog. Od tolikog sveta bio je baš iz Jugoslavije. Neka od tih vina sam i probao, navodi Stojanović u „Zaveštanju od četiri slova“ (Una Čolić), monografiji posvećenoj poluvekovnoj istoriji beogradskog FEST-a. U prostoriji gde je izložio sve svoje filmske nagrade na najvidnijem mestu isturio je nekoliko svojih statueta „Oskara“, a i između njih na zidu veliku pozlaćenu plaketu beogradskog FEST-a, koju je dobio tokom boravka na ovom festivalu – navodi Stojanović.
Noćni razgovori u SKC-u
Po Kopolu sam otišao u hotel „Metropol“. Peške smo se spustili do SKC-a. Dok smo Kopola i ja, u društvu njegove supruge Eleonor, ispijali čašu piva, njihova četvorogodišnja ćerka se, uprkos hladnom vremenu, ljuljala na ljuljašci u manješkom parku, slika je koju pamti Božidar Zečević. Te ’75 godine bio je urednik i voditelj „Filmforuma“ u SKC-u. Specijalitet „Filmforuma u FEST-u“ bili su slobodni noćni razgovori koji su se održavali posle projekcije i trajali do ranih jutarnjih sati sa poznatim glumcima i rediteljima.
Nepune četiri decenije kasnije devojčica sa ljuljaške beogradskog Manježa Sofija Kopola dobija nagradu „Oskar“ kao i „Zlatni globus“ za film „Izgubljeni u prevodu“. Organizatorima FEST-a predložio sam prošle godine da pozovu Kopolinu ćerku kako bi upravo ona otvorila 50. FEST. Predlog nije „prošao“.
Gledali smo njegovo „Prisluškivanje“ sa studentima, a onda je u podrumu – gde je sada knjižara „Delfi“ – održan razgovor koji nikada neću zaboraviti. Ne znam šta se događa, ali je dobro da ovo snimaš. Ne pamtim kad sam ovoliko govorio o sebi, rekao mi je Kopola, navodi Zečević.
Šta sam naučio od Vilijama Foksa
Vilijam Foks, koji je vodio poznatu kompaniju „Tventi senčeri Foks“, bio je nekada raznosač po kućama, kurir. Zadesio se tako u jednoj filmskoj kompaniji čiji šefovi nisu razgovarali. Foks je dugo posmatrao šta se dešava da bi se jednog dana uselio u jednu od praznih kancelarija kompanije. Na vratima je ispisao FOKS. Svaka od strana mislila je da ga je ona druga zaposlila. Počeli su da ga se boje, jer nijedna strana nije znala šta on u stvari radi. Ostalo znate – objasnio je Kopola studentima u SKC-u.
Pisao sam po narudžbini i štedeo. Posle tri godine imao sam para samo da napravim pola filma. Uzeo sam taj novac i reskirao na berzi. Izgubio sam sve. Vratio se poslu scenariste i primenio Foksov recept. Otišao sam do par poznatih glumaca i ubedio ih da igraju u mom novom filmu. Druge sam dobio na saglasnost prvih. Napisao scenario i uspeo da zainteresujem jednu kompaniju. Napravio sam isti trik otišao do jednih i rekao da su oni drugi saglasni da ja budem i reditelj, što sam ponovio drugoj strani. Tako sam obezbedio saglasnost obe strane. Film se zvao „Sada si veliki dečko“.
Kopola u Beograd nije prvi put došao 1975. Rodžer Korman, producent filmova B klase, poslao me je 1962. u Jugoslaviju, jer je ovde takođe imao jednu koprodukciju. Odseo sam kao i danas u hotelu „Metropol“. Dali su mi scenario sa neobičino velikim brojem strana. Ništa nisam razumeo. Iako sam dobio englesku kopiju. Imao sam utisak da nisu presrećni što me vide, ali su bili veoma ljubazni. Posle nekoliko dana preselio sam se u Dubrovnik.
Umetnici su oči društva
Dejan Đurković, reditelj, vrsni dokumentarista, jedan od četvorice musketara FESTA-a (Čolić, Vukos, Makavejev), s Kopolom je razgovarao ne u gradu već selu Leskovac. Selo je kraj Lazarevca. TV intervju, vođen u ateljeu skulptora naivca Bogosava Živkovića, čuva se gde mu je mesto – u Trezoru Javnog servisa. Spontan, iskren, prijateljski, zanimljiv razgovor: od zabrinutosti roditelja od čega će se izdržavati ako se bavi filmom do očevog saveta da nikako ne napušta stalni posao i nedeljnu platu od 900 dolara.
Te godine, a imao je samo 30, Kopola je dobio nagradu „Oskar“ za scenario filma „Paton“. Kopola objašnjava kako je Brando uskočio u ulogu „Kuma“, zašto umetnici predstavljaju oči društva kao i zbog čega mnogi poznati reditelji ne umeju da rade sa glumcima.
Uz razgovor u kadar stiže kafica u gostinskim šoljicama iz koje Kopola, dok priča, malim prstom nešto vadi, što ne pripada šoljici, dok Dejan Đurković gasi cigaretu negde oko stopala. Možda u pepeljaru. Kopola otkriva i kuma „Kuma 2“. Posle gledanja „Kuma“ delegacija „Mosfilma“ pre svih mi je rekla da iza „Kuma“ mora da ide i „Kum 2“. Rekao sam im da više gangstere u mom filmu neću da gledam. Ipak ih je gledao i to ne jednom. Zato bi na špici „Kuma 2″ morao da se pojavi i “ Mosfilm“.
Kopolin otac komponovao je muziku za filmove „Kum“ i „Kum 2“, za koju je dobio „Oskara“. Napisao je i muziku za film „Apokalipsa danas“, za koju je dobio nagradu „Zlatni globus“. Đurković (k)od Kopole traži tu muzičku notu, koju on pronalazi tik ispod plafona. Muzička odjava intervjua: višestruki američki oskarovac zvekeće po ovešanim zvonima i klepetušama.
Jedan divan reditelj Dušan Makavejev
Glavna Čuburska veza FEST-a za goste iz Amerike bila je Mirjana van Blarikom. Dovela je i Kopolu. Kada smo kod muzike, teško je opisati oduševljenje Kopole trubom, navodi Mirjana van Blarikom. Kada je čuo i video trubače, kao da ga je omamio taj zvuk. Pridružio se trubačima i on svirao. Kada sam mu rekla da se svake godine u jednom malom mestu Guči održava festival i takmičenje za prvu trubu Srbije hteo je da ode tamo. Mnogo godina kasnije čula sam da je u Guči gostovao jedan trubački orkestar iz Amerike.
Ponuđena pomoć u delikatnoj, ne samo profesionalnoj karijeri Dušana Makavajeva, stigla je od Kopole, koji je Maku ponudio mesto pomoćnika na „Apokalipsi“. Iz nekih razloga, Mak to nije prihvatio, premda sam uverena da bi njegova darovitost bila na pravi način valorizovana i nagrađena – smatra Mirjana van Balrikom („Zaveštanje od četiri slova“). Lorejn Mortimer u knjizi „Teror i radost – filmovi Dušana Makavajeva“ (FDU i Clio) navodi da Makavejev Kopolinu ponudu nije prihvatio zbog neslaganja oko predloženog scenarija Džona Milijusa za „Apokalipsu danas“.
U prošlonedeljnom intervjuu na CNN-u, u emisiji „Extraordinary“, na američkoj mreži CNN, Kopola se u razgovoru sa Faridom Zakarijom prisetio jugoslovenskog kolege i jednog saveta koji mu je taj reditelj dao.
Upitan o načinu na koji snima filmove i kako razvija radnju u filmovima, Kopola je odgovorio: „Jedan divan reditelj Dušan Makavejev, preneo mi je jedno dobro pravilo: kada snimite sve stvari, odlučite šta je najbolja stvar koju imate, druga najbolja stvar i treća najbolja stvar. S najboljom koju imate učinite je krajem filma, a drugu najbolju učinite početkom filma, dok je trećoj mesto između.“
Naravno da publiku želite da osvojite odmah, u prvoj sceni, ali to nije toliko važno, koliko ono što želite da uradite na kraju filma, kad želite da odu sa nečim divnim, jer će onda reći svim prijateljima da pogledaju film. Kraj se računa dvostruko u odnosu na bilo koji drugi deo filma, dodao je Kopola.
Bonus video: De Nirova životna priča: Kako je postao omiljeni filmski mafijaš
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar