Vuk Ršumović za Nova.rs: Neću da ulazim u debatu s političarima, oni samo žele da se održe na vlasti i da nas dele, a ja pričam drugim jezikom

Pretposlednje večeri 30. Sarajevo film festivala održana je svetska premijera drugog dugometražnog filma Vuka Ršumovića "Među bogovima". U novom, dugoočekivanom filmu sineasta donosi priču o mladoj Avganistanki koja stiže u Beograd na vrhuncu migrantskog talasa i saznaje da joj se mlađi brat utopio u reci tri nedelje ranije. Kreće tad teška bitka, kako s birokratijom, tako i patrijarhalnim uzusima, da sahrani brata pod punim imenom i prezimenom…

Iako na SFF-u, koji je završen 23. avgusta, nije, uprkos predviđanjima nekih, ovenčan nagradom, Ršumović u razgovoru za Nova.rs, koji je vođen u Sarajevu, priznaje da je selektovanje ostvarenja "Među bogovima" u Takmičarski program "čast i uspeh".

- Veoma je jak Takmičarski program, s filmovima iz Kana, Berlina, Venecije, Lokarna… A i sudbina je htela da svetska premijera filma bude ovde, s obzirom na tematiku. To jeste priča o ženi iz Avganistana i njenoj porodici, ali je takođe i priča o nama.

Videla sam vas dan uoči vaše premijere na masterklasu Džona Tortura u Bosanskom kulturnom centru. Koliko vam je dragoceno kada imate priliku da upijete iskustva velikih svetskih sineasta i s njima se susretnete?

- Na Sarajevo film festivalu ima mnogo događaja, a ja uvek tragam za onima koji se tiču isključivo ljubavi prema filmu. I taj masterklas je bio stvarno sjajan. Mlađa populacija je, uglavnom, bila u publici, video sam dosta svojih studenata. A ispred mene je sedeo Aleksandar Pejn… Neki su mi rekli da ličimo (smeh). I to je ono o čemu pričam. Trudite se, iako ovo jeste industrija, da nastavite da gajite ljubav, strast prema filmu. A Sarajevo je fenomenalno mesto zato što vam daje nadu, napunite se energijom, uvereni ste da ono što radite ima smisla. Vrlo često upadnemo u letargiju i stalno se preispitujemo. I onda dođete ovde i vidite ogromnu zajednicu koja želi da priča važne priče, ljudie koji su čitav život posvetili borbi da realizuju svoje ideje, projekte i to vas napuni pozitivnom energijom. Vrati vam veru u to koliko je važno baviti se filmom.

Gotovo svaki stvaralac reći će da se ne bavi svojim poslom zbog nagrada, ali kada dođu da li su potvrda da ono na šta ste utrošili godine života nije bilo zalud ili je, ipak, važnije da vam neko nepoznat priđe i kaže: "Film je odličan"?

- Nagrade svakako prijaju, jer kao što kažete jesu neka potvrda, pogotovo kad izlazite pred publiku. Kada smo prošle godine bili u Lokarnu s "Čuvarima formule" (Ršumović jedan od koscenarista, prim.aut.) nismo znali šta da očekujemo. Ipak, to je Švajcarska, ljudi ne znaju naš mentalitet, pa imate strepnju kako će reagovati. I kad se desi da film bude fenomenalno primljen i još dobije nagrade potvrda je da sve to ima smisla. Važne su nagrade, ali u kreativnom procesu najbitnije je da kreneš od sebe. Dakle, da se baviš pričama koje te se lično tiču, jer u suprotnom nećeš imati strasti ni istrajnosti da realizuješ film. Najpre praviš film za sebe. Ali, kad se desi konekcija, i neko u publici odreaguje, i kaže vam da to, kroz šta ste prolazilli, razume - to je veličanstveno, pobeda i onda nagrade više nisu bitne!

Ovo je tek vaš drugi dugometražni film, ali znamo vas kao scenaristu ili koscenaristu mnogih filmova i serija. I sami ste pomenuli "Čuvare formule". Da li vas scenaristički posao odvaja od rediteljskog, da li se katkad kose jedan s drugim?

- Ne kose se, zapravo su prilično komplementarni. Drago mi je što me u poslednje vreme angažuju i kao reditelja, ne samo scenaristu. Spremaju se neki novi projekti, između ostalog i treća sezona "Senki nad Balkanom", i već sam pričao s Bjelom, ne da pišem scenario, već da režiram neku epizodu. I dalje tvrdim da je pisanje scenarija jedan od najtežih poslova koji postoji, ali uživam i u rediteljskom poslu, kad se okružim ekipom fenomenalnih, kreativnih ljudi.

Zašto je vama bilo važno da ispričate ovu priču? Čini mi se da je migrantska priča, koliko god da je bila u fokusu pre nekoliko godina, sada, bar ovde, nekako skrajnuta. Ako se i bavimo svetom, pričamo, uglavnom, o ratu u Ukrajini, na Bliskom istoku, ali ne više o izbeglicama iz Avganistana, Sirije…

- U pravu ste, ali slična je situacija bila i sa mojim prvim filmom. Projekat "Ničije dete" razvijan je u trenutku kada su se već desili filmovi koji su se bavili devedestim na ovim prostorima. Ali, ne možete da pričate o nečemu dok ne nađete svoju priču. Da me je neko pitao da li bih pravio ratni film, rekao bih - Ne. Ali, nađete priču koja vas potpuno okupira i desi se pozitivan ishod. "Ničije dete" je film s određenom distancom, nije dnevnopolitički, ne tiče se aktuelnog trenutka, već govori o nečemu univerzalnijem. Mislim da je to i ovde slučaj, jer događaji iz filma su se desili 2015. godine. Od tada su započeti novi ratovi, buknule nove krize. Ali, izbeglica i dalje ima. Možda ne dolaze iz Avganistana, već s drugih prostora, i to se, nažalost, nije promenilo. U tom smislu, priča je i dalje relevantna.

https://www.youtube.com/watch?v=0ueG-7nZm9c

Shvatamo li mi, zbog ratova devedesetih, težinu sudbine čoveka koji je prinuđen da ode sa svog tla?

- Na tome se u filmu potencira. Na poziciji nekog ko živi komforno, sedi u svojoj dnevnoj sobi, gleda televiziju i razmišlja o tome kako će ti ljudi koji dolaze, a izbeglice su, ugroziti njegov život. A samo treba promeniti način posmatranja. Da li bi bilo ko svojevoljno napustio svoj dom, porodicu, zemlju? Odgovor je - Ne. Pa, ni ti ljudi ne žele da odu. Odlaze samo zato što nemaju drugu mogućnost. I to je prožeto kroz ceo film - da niko ne želi svojevoljno da napusti svoj identitet i da na nekom drugom mestu, gde ga ne razumeju, ili ne žele, pokuša da izgradi nov. Svi ti ljudi kreću na put s jednim rancem na leđima. I uvek se nameće pitanje - Koji je to predmet koji nosiš sa sobom kada zauvek napuštaš svoj dom, i nikad se nećeš vratiti? Hoće li to biti fotografija, plišana igračka iz detinjstva, komad garderobe…

A kad se migrant, koji na nepoznatom mestu pokušava da izgradi nov identitet, susretne pride sa surovom birokratijom, koja ne razume ni ovdašnjeg čoveka, a kamoli nekog ko je došao sa strane, koliko to još komplikuje taj bolan proces?

- To je taj nonsens. Zbog određenih pravila, protokola konstantno, svakodnevno se sprovodi nepravda spram tih ljudi. I to će vam reći svako ko na terenu, s cipelama punim blata, provodi vreme s tim ljudima. Reći će da ne može da se primeni usvojeni protokol. Jer, ako je noć i tu je dete koje nema gde da prespava - Šta ćete uraditi? Hoćete li reći - Pa, protokol propisuje da ne smem da ga odvedem kući, okrenuti se i otići ili uraditi nešto? To je dilema. Birokratija, nažalost, jeste surova, a mi je se držimo kao pijani plota i često zanemarujemo činjenicu da smo i mi izbeglice na ovaj ili onaj način.

Koliko je teško bilo odabrati glumački ansambl, s obzirom da je prilično internacionalan?

- Proces odabira glumaca je za mene jako važan. Robert Altman je jednom rekao da je 90 odsto rada s glumcima kasting. I ja to tako doživljavam. Kad je u pitanju Ferešte Huseini, koja igra glavnu ulogu, nisam imao nikakvu dilemu. Čak sam imao i dosta sreće, jer sam je gledao u nekim filmovima, i mislio da je prava glumica za tu ulogu. Tad nisam ni bio svestan da je Hazara, da pripada istoj etničkoj grupaciji kao ličnost prema čijoj je životnoj priči napravljen scenario. Stvari su se nekako poklopile. Da nisam našao Ferešte, to ne bi bio ovaj film, jer ga nosi i dušom i telom. A imao sam sreće s celom glumačkom ekipom. I internacionalna je, i regionalna. Tu su Nikola Ristanovski iz Makedonije, Vule Marković iz Crne Gore, Branka Katić, koja je naša ali je dobar deo karijere provela u Americi i Engleskoj... Prosto, našao sam se s ljudima koji slično razmišljaju. Ne možete da pravite film s nekim s kim se ne razumete. To nije dobro. Prepoznali smo se svi i u potpunosti posvetili filmu.

Film "Među bogovima", poput mnogih drugih ostvarenja, i produkcijski spaja region. Posegnuli ste za Hrvatskom, i Italijom, film ste najpre "pokazali" Sarajevu…

- Umetnici u svakom smislu treba da predvode. Ne želim ja s nekim političarem da uđem u debatu, jer će me pobediti svojom argumentacijom. Ali, ja mislim da to i nije naš diskurs. Taj politički diskurs je ciljano usmeren ka tome da se političari održe na vlasti i zato stalno insistiraju na podelama među nama. To je i dalje dominantan narativ u celom regionu. A naš posao, kao ljudi koji se bave kulturom, jeste da pričamo drugim jezikom. Naša paradigma mora biti drugačija, moramo da tražimo ono što nas spaja. Na kraju, to je i tema filma "Među bogovima" - šta spaja čoveka iz Srbije, prevodioca i neke ljude odavde s porodicom koja dolazi iz Avganistana.

Ponovo pominjem da je ovo vaš tek drugi dugometražni film. Kad reditelj pomisli na koje sve konkurse treba da se prijavi i koje sito i rešeto da prođe da bi skupio novac za film da li ponekad pomisli - Šta će meni ovo u životu?

- Ja ne, ali razumem tu rečenicu. Radim sa studentima, i s mladim ljudima. Ponekad razmišljam kako da ih motivišem da provedu ceo život boreći se za svoje ideje, stavove, priče. Iako je to mnogo teško, mislim da je vredno. Prošlo je deset godina od "Ničijeg deteta"... Potpuni je nonsens da prođe decenija između prvog i drugog filma. Neke moje kolege, koje su pre mene snimile prvi film, tek sad završavaju drugi - potpuno ludilo. Ali, ja sam uvek u potrazi za dobrim pričama, i tražim različite kanale. Ako to nije film, onda je možda televizijska serija, ako nije serija, onda je pozorište, ako nije teatar, onda je priča samo na papiru. Uvek je vredno!

Bonus video: Masterklas Džona Tortura u Sarajevu