0
Imam još toliko ideja u sebi, toliko toga me ushićuje, ali nemam više energije da molim za novac, reči su glumca, reditelja i scenariste Vudija Alena, čiji će 50. film u impresivnoj karijeri biti premijerno prikazan večeras na 80. Venecijanskom filmskom festivalu.
A možda će „Coup de Chance“, kako je naziv prvog Alenovog filma u karijeri na francuskom, biti i njegov poslednji, sugeriše 87-godišnji reditelj.
Duboke godine, međutim, nisu prepreka za „prevremeni“ odlazak u penziju, već nešto sasvim drugo. Hajka na Vudija Alena počela je odavno. Najpre zbog braka sa Sun Ji, usvojenom ćerkom njegove bivše partnerke Mije Farou, a onda se suočio i sa stravičnim optužbama koje je izrekla njegova ćerka Dilan – da ju je seksualno zlostavljao kao dete. Desilo se to, navodno, 1993. a istraga protiv Alena nije dala rezultata. Međutim, optužbe je ponovio njen brat Ronan Farou u eksplozivnom tekstu u „Njujorkeru“ pre dve godine, zbog čega je prestižni izdavač „Hačet“ Alenu raskinuo ugovor o objavljivanju memoara „A propo ničega“, a Holivud ga stavio „na crnu listu“. Čitava hajka usijala se kad je emitovan dokumentarni serijal „Alen protiv Farou“. I „prebacio“ se Vudi Alen, bar kad je film u pitanju, u Pariz, snimivši prvi film na francuskom jeziku, s francuskom podelom.
Nije film „Coup de Chance“ selektovan za Kanski festival, ali su ga zato čelnici Venecijanskog festivala uvrstili u program van konkurencije, što je dodatno uzburkalo duhove. Toliko da je direktor Venecijanskog festivala Alberto Barbera više puta izjavljivao da je „Alen oslobođen optužbi, i da ne vidi u čemu je problem“. Ali, juče je Venecija osvanula u transparentima „Ostrvo silovatelja“ ili „Coup de Chance: pravda ne radi svoj posao“…
I seo je Vudi Alen s novinarom „Varajetija“ i delimično otvorio dušu.. .Odgovarajući na pitanje zašto je snimio film u Francuskoj, a ne Americi, nije, međutim, pričao o tome da je u rodnoj zemlji stavljen na crnu listu, već da su sva ostvarenja koja su mu značila dok je odrastao dolazila iz Italije, Francuske ili Švedske.
– Uvek mi je bilo krivo što nisam rođen u Francuskoj kako bih mogao da budem francuski filmski stvaralac. Bio sam takav obožavalac opusa Trifoa ili Godara. Pa Šabrola, Renea, Renoara, ma bio sam lud za njima. I imao sam sreće da upoznam neke od tih ljude, čak radim s Godarom. Nažalost, morao sam da se zadovoljim time da sam njujorški filmski stvaralac. I pošto je ovo moj 50. film sebi sam darovao poklon i udovoljio sebi – kazao je Vudi Alen u razgovoru za „Varajeti“, otkrivši da se prvobitno scenario vrteo oko Amerikanca koji živi u Parizu.
– A posle sam pomislio da ako će većina glumaca biti Francuzi, zašto ne bih snimio film na francuskom. I imao sam sreću da mesecima živim u Parizu, a ekipa je bila sjajna. Znate, ja sam zaljubljen u gradove, kao što su neki reditelji zaljubljeni u glavne glumice. Njujork sam godinama gledao u svojim filmovima kroz romantičnu prizmu. I Pariz sad gledam kroz „sjajne, ružičaste naočare“. I bilo mi je izazovno da pokažem Pariz i Parižane na šarmantan način, a da opet donesem krimi priču o ubistvu – istakao je Alen, a onda je intervju skrenuo na priču o tome zašto je sineasta ponovo, i u Veneciji, daleko od Amerike, na stubu srama:
– Kad imate neki pokret koji je dobar za žene, onda je to dobra stvar. A kad imate pokret kakav je #MeToo, onda kad preraste u ekstrem, to malo postaje smešno. Ni na jednom filmu, koji sam uradio u životu, nisam se susreo s optužbom bilo koje žene. Pre mnogo godina i sam sam govorio da bi trebalo da promovišem #MeToo pokret, i čak im se svidela ideja. Hajde da govorimo istinu. Snimio sam 50 filmova. Uvek su u mojim filmovima glumice imale velike uloge, uvek sam imao žene u ekipi, uvek sam ih plaćao jednako kao i muškarce. Mislim da sam za života radio sa stotinama glumica, sa zvezdama, nepoznatim, malo poznatim glumicama. I nikada se nijedna nije žalila. Nijedna nije rekla: „Bio je zao prema meni ili me je maltretirao“. Uostalom, nikada nijednoj nisam dao povoda da se žali na bilo šta – rezolutan je reditelj.
Nametnulo se i neizbežno pitanje – kakva je Alenova reakcija bila kad je Dilan Farou u dokumentarnoj seriji „Alen protiv Farou“ do detalja pričala kako ju je seksualno zlostavljao?
– Moja reakcija je uvek jedna te ista. Sve to bilo je predmet istrage. Ne jedne, već dve. I nakon obe zaključak je bio isti – da nema osnova za te tvrdnje. Pitam se zašto se javnost još uvek time bavi. Ne znam šta je još moglo da se uradi nakon iznošenja optužbi, osim da se istraže. A istražene su podrobno. I tokom obe istrage policija je pričala sa svima. I obe istrage došle su do istog zaključka. Čemu onda sve ovo?
Na pitanje da li je video decu, ćerku Dilan i sina Ronana, odgovor je odsečan:
– Želim, ali ne, ne…
A na pitanje da li se oseća „otkazanim“, „kenselovanim“, ovako je Alen odgovorio:
– Mislim da je to smešno. Ne razmišljam o tome. Ne znam ni šta znači biti kenselovan. Isto je za mene već godinama. Snimam svoje filmove, radim po istoj rutini – napišem scenario, skupim novac, snimam, montiram… Ali, jeste se promenilo predstavljanje mojih filmova. I to je ta jedina, ali velika promena.
Kada mu je postavljeno pitanje da li će snimiti još neki film u Francuskoj, odgovorio je kako je ovaj, koji večeras ima premijeru u Veneciji, i prvi u karijeri na francuskom jeziku i s tamošnjim glumcima, njegov 50. film.
– Mislim da posle ovog 50. filma moram da odlučim da li ću snimam još filmova. To su dve stvari o kojima mislim. Najpre, zašto je toliko teško skupiti novac za film. I da li želim da ponovo prolazim kroz sve? Snimanje je jedna stvar, ali skupljanje novca, to nije nimalo glamurozno. Kad bi se sad neko pojavio i kazao mi da će mi dati novac za film, verovatno bi to bio presudan faktor. Ali, druga bitna stvar u celoj priči jeste što mi se nimalo ne sviđa kuda je otišao čitav filmski biznis. Ne sviđa mi se to da napraviš film, a da posle dve nedelje on završi na striming platformi. Uostalom, čini mi se da danas ne možeš da vidiš mnogo sjajnih filmova. Kad sam redovno išao u bioskop, bilo je po tri-četiri filma koje sam umirao da vidim. Svake nedelje bila bi premijera filma Trifoa, Felinija, Bergmana ili Kurosave. Malo je evropskih filmova koji se danas prikazuju u SAD. Svakako nismo baš u najsjajnijoj poziciji kad je kultura u pitanju.
Katrin Denev izjavila je, za razliku od mnogih svojih kolega koji su ga se odrekli, da bi rado sarađivala s Alenom. Koliko god da mu je drago da to čuje, Alen priznaje da francusku glumačku divu ne poznaje tako dobro.
– Upoznao sam je pre šezdesetak godina. Sećam se da ju je fotografisao jedan slavni fotograf. I onda sam naleteo na nju u jednom restoranu. Katrin je jedna od najvećih francuskih glumica i bila bi mi čast da jednoga dana igra u nekom mom filmu.
Upitan da li misli da će jednoga dana ponovo snimiti film s nekom holivudskom zvezdom, poput Kejt Blančet odgovorio je da bi bio ushićen da se to desi:
– Mislim da joj je bilo lepo dok smo radili „Nesrećna Džasmin“ a sigurno je jedna od naših najvećih glumica. I bio bih uzbuđen kad bih imao ideju o filmu u koji bi ona mogla da se uklopi. Kao što je bilo s ostvarenjem „Nesrećna Džasmin“, ako joj se svidi uloga u filmu, mislim da bi bila srećna da ponovo radim.
A na pitanje misli li da će snimati ponovo u Njujorku, svom gradu, gradu kojem je posvetio toliko svojih ostvarenja, uveren je reditelj da hoće, ako se poklope sve kockice. Ali, na insistiranje novinara da bi mu sad, zbog svega što je preturio preko glave poslednjih godina, bilo teže, zbog toga što mnogi glumci i finansijeri ne žele da rade s njim, Vudi Alen je odgovorio:
– Nije to toliko izazovno da bude presudni faktor. Još uvek snimam filmove. Izazov je bio koronavirus, a sve ovo ne toliko. Ali, videćemo šta će biti i da li će se ispostaviti da je ovo moj poslednji film…
Bonus video: Balkanska lepota u Veneciji
