0
Vlasta Velisavljević je bio momčić od 15 godina kada su pale nemačke bombe na Beograd. Pre nego što sam ga upoznala, o Drugom svetskom ratu sam učila iz knjiga i filmova.
„Gledao sam ‘Otpisane’, oni su svi lepi, ali ako ćemo iskreni da budemo, ono nema baš mnogo veze ni sa Nemcima ni sa partizanima“, rekao mi je jednom uz kaficu. O okupaciji smo razgovarali „u delovima“ i s ushićenjem sam sklapala kockice njegovih uspomena na to vreme.
„Kad je osvanuo 7. april 1941. godine ništa više nije bilo isto. Beograd je upao u neki euforični trans posle bombardovanja“, počeo je priču Vlasta.
„Svi su izašli na ulice. Centar grada bio je izrovaren, samo bi se kojekuda mogle naslutiti nekadašnje tramvajske šine, sada žice koje su virile iz razbucanog betona… ‘Jesi čuo? Naši su ušli u Berlin! Nagrabusiće Nemačka zbog ove zafrkancije. Da popijemo po jednu?’, na mog oca Milana naleteo je jedan slikar, s kojim se upoznao u kafani kod Ere, ali Milan nije imao vremena. Plan je bio da obiđemo stari komšiluk u Kolarčevoj ulici i da posle odemo do Dorćola, da vidimo da li su svi dobro i da li nekome od naših prijatelja treba pomoć.
Zlatare meta pljačkaša
U blizini našeg stana, neko je pljačkao zlataru. Žene iz komšiluka, istrčavale su napolje s idejom da malo pospreme dvorište u koje je pala bomba prethodnog jutra. Komunikacije su bile prekinute. Nismo imali način da saznamo šta se dešava u ostatku Beograda i zemlje. No, to nije omelo društvo iz kraja da slavi pobedu nad Nemcima, ‘iz proverenih izvora’. Otac i ja smo hodali preko onog krša i ćutali. Misaonu snagu koncetrisali smo isključivo na zaobilaženje rupa i žica. Sve je bilo porušeno. Grad koji smo poznavali više nije postojao.
„‘Vidi, Milane, Dvor je čitav!’, uzviknuo sam ushićeno. Na Terazijama, okružen ruševinama, zaista, netaknut se presijavao na suncu Stari dvor. Oduvek sam se divio dvorskoj raskoši tog zdanja. Dok sam bio mali, kad bih sa ocem prolazio tuda, on bi mi često pričao o dvorskim pričama. ‘E, ovde ti živi kralj sa njegovom ekipom!’, rekao bi i počeo priču o porodici Karađorđević. Objašnjavao mi je i kako je dvorska zgrada stradala tokom Velikog rata, ali da to nije pokolebalo naše vrsne arhitekte da, baš nekoliko godina pre mog rođenja, kompletno obnove Stari dvor i vrate mu prvobitno dostojanstvo. Ta bogata istorija tog mesta, puna uspona i padova, tajni i raznih pravila, fascinirala me je kao dečaka, a tog dana gotovo da mi je poterala suze na oči od radosti. ‘Nije sve uništeno’, pomislio sam tad i odahnuo.
Ubrzo smo shvatili da nije samo zlatara iz našeg komšiluka pala za oko kradljivcima. Vršljali su gradom ni ne obazirući se na to što smo svi mogli da ih vidimo. Jedna grupica lopova se dosetila da im za tako veliki poduhvat treba neka vrsta pokretnog stovarišta. Toliki plen nije se mogao strpati u džepove, pa čak ni u vreće, a krađe u navratima nisu dolazile u obzir. Dok bi oni otišli da turu dragocenosti ostave na sigurno, neko drugi bi mogao da opljačka ono što su oni kibicovali. Na konjsku zapregu postavili su položeno veliki drveni šifonjer s vratima otvorenim ka gore. Uzduž i popreko Terazija, nevoljni konji vukli su taj ormar kopitajući po izrovarenom betonu, dok je družina samo pritrčavala i pakovala džakove u ormar, ponešto dobacivši kolegi kočijašu, sve uz redovan pozdrav ‘Teraj dalje’. Dobri žandar Mile, koga smo poznavali, tog jutra je sebi dao zadatak da održava red u ranjenom Beogradu i spreči zloupotrebe ove grozne situacije. Njegovi napori, očito, nisu imali mnogo efekta.
‘Pazi, mali’, viknuo je Milan i povukao me za lakat u stranu. Vazduhom se već probio strašan zvuk koji smo dobro znali. ‘Junkers ju’, nemački borbeni avion poznatiji kao ‘štuka’, pri svakom obrušavanju jezivo je zavijao i to je bio zvuk od kog su pucale bubne opne. Pored toga, bio je to najružniji avion na svetu. Kad sam ga konačno i ja uočio, leteo je iznad nas. Gledali smo i ćutali. Nije bilo šanse da se obrušio bez razloga, to su avioni koji zavijaju pre nego što počnu da seju ništavilo. Tačno iznad Starog dvora ispustio je jednu bombu. Samo jednu. Izgledala je kao crtica koju je bacila neka zla muva. Sve je trajalo nekoliko sekundi. Zdanje je pogođeno tačno u krunu. Uz užasan udar, Dvor je klonuo.
„Čekali smo da Nemci umarširaju“
Od bombardovanja nije prošlo ni dve nedelje, a već je sve delovalo kao stara vest. U gradu je bilo hladno za april, čak je padao i sneg. Otac i ja smo i dalje stanovali u ulici Kralja Milana. Na ulicama osećala se napetost kakvu nikad ranije nisam doživeo. Čekali smo da Nemci umarširaju. Još od bombardovanja, kružile su priče da su oni odavno poslali špijune koji ordiniraju po Beogradu i skupljaju razne informacije. Ljudi su se ponašali drugačije. Ako su se svađali, bilo je to preglasno i neobično, a ako su bili ljubazni jedni prema drugima, onda je to delovalo usiljeno i još neobičnije. Dani su prolazili u čekanju i u pripremanju za slučajeve koji su mogli da nas zadese kad Nemci konačno dođu. Neki su bežali, neki kupovali hranu… Otac i ja nismo imali viška novca za pravljenje zaliha bilo čega, nišmo imali dragocenosti da ih čuvamo od lopova, a nismo ni imali gde da bežimo, čak i da smo hteli. Zato smo drugima pomagali.
Prvi Nemci koje sam ja sam ugledao išli su pešaka od Glavne pošte ka ulici Miloša Velikog. Bilo je veče. ‘Vidi ih! Esesovci-ovci!’, šapnuo mi je otac i povukao me u stranu. ‘Došli su u izvidnicu’. Pred Nemcima gledali smo da hvatamo tutanj, ali i da ih vidimo bar malo, da osmotrimo situaciju.
Kod ‘Londona’, na uglu ulice Miloša Velikog, stajao je jedan. Bio je visok i ulickan, a u ruci je držao mašignever. Trgao se malo kad je spazio kola koja su, u velikoj brzini, izjurila iz Generalštaba. Potegao je automat i ispalio rafal, ali kola su umakla u pravcu ‘Mostara’. Nije izgledao posebno tangiran zbog te činjenice.
Sledećeg dana, u Beograd je zvanično umarširao okupator. Glavne kolone išle su od Slavije, ka Cvetnom trgu. Otac i ja smo izašli iz kuće da ih vidimo, kao i svi ostali. Milan je na ramenu nosio džak, u koji je ranije ujutru strpao jedno staro odelo. ‘Ako zatreba’.
Pljuvanje i spasavanje vojnika
Pešadija je marširala kao pod konac, činilo se da su poređani po visini, a među njima su polako išla i razna borbena vozila. Bilo je i automobila, ali su Nemci u njima bili dosta opušteni – neki su svirali, neki su se glasno smejali i nešto zafrkavali, a neki su se brijali.
Kolona srpskih vojnih zarobljenika išla je od Terazija, ka ulici Miloša Velikog. Na čelu kolone su poraženo išli oficiri, nogu pred nogu, oborenih pogleda. Mnogi su ih psovali i pljuvali, naročito ove koji su išli na početku. ‘Sram vas bilo! Kukavice! Izdajice…’ Bilo je strašno. Ako izuzmem dan bombardovanja kad sam video ljude koji su bili živi zatrpani pod bombom, to je bio najužasniji prizor koji sam do tada doživeo.
U narodu koji posmatrao dolazak Nemaca bila su podeljena osećanja. Neki su bili besni, a neki su bili vrlo operativni i gledali da iz kolone krišom izbave bar nekog vojnika, koga god. U onoj gužvi, samo je trebalo odabrati pravi momenat. Milanu i meni je to pošlo za rukom. Bili smo pozicionirani na uglu naše ulice. U trenutku kad je kolona zastala da bi skrenula nizbrdo, Milan ga je uhvatio za ruku i sproveo iza u dvorište. Ovaj je brzo skinuo vojnu uniformu i obukao civilno odelo koje je moj otac poneo. Ja sam stajao ispred i, kao, čuvao stražu. Samo sam čuo Milana da je rekao tiho: ‘Ne zahvaljuj mi se sada, uhvatiće nas, uklopi se u gomilu i ćuti’.
Nikad nismo saznali ni kako se zove, a ni on nije znao mi ko smo. Koliko sam shvatio, mnogi zarobljenici su tako spaseni tog dana. Ostali su nastavljali nizbrdo, prema vagonu u koji su ih jednog po jednog utovarivali. Gde su ih vodili? To nismo mogli da znamo.
Sutra: Trojac iz snova – sasvim obično veće u Beogradu sa Zoranom Radmilovićem, Đuzom Stojiljkovićem i Vlastom Velisavljevićem
