Suviše ste ozbiljna publika da bih se šalio, ali moram da ispričam nekoliko svežih priča iz Bosne, rekao je vladika Grigorije, izmamivši smeh u publici, na promociji svoje nove knjige „Nebeska dvorišta“ u izdanju Lagune, koja je održana u petak u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine.
Mudar, duhovit, lekovit, još jednom je pokazao zašto je jedan od naših najvoljenijih i najpopularnijih episkopa.
– Nedavno mi je rekao neki udbaš, volim ja te ljude, radi za DB ali za BiH u Trebinju: „Koliko tebe pljuju, to živ čovek ne bi izdržao“. Pitam ga ko me pljuje, a on: “Ne pravi se lud, zar ti ne gledaš Happy?“ – kazao je episkop diseldorfski i cele Nemačke i izazvao salvu smeha u krcatoj sali, a onda je dodao:
– Kad sam happy, što bih gledao Happy.
Na koricama svog romana, koji je najavljen kao snažna i potresna priča o životu, lepoti i stradanju, vladika Grigorije je zapisao:
„Iz vazduha Bosna izgleda onakva kakva bi bila samo da nije nas. Odozgo se ne vidi zlo koje gamiže po zemlji, već samo njena nevina i na mahove divlja ljepota…“
– Sreo sam u Berlinu neke ljude iz Brisela koje znam, došli su na važan samit, pa odosmo na kafu. Pitam ih šta se zbiva u svetu, a oni počeli da ređaju – Ukrajina, Rusija, Sirija… A, šta pričaju za Bosnu, upitah ih, rekoše: „Kome god pomeneš Bosnu, on počne da beži“. I shvatio sam da je Bosna tajanstvena i volim što je takva, jer zato je moćna. Ljudi greše što beže od tajanstvenosti. Mi koji verujemo u Boga znamo da do bogospoznanja ne možemo doći ako ne idemo kroz tajanstvenost. Ne možemo da hodamo samo po danu i po onom što nam je poznato.
A onda je ispričao najluđu priču iz svog života, kako je rekao, koja se dogodila poslednjih dana.
– Imam u Diseldorfu komšiju, nadimak mu je Munja, jer je najbrže trčao iz prodavnice kada uzme nešto. Oboleo je od raka, ima silne metastaze, i doktori se čude što nije umro, a on na to kaže: „Meni rak ne može ništa, ja sam Bosanac, iz Zenice“. I to nije sve, da čujete koliko smo mi ludi ljudi, tajanstveni. Zove me Munja i veli: “Dođi do vrta“, koji je inače tik uz našu ogradu. Odosmo Jovan i ja, a on leži na klupi i zbori: “Ne brini ništa, nije rak, nego od ove moje Fatime, zet udavio njenu sestru pa onda izvršio samoubistvo“. Gledamo, tužan je, uzdiše. Kad odjednom skoči i uzvikne da ima nešto još gore od toga. Mi u čudu, šta može da bude gore od toga, a on ko iz topa: “Ja moram da platim sahranu, oni tamo nemaju para“. Mi gledamo da li je lud. Zadivljujuće je koliko on veruje, voli i bori se život. To je to, mi smo svi od krvi i mesa, ali i od duha.
I to je ono važno da shvatimo, istakao je vladika Grigorije, utišavši mudrošću smeh i aplauz u publici.
– Mi smo svi na svoj način različiti, ali svi smo jedno u duhu i važno je koliko ćemo tog duha da primimo i da se otvorimo. Bosna, koliko god bila luda, ima nešto što je njeno. Kao kada su pitali nekog čoveka šta je to sevdah, a on je odgovorio da je to „ono kad babo peva i plače“. Dakle, to je život. I pesma je plač, i radost i tuga.
O knjizi „Nebeska dvorišta“ govorili su urednik izdanja Dejan Mihailović, leksikograf i pisac Vlaho Bogišić a razgovor je vodila Tanja Vučković iz izdavačke kuće „Laguna“. Odlomke je čitala glumica Nataša Ninković.
Bonus video: Vladika Grigorije
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare