Vladan Matijević: Novinarska profesija se nije survala sama od sebe, nekome takvo stanje odgovara, a ljudi koji se danas u Srbiji časno bave novinarstvom su heroji

Prvi put sam izustio da želim biti pisac kada me je tresla groznica. Tu činjenicu ne poričem, piše u jednoj od priča, koja tvori zbirku "Nora i Zmija", književnik Vladan Matijević. Možda on nije taj klinac iz priče koja otvara novu knjigu, ali jeste jedan od najcenjenijih srpskih pisaca.

Debitovao je Vladan Matijević 1991. godine s knjigom poezije "Ne remeteći rasulo". Tokom proteklih decenija postao je laureat gotovo svih najznačajnijih književnih priznanja, među kojima su NIN-ova, Andrićeva nagrada, pa "Meša Selimović", "Isidora Sekulić", "Stevan Sremac"... Poslednje priznanje u nizu bilo je "Beogradski pobednik" kojim je ovenčan početkom 2024. za roman "Pakrac".

Iza Matijevića je ogroman opus koji čine i romani "Van kontrole", "R. C. Neminovno", "Pisac izdaleka", "Vrlo malo svetlosti", "Časovi radosti", "Susret pod neobičnim okolnostima" i "Sloboda govora", knjige pesama i priča "Samosvođenje", "Prilično mrtvi", "Pristaništa", eseji "Memoari, amnezije", odnosno dela koja su prevođena na engleski, francuski, nemački, španski, italijanski i makedonski jezik. Pisac, dobitnik i dva priznanja za celokupno književno delo - "Ramonda serbika" i "Zlatni krst kneza Lazara" pred leto obradovao je svoju publiku novom zbirkom priča "Nora i Zmija" u izdanju "Lagune".

Nakon poslednjeg, hvaljenog i nagrađivanog romana "Pakrac" Matijević je za Nova.rs kazao da "pisac samo želi da uspe u tome da ono što oseća, što ima u glavi, da ono što je na samom početku zamislio, i ostvari", dodavši da je najglavnije završiti knjigu. I zato sada, na početku razgovora za Nova.rs književnika Vladana Matijević pitam da li je ostvario taj cilj sa poslednjom knjigom, zbirkom samo naizgled nepovezanih priča "Nora i Zmija"?

- Jesam. Postigao sam i više od onoga što sam planirao. Kada sam počeo da pišem "Noru i Zmiju", planirao sam da napišem knjigu priča o životu u prigradskom naselju, onda su iz jedne priče proizilazile druge, umnožavale su se i teme, sve dok nisam stigao do Apokalipse. Tako da slobodno mogu reći da je ova knjiga postala mnogo zahtevnija i ozbiljnija od one započete.

Beležite kako je čitav svet podivljao, sve sam go ludak. Takođe i da bi definicija današnjih ljudi u Beogradu bila - ovde ti je sve suv manijak… Pišući ovu knjigu, imali ste utisak, kako ste priznali, da vam stvarni svet, iako je u pričama prikazan kao izvitoperen i začudan, postaje za nijansu jasniji. Kakve su reakcije čitalaca, da li je i njima bar malo jasniji?

- Većini i dalje ništa nije jasno, razumem ih, ali verujem da je nekima svet, ipak, za nijansu jasniji. Znam da su moju knjigu mnogi pročitali, ali sam sa malo čitalaca razgovarao, i nisam sa njima razgovarao na tu temu. Obično se čitaoci bave ljudima i toponimima iz mojih priča, ubeđuju me da ih poznaju i da su moji likovi stvarni. Ne kažem da neki nisu, ali to je retkost. Pre će biti da sam pisao o karakterima i osobinama ljudi koji su u određenoj sredini tipični i koji svoje probleme rešavaju na sličan način ili ih pak isto trpe. Što se tiče toponima, tu su uglavnom u pravu.

Glavni junak priče "Portret umetnika u mladosti" svedoči da čim se rodio sve je krenulo naopako, odmah je dobio žuticu, i kao da to nije bilo dovoljno, i kubanska raketna kriza je krenula naopako. Spas nalazi u pisanju. Hoće da piše, izgovara roditeljima u bunilu. Majka ga navodi da bude lekar, glumac, pevač, vaterpolista, sve - samo ne pisac. Ali ništa ga nije odvratilo od pisanja. Da li je to i vaš "slučaj"?

- U vreme kada sam ja bio mlad, pred odabirom životnog zamimanja, porodica je podržavala mladog čoveka ako on hoće da postane lekar, inženjer ili pravnik. Ako neće da uči školu onda mu je jedina prihvatljiva opcija bila da obrađuje zemlju, skoro svi su tada imali neke veze sa selom. Čak se ni na zanate u to vreme nije gledalo previše blagonaklono. A svako bavljenje umetnošću bilo je anatemisano, ono je bilo rezervisano za decu generala i decu diplomata. Naravno, pomalo preterujem, ali ne previše. Moj slučaj je bio skoro pa takav. U priči sam čitavu situaciju karikirao, ali tragova istine i moje sudbine svakako da u njoj ima.

Isti taj junak ubeđen je da su male žene dobri ljudi a visoke prefrigane. Svesne da nisu seksepilne gledaju muškarce da uhvate na dobrotu, prostodušnost, širinu duha, pa i na snagu, a muškarci na to padaju. I kad on uzvikne da "posle razvoda voli samo patuljaste žene", koliko su vam bliske te reči?

- Začuđujuće je koliko je prisutno mišljenje da visina čoveka određuje njegov karakter. Obično su niske osobe prokažene, pa sam ja u priči izneo obrnut slučaj. Sećam se da je teoriju da je za ulogu diktatora potreban čovek niskog rasta zastupao i Oldos Haksli u jednoj svojoj knjizi, gde je na osnovu visine klasifikovao diktatore. Čitao sam i neke psihologe koji tvrde da su niži muškarci agresivniji i sebičniji. Mislim da je ta zabluda podstaknuta takozvanim "Napoleonovim kompleksom", iako ni sam Napoleon, za svoje vreme, nije bio nizak - imao je po nekim podacima oko 170 centimetara. Meni te teorije i takvi stavovi uopšte nisu bliski, što znači da pisac iz moje priče i ja nismo identični.

U našem kraju se uvek gajio kult alkoholizma, kazuje se u jednoj priči, i dodaje kako "piju mladi, stari, muškinje i ženskinje, i sirotinja i bogataši". A zašto se ovde pije i u radosti, i na žalosti, pa i u nedefinisanom raspoloženju? Ili zašto se ovde svaki dan živi kao da je poslednji, kako se "čuje" u priči "Javno kupatilo", i hoće li tom životnom sloganu, bar ovde, doći kraj?

- Jedan od pet delova knjige je posvećen životu u prigradskom naselju. Tu je dominantna priča, i dužinom i sadržajem, Divlja gradnja. Mislim da će pre doći smak sveta nego što će se život u prigradskom naselju promeniti, samim tim ni kult alkoholičara neće biti pobeđen. A tema priče Javno kupatilo je sasvim druga, ali i iz nje se može doći do istog zaključka, čak i direktnije, da čovek ne napreduje, da se njegova suština ne menja.

U priči po kojoj ste naslovili knjigu "Nora i Zmija" pišete kako se na Balkanu ništa ne završava. Novo počinje i traje paralelno sa starim, unedogled. Tu se ni čovek ne menja, što uvećava košmar. A zašto je to čovekov izbor?

- Da, to je tema i naslovne priče i čitavog četvrtog dela knjige u kojem se nalazi već pomenuta priča Javno kupatilo. Ne mislim da je to čovekov izbor. Možda i jeste, ali ja bih pre rekao da je to usud našeg čoveka, možda prokletstvo. U svojim pričama sam želeo da pokažem kako čovek u biti ostaje isti. On je želeo toplotu, hranu, ljubav i u pećini i u antičko doba, želi to i danas, menja se samo njegovo okruženje, tehnika, moda i slične koještarije. Zato radnju nekih priča, samim tim i njihove junake, prebacujem, naglo, bez upozorenja, iz antičkog doba u današnje. Smatram da je sličnost između života junaka iz antičkih mitova i života današnjeg čoveka velika. Da li se vodi rat zbog lepe Jelene ili zbog nafte, svejedno je, rat je svakako razoran i strašan. Opet, i današnji svet je pun blesavih i zanesenih idealista koji za opšte dobro ili za lepotu umetnosti hrle u vlastitu propast. Ne kažem sada vama da se ne može ni u čemu napredovati, da se protiv tog usuda ne može ništa preduzeti, da rešenje ne postoji, ali mislim da je ono nama teško dostupno i da bi trebalo izvesti podvig da se pobedi taj način bitisanja. Možda generacije koje dolaze znaju šta treba uraditi da se jednom odloži teret nezavršenih priča i zakorači u novu priču. Međutim, time se u svojim pričama nisam bavio, možda ću u nekoj sledećoj knjizi.

"Našom zemljom sada vlada nasilje i opšta otimačina, u kuće nam upadaju poreznici i plene šta im se svidi; sve skuplje plaćamo što nas greje sunce; lagano nećemo biti u stanju da izmirimo odmetnikova potraživanja, tada će nam skidati kožu s leđa i samo će nam sramota ostati". Mislite li, možda, s obzirom na situaciju u zemlji da ćemo, ipak, izbeći sramotu?

- Priča koju sam smestio u davno vreme je izgleda aktuelna, čim ste mi postavili ovo pitanje. Slažem se, jeste aktuelna. I verujem da ćemo krenuti putem ozdravljenja, da će građani prepoznati energiju mladih ljudi i njihovu želju da učine boljom zemlju u kojoj žive. A taj put ozdravljenja će svakako biti dug i težak. Da li ćemo biti snažni i uporni da ga celog pređemo, ne znam. Da li će moja generacija dočekati zrele plodove idući njime, takođe ne znam. Ali na taj put moramo poći ako nećemo da nas nema.

U jednom od prethodnih romana "Sloboda govora" bavili ste se uticajem novinskih vesti na život čoveka, a još više novinarskim životom, dilemama i izborima, sudbinama novinara koji su na klackalici hoće li se držati etike ili preći liniju. Čini se da su ova pitanja sada u Srbiji izrazito važna? Uostalom, i sami ste rekli da je mnogo vremena i energije utrošeno u survavanje medija, ne samo kod nas.

- Profesija novinara je svuda, a u Srbiji pogotovo, degradirana ispod svakog nivoa. Odavno već. A koliko je ona važna za moderno demokratsko društvo glupo je da pričam. Naravno, ništa nije slučajno, ta profesija se nije survala sama od sebe, nekome takvo stanje odgovara. Ljudi koji se danas u Srbiji časno bave novinarstvom su heroji. Ali ja nisam samo iz tog razloga pisao priču koja tematizuje probleme savremenih medija i ljudi koji su zaposleni u njima, hteo sam prvenstveno da ispričam priču o ubistvu novinara zbog istine koju je izneo i usput kažem nešto o uticaju represije na živote novinara i o mogućnosti pojedinca da u surovim uslovima ostane etičan.

Iako ste jedan od naših najnagrađivanijih književnika da li ste vi nekada "delili more" jednog od vaših junaka koji se jada: "Prošla su vremena pesnika… Moje knjige niko neće čitati. Možda bivše ljubavi"?

- Smisao knjizi daje čitalac. Ako nema čitaoca, nema razloga da se knjiga ni piše. Svaki pisac misli o čitaocu, ako ne dok piše, onda kasnije. I svaki pisac želi čitaoca i svaki pisac se potajno plaši da ga neće imati.

Kad ste ovenčani poslednjom velikom nagradom, "Beogradskim pobednikom" za "Pakrac" izjavili ste da je to možda vaš poslednji roman. Nedavno ste, pak, kazali da ste sada, posle izlaska zbirke "Nora i Zmija", posvećeni knjigama koje su drugi pisci napisali. Imaju li onda čemu da se nadaju poštovaoci vašeg opusa?

- Piscima ne treba verovati. Ne zato što oni lažu, naprotiv, oni su vrlo iskreni, već zato što su skloni fatalizmu. Još uvek nisam počeo da radim na novom rukopisu, niti znam o čemu bi on mogao biti, ali nisam više siguran da ga neće biti. Počinju da me svrbe prsti.

Kad-tad će nam zatrebati seme za ljudskost, pišete. Hoćemo li doživeti to?

- Ne znam. Nadam se da hoćemo, da mnogi pojedinačno to već doživljavaju. A da čitavo društvo procveta ljudskošću, moraće da podigne nivoe obrazovanja i kulture.