Podeli
Foto: Ljubica Sokić/Nova.rs

Umetnost je dobra ako reaguje na momenat u kom živimo, a umetnik onoliko koliko ga oslikava delima. Ona ukazuje na neke stvari koje ljudi ne mogu da vide, ali i postavlja sva važna pitanja trenutka u kom se nalazimo, kaže u razgovoru za portal Nova.rs Vesna Perunović, srpsko-kanadska vizuelna umetnica.

Na jubilarnom 30. Memorijalu “Nadežda Petrović” u Čačku, otvorenom do 11. novembra, radove predstavlja 28 umetnika iz zemlje i regiona i dve umetničke grupe. Među njima je i rad Vesne Perunović koji je privukao veliku pažnju publike. Sa srpsko-kanadskom vizuelnom umetnicom, koja se u svom radu bavi interdisciplinarnim formatom istražujući istovremeno crtež, skulpturu, sliku, instalaciju, video i performans, razgovaramo o njenom delu, manifestaciji, problemima sa kojima se umetnici suočavaju…

Kako ocenjujete ovogodišnji Memorijal budući da se održava u, za sve nas, novonastalim uslovima?

– Izložba ovog obima i značaja predstavlja pravi podvig. Kada se vidi spisak izlagača, odnosno svih onih koji su se okupili sa područja Zapadnog Balkana, zaista je možemo oceniti – spektakularnom. Manifestacija je sabrala sve umetnike koji su dugo delovali na ovdašnjem prostoru i svi se, manje-više, bave političkim temama, poput migracije. Građani Čačka će uživati.

Čini se da je migracija postala tema broj jedan, kako na našim, tako i ostalim prostorima…

– Migracija je postala ključna politička, ali i moralno-etička tema. U zavisnosti od toga kako rešimo taj problem, kako se odnosimo i kako ćemo se ponašati prema ljudima koji su u stalnom procepu – odlaženja, dolaženja i snalaženja bićemo i tretirani od budućih generacija.

Koliko, po vašem mišljenju, aktulelni trenutak oslikava temu integracije i migracije?

– Umetnost je dobra ukoliko reaguje na momenat u kome živimo, a umetnik onoliko koliko ga oslikava svojim delima. Mislim da mi ovde reagujemo na vreme. Umetnost je filter kroz koji se i samo društvo filtrira. Ona ukazuje na neke stvari koje ljudi ne mogu da vide, ali i postavlja sva važna pitanja trenutka u kome se nalazimo.

Da li smatrate da se u našoj zemlji izdvaja dovoljno sredstava za kulturu i napravite nam paralelu sa Kanadom?

– Naravno da ne. Moje kolege se stalno žale na to koliko postoji nedostatak novca za ostvarivanje projekata u toj oblasti, a to je nešto što je ključno za kulturu.

A u Kanadi?

– Tamo je situacija potpuno drugačija, a u toj zemlji živim već trideset godina. Redovno dobijamo grantove od kanadskih Saveta – kako na nivou grada, tako i provincija. Oni pokrivaju troškove studija, projekata, produkcije i putovanja. To je zdrava osnova za napredak i eksperimentisanje u ovom poslu. Tako umetnik nije prinuđen da radi po nekim kanonima ili potrebama društva, već istražuje svoj umetnički izraz.

Vaš rad problematizuje politiku, integracije i migracije. Trenutak je aktuelan, kako na globalnom, tako i na ličnom planu umetnika. Koliko je identitet pojedinca aktuelna i važna tema u doba opšte globalizacije?

– Pitanje identiteta je ključno pitanje ovog vremena. Postoji toliko kretanja i različitih načina na koji ga posmatramo. On je uvek u nekom fluksu, pomeranju i nikada nije konstanta. Identitet se stalno menja.

Čini se da je i u vašem slučaju tako?

– Polazim od svog iskustva. Magistrirala sam u Beogradu, a u Kanadu sam se preselila 1988. godine. i tamo sam bila na novoj teritoriji. Morala sam da pronađem sebe, naučim jezik… Tako se sociološki i društveno sve promenilo, a istovremeno je uticalo na izgradnju mog novog identita. Sada se redovno vraćam u Srbiju, ali i redovno putujem po svetu gde pohađam umetničke radionice. U svim tim različitim kulturnim sredinama nešto novo i drugo “pokupim”, tako da je moj identitet u stalnoj izgradnji i sklon promenama. U ovom dobu korone nam putovanja baš nedostaju.

Rad Vesne Perunović na 30. Memorijalu “Nadežda Petrović” Foto: Ljubica Sokić/Nova.rs

Da li je u planu izložba u Srbiji?

– Kada sam napustila Srbiju, skoro dve decenije nisam izlagala u našoj zemlji. Onda sam 2011. godine sprovela putujuću, retrospektivnu izložbu koja se našla u šest institucija i to na području bivše Jugoslavije – u Banjaluci, Nišu, Beogradu na dve lokacije. To je bilo moje novo predstavljanje i biće ih još.

Možemo li malo da popričamo o vašem radu?

– Naravno. On reflektuje doživljaj imigracije, traume i adaptacije, ali i sve one pozitivne stvari koje su se dogodile. Dakle, iskustvo odlaska, napuštanja doma i izgradnja novog sa nekim novim entuzijazmom i idejama. Vraćanje je takođe bitno jer me stavlja u poziciju aktivnog posmatrača, nekog ko stalno gleda, vaga, razmatra situacije i ovde i tamo i preispituje sebe u odnosu na njih. To je neksus mog rada – putovanje. Nekada sam mislila da, ako odem iz zemlje i nađem novi dom – to će biti to. Međutim nije. Između nekih mesta se nalazi to što me najviše ispunjava.

Komentari

Vaš komentar