0
"Sve te stvari proživljavala je sa mnom", kaže slavni pevač Tom Džons, pričajući o supruzi Lindi sa kojom je proveo 60 godina u braku i posle njene smrti morao je da potraži stručnu pomoć, prodao je kuću u Los Anđelesu u kojoj su živeli decenijama i vratio se u London.
Priredio: Matija Jovandić
Tom Džons se, nakon smrti supruge Linde sa kojom je proveo skoro šest decenija u braku, posle 41 godinu vratio u London i upravo mu je, posle duge pauze, izašao novi album „Surrounded By Time“, prvi koji njegova žena nije mogla da čuje. Tim povodom je za „Indipendent“ pričao o tom svom prvom albumu snimljenom u Velsu, poznanstvu sa Elvisom, Pavarotijem, o svojim počecima i rok muzičarima sa kojima se družio, kao što su Mik Džeger, Roni Vud ili Erik Klepton, ali nikada nije bio shvaćen kao deo te scene, o tome kako ga je Bob Dilan pozvao na koncert… Ali pre svega o Lindi, koja je, kako je rekao „stajala iza svega što je radio“.
Linda je glavna preokupacija u razgovorima Toma Džonsa danas, ali nije ni čudo. Bili su u braku skoro 60 godina, upoznali su se još kao tinejdžeri, provodeći vreme u plesanju uz Džerija Li Luisa i slušajući Elvisa, piše novinarka Lora Barton.
Ubrzo je Linda zatrudnela i venčali su se.
„Dalo mi je to vetra u leđa, jer kad imate ženu i dete, brzo postajete zreo čovek. Trebalo je da napunim 17 godina, a ona je imala 16 kada je Mark rođen. I iznenada sam se osetio kao da sam 20 centimetara viši, čudan je to osećaj“, kaže Džons.
Bilo je vremena kada su se mnogi pitali kako je njihov brak opstajao, kako su se nosili sa neverstvima guranim u javnost i bezbrojim grupi devojkama, pa i činjenicom da je Džons često bio predmet posmatranja na način uglavnom rezervisan za njegove koleginice. Ali Džons rado povezuje Lindu s njegovim pesmama, smeštajući je u središte svoje karijere duge skoro šest decenija, od hitova kao što su „Delilah“ i „It’s Not Unusual“, preko pesama iz serijala o Džejmsu Bondu, nastupa na Glastonberiju i drugim festivalima, dueta sa Džesi Džej, Zlatnih globusa, Brit i MTV nagrada, žiriranja u šou „Glas“, pa sve do kasnijih albuma, uključujući i „Surrounded By Time“, piše novinarka Lora Barton, ocenjujući tu ploču kao „nešto najbolje što je uradio u životu“.
Linda je uticala na njega i pri izboru muzike, kaže Džons. Kada je prvi put čuo Elvisov „Heartbreak Hotel“ na radiju, priča, pitao se zašto taj tip sa čudnim imenom peva o tome što je „tako glinen“ (loamy, na engleskom). Peva da je „usamljen“ (lonely), rekla mu je Linda, i ismevala ga zbog toga.
„Pomislio sam: Oh, sra***! Trebalo bi da sam ja taj koji je u fazonu, a ona je meni objašnjavala!“, kaže i prepričava kako je godinama kasnije ispričao to Elvisu. „Rekao mi je: mnogi su to tako čuli, nisi ti jedini“.
Linda je bila uz njega kada je počinjao pevajući po barovima u Velsu, priča pevač.
„Sve te stvari proživljavala je sa mnom. Znala je šta pokušavam da uradim i stala je 100 odsto iza mene. Rekla je: ‘Šta god trebalo da uradim da bih ti pomogla da stigneš tamo gde si krenuo, ili gde mi želimo da odemo, uradiću to, mi ćemo to uraditi’. I rekao sam: Da, hoćemo“, priča Tom Džons, potvrđujući da je i Linda dobro pevala. „Mogli smo da pevamo duete, ali ona nije to želela“, dodaje on.
Ali je uvek bila negde tu. „Kada sam nešto snimio, bila je prva kojoj bih to pustio. Bila je sjajan vodič, uvek“, priča pevač.
Kada je 2002. snimao „Reload“, povratnički album sa duetima u saradnji sa Vajklif Džinom, Linda se zapitala koliko mu je to pametno. Album nije bio uspešan. „Ona je znala da odabere hit. Tako da, kada je čula pesmu sa Vajklifom rekla je: ‘Koju publiku gađaš ovim?’ Rekao sam: ‘Ali dobro je…’ Rekla je: ‘Jeste dobro, ali ne čujem tebe u tome’. I bila je u pravu. Ponovo!“, priča Tom Džons.
„Surrounded by Time“ prvi je album koji nije mogao da pusti Lindi i čuje njeno mišljenje.
„To je užasan osećaj. Užasan, užasan. To je prvo na šta sam pomislio, ako mi veruješ. Ali verujem da bi joj se dopao, jer je prva pesma ovde ‚’I Won’t Crumble With You if You Fall’, za koju mi je rekla da joj se sviđa pre nego što je umrla“, priča Džons.
Bio je na turneji kada su Lindi otkrili kancer bez nade da bude izlečen. Pojurio je nazad u Los Anđeles, pravo u bolnicu.
„Mark (njihov sin i Džonsov menadžer) i ja išli smo niz hodnik tražeći sobu u kojoj je. I ona je otvorila vrata i mahala nam! ‘Evo me ovde, zdravo’. Isuse! Ušao sam i rekao: ‘Linda, ti znaš, rekli su ti?’ Rekla je da zna“, priča pevač i dodaje da je krivila samu sebe što je popušila toliko cigareta u životu.
Ostao je u bolnici od tad pa narednih 10 dana, koliko je Linda još poživela. Priča da je njegova supruga bila najsmirenija od svih, da on nije bio nizašta, kao i njihov sin.
„Nas dvojica govorili smo besmislice kao neki idioti. Morali smo da idemo na terapije, kod savetnika za one u žalosti. Morali smo da idemo, sedimo i pričamo sa tom ženom“, naveo je Džons.
Ona im je rekla da ne povlače drastične poteze i da čekaju da vreme uradi svoje.
„Rekla je da ne radimo ništa drastično. Da ne menjamo ništa naglo. Na to sam joj rekao: ‘Znaš, uradiću tačno ono što mi je moja žena rekla da uradim’. To je značilo da se preselim u London. Svakako smo to hteli da uradimo, ali mi je ona rekla: ‘Sad kad ja ne mogu, ne znači da ti ne možeš da ideš, tako da nađi sebi stan u Londonu i počni ispočetka“, priča pevač.
Prodao je sve. Delovalo mu je nemogućim da ostane u kući kad je Linda preminula. Kuća u kojoj su prvo živeli, kada su otišli u Los Anđeles zbog nižih poreza, pripadala je pre toga Dinu Martinu. Kasnije je Lindi nedostajao bolji pogled, pa su se preselili na Malholand drajv.
Lindi se ta kuća dopadala, kaže, ali nikada nije prestala da joj nedostaje Britanija. Priča i da je ostavila za sobom beleške koje svedoče o tome.
I novi album neka je vrsta povratka kući, piše novinarka „Indipendenta“, pošto je ponovo radio sa producentom Itanom Džonsom, sa kojim radi od albuma „Praise & Blame“ 2010. godine i uronio je u ploče koje je oduvek voleo, od „Lazarus Man“ Terija Kalijera do „This Is the Sea“ grupe The Waterboys. Novi album ujedno i prvi koji je ikada snimio u Velsu i začinjen je referencama ne samo na njegov zavičaj, nego i na njegove ranije pesme, kao što je „Samson i Delilah“.
„Uvek sam to radio! Ako potražiš to, to je slagalica, ali moraš da nađeš gde su delovi!“, priča pevač.
Sada, sa 80 godina, njegov čuveni glas dobio je dodatno na težini i rezonanci i nijansama, što on pripisuje i biologiji i izboru pesama.
„Stav vam se menja sa pesmama koje pevate. I naravno, sa godinama, ali hvala bogu, moj glas ne otkriva da imam 80 godina. Kod većine ljudi tih godina vibrato se usporava, fleksibilnost se gubi, i ne možeš da dobaciš do nota do kakvih si mogao kad si bio mlađi. E, to se meni ipak nije dogodilo, još je sve tu. Jedina velika razlika je, zvučno gledano, to što sam bio tenor kad sam bio mlad, sad sam bariton, glas mi je niži. Ali kada slušate ‘Delilah’, to je u rasponu za tenore. Pavaroti mi je to rekao. Ali to što sam izgubio u visini, dobio sam u nižem registru“, priča pevač.
Neke od najuspelijih pesama, piše novinarka, kao što su njegova verzija „Talking Reality Television Blues“ Toda Snajdera ili „Ol‘ Mother Earth“ Tonija Džoa Vajta, više zvuče kao razgovor nego kao pevanje.
„Shvatio sam da je nekada efektnije da samo izgovoriš reči nego da ih otpevaš. Jer, kada pevaš, ljudi slušaju kako si otpevao, koje su note, melodiju, ali kada govoriš, melodija može da bude dodatak, skoncentrišeš se više na ono šta govoriš“, navodi Džons.
Novinarka primećuje i da se izdvaja njegova obrada „One More Cup of Coffee“ Boba Dilana, u kojoj jedan osamdesetogodišnjak interpretira pesmu drugog i kaže mu da retko pomišlja na to da je on savremenik takvih umetnika, možda zato što je uvek bio pre pevač nego autor, pa je bio po strani, i pita ga da li mu to smeta. Džons kaže da ne, da to razume, ali mora i da objasti šta pod tim misli i počinje od prvog albuma, sa pesmama od „Autumn Leaves“ do „Memphis, Tennessee“ i „I Need Your Lovin“.
„Hteo sam da napunim tu prokletu stvar, da je nabijem sa svim tim različitim pesmama misleći da će ljudi reći: Jao, kako je Tom Džons raznovrstan. Ali nisu, pre su reagovali sa: Hmmm, možda ovo i nije toliko rokenrol. Što je sra***! I tako ceo svoj život moram da dokazujem tu prokletu stvar“, navodi Džons, a na pitanje kako to dokazuje, odgovara: „Izađen na scenu i kažem: a šta kažeš na ovo!“
„Ali znaju oni. Erik Klepton zna, Mik Džeger zna, Van Morison mi je veliki prijatelj, oni su mi svi bili prijatelji sve ovo vreme“, objašnjava Džons i dodaje da ga je pre nekoliko godina i Dilan pozvao da nastupi na jednom od koncerata na kom su drugi pevali njegove pesme, pošto je čuo njegovu verziju „What Good Am I?“.
Ali se Džons nije sreo sa njim.
„Izašao je na binu, ali pošto je on kao onaj prokleti Skarlet Pimpernel (lik iz kostimiranog mjuzikla, vođa tajnog društva u vreme Francuske revolucije, prim. prir), održao je onaj predivan govor i onda je nestao“, objašnjava Džons.
U vezi je, kaže, sa svojim prijateljima iz tog vremena, Džegerom, Ronijem Vudom, Kleptonom.
„Svi smo mi počeli u isto vreme šezdesetih, ali ljudi me nekad ne doživljavaju kao da sam deo toga zbog pesama kakve sam snimao“, navodi on.
Priseća se i nekoliko anegdota iz tog vremena, kada je otišao da sluša Ninu Simon u klubu „Kod Ronija Skota“ i sedeo sa Merijen Fejtful, tada trudnom sa Džegerovim detetom. Vremena kada je izašao iz „Kromvelijanca“ i stajao na ulici pričajući sa Kleptonom. Pitao ga je, kaže, šta je naumio, a Klepton mu rekao da je upravo osnovao Cream i da će, navodno, ako to ne krene kako treba, da svira u Džonsovom pratećem bendu.
„Rekao mi je: ako ti je potreban gitarista, ja sam čovek za tebe“, navodi Džons. Slične je susrete, priča, imao i sa Džefom Bekom, Mičom Mičelom, Noelom Redingom i Mikom Flitvudom, koji mu je živeo u blizini.
„Sve te ljude ja znam. Svi mi bili smo u Londonu i mislili smo: to je to, ovo je pravo mesto!“, dodaje on.
Novinarka primećuje da je ponovo tu, u Londonu, što deluje kao da je obrnuo pun krug.
„Da. Sad sam tu gde sam i počeo. I počinjem ispočetka“, smeje se Tom Džons.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
