0
"Neki ljudi nikad ne polude. Kakve istinski užasne živote oni mora da vode", verovatno je najcitiranija rečenica Čarlsa Bukovskog, američkog pesnika i prozaiste rođenog na današnji dan pre tačno 100 godina.
Čarls Bukovski je pesnik kog čitaju i oni koji nisu skloni knjigama, a kamoli poeziji. Možda upravo zato što govori svima razumljivim jezikom, bez pretenzija i namere da zvuči pametno, bez tako česte potrebe modernih pesnika da referiraju na druge i time se potvrdili. Pisao je, ističu njegovi ljubitelji, onako kako je živeo. Ponešto bi, istina, na svu tu burnu biografiju i dodao, tek da se književnost razlikuje od života.
Ovog američkog pesnika su, nakon što se za njega pročulo u Evropi, počeli da svojataju i Nemci. Pravo na to pronalazili su u činjenici da je rođen kao Hajrih Karl Bukovski u Andernahu 1920. godine. Već dve godine kasnije, Henri Čarls postao je naturalizovani Amerikanac.
Nasuprot uvreženom mišljenju da je počeo da piše dosta kasno, mladi Henk znao je već kao mladić da želi da bude pisac. Prva njegova kratka priča objavljena je kada je imao 24, a dve godine kasnije i druga. Međutim, razočaran, nije se posle toga oglašavao celu deceniju. U međuvremenu je lutao Amerikom, radio poslove koje niko neće, upustio se u vezu sa 12 godina starijom ženom sa kojom je delio sklonosti ka flašama (više puta za nju je rekao i da mu je ona bila najveća ljubav), i živeo od danas do sutra. Sve to poslužilo mu je, kasnije, kao materijal za knjige. Kada ga je način života oterao u bolnicu i tamo se suočio izbliza sa smrću („na guski“), okrenuo se ponovo poeziji. Prvu knjigu pesama, „Cvet, pesnica i zverski jauk“, objavio je 1961. godine. Kada se vratio objavljivanju, neumorno je pisao sve dok ga leukemija nije potpuno savladala u martu 1994. godine.
„Nađi ono što voliš i pusti da te to ubije“
Iskustva odrastanja pod pesnicom strogog i često nasilnog oca opisao je u „Bludnom sinu“ (Ham on Rye, 1982), na iskustvima rada u pošti skrojio je svoj prvi roman „Pošta“ (1971). Odbijanje regrutacije (zbog čega ga je hapsio i FBI), potrage za poslovima i opijanje sa ženom koju voli opisao je u „Faktotumu“ (1975), odnos sa različitim ženama satirično je tretirao u romanu „Žene“ (1978), a odnos prema slavi u „Holivudu“ (1989), gde je od pokušaja da se o njegovom životu snimi film (snimljen je 1987. pod nazivom „Barska mušica“, sa Mikijem Rurkom i Fej Danavej kao Vandom u glavnim ulogama). Sam sebi se podsmehivao u romanu „Palp“ (1994). Svi njegovi romani pretočeni su i u scenarija, izuzev, razume se, „Holivuda“.
„Matori pokvarenjak“ i cinik pisao je, zli jezici bi rekli, onda kada nije bio u krevetu sa ženama, kada nije bio na hipodromu ili nije bio previše pijan da bi ubadao slova na pisaćoj mašini. Na mnogim fotografijama nezaobilazna je i cigareta u njegovim rukama. Takvu sliku i on sam o sebi gradio je, govoreći najčešće kroz alter ego nazvan Henk Kinaski. No, to je sve dobrim delom, navode oni upućeniji, više imidž nego istina. I dodaju tu slike pisca u biblioteci.
Prelomni trenutak
Prelomni trenutak za Bukovskog dogodio se kada mu je mali, nezavisni izdavač Dordž Martin, privučen vrednošću njegovih pesama, ponudio da mu daje 100 dolara mesečno (koliko mu je bilo dovoljno za osnovne potrebe, pa malo preko) ali da se okane drugih poslova i samo piše. Martin je sa tim ciljem i pokrenuo izdavačku kuću „Blek sperou pres“, a dve godine kasnije Bukovski je definitvno ostavio posao u pošti i tri nedelje kasnije pojavila se „Pošta“.
Saradnju su nastavili narednih skoro 30 godina. Bukovski, razume se, nije ostao na 100 dolara, nego mu je vremenom izdavač isplaćivao 10.000 dolara svake dve nedelje. Martin je, inače, u jednom intervjuu, izjavio da Bukovskog nikada nije video pijanog.
Kako je ispričao, na ponudu Bukovskom, koja im je bez sumnje obojici promenila živote, Martina je navelo to što je video njegove kolumne pisane u andergraund magazinima. (Te kolumne će se, inače, pojaviti u knjizi „Beleške matorog perveznjaka“ 1969. godine). Martin je mislio drugačije.
„Bio sam ubeđen da je on novi Volt Vitman“, naveo je izdavač.
Iako se Bukovskom popularnost povećavala u Americi, posebno u kontrakulturnim krugovima, (magazin „Tajm“ nazvao ga je „laureatom američkog polusveta“), prava književna zvezda postao je u Evropi. Dok je po Los Anđelesu cunjao često neprimećen, svaki njegov dolazak u Evropu bio je literarna senzacija: dugi televizijski intervjui, krcata javna čitanja i autogrami, naslovne strane. Iako je govorio da „ne mrzi ljude, ali se jednostavno oseća bolje kada oni nisu u blizini“, uživao je, na svoj način, u slavi. I opisivao je i svoje turneje („Šekspir ovo nikada nije radio“).
Čitaoci na području bivše Jugoslavije sa Bukovskim će se upoznati u velikoj meri sredinom osamdesetih. I tu je odmah stekao kultni status. Donosio je dah nekonformizma, pa i pobune, koji je iaš ruku pod ruku sa novim talasom. Mnogima je postao i literarni uzor.
I Bukovski bi ponekad otkrivao to ko je uticao na njega. Navodio je Turgenjeva i Selina, a posebno Džona Fantea. „On se ne boji emocija“, pisao je o njemu Bukovski.
A emocije kod Bukovskog, ma kako maskirane u njegovoj prozi (pored šest romana, autor je i 15 zbirki priča, objavljeni su mu i dnevnici u više tomova, pisma, kolumne, čak i poneka književna kritika), pre svega su se mogle osetiti u poeziji. I za mnoge poštovaoce i ljubitelje njegove književnosti to će i ostati: pre svega pesnik.
„Ono što se najviše računa je koliko dobro hodaš kroz vatru“, napisao je negde. A na njegovom nadgrobnom spomeniku, uz ime i siluetu muškarca sa bokserskim rukavicama, uklesano je kao epitaf samo: „Ne pokušavaj“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
