2
Zdravlje jeste na prvom mestu ali treba imati na umu da ni prisustvo kulture i umetnosti u našim zivotima nije nebitno. Jeste nematerijalo i nedokazivo, ali i te kako je bitno za naše mentalno i duševno zdravlje, kaže za Nova.rs naš poznati kompozitor i kontrabasista Nenad Vasilić. Upravo će Vasilić sa svojim novim muzičkim projektom "Bass&Strings" otvoriti sutra u 15 časova 36. Beogradski džez festival u Domu omladine.
– Kao što organizatori festivala pokušavaju u nekim nemogućim uslovima da urade za publiku nešto fantastično i da u ovom moru letargije i depresije pokrenu događanja, tako je i dužnost nas muzičara da se odazovemo i sviramo – priča u razgovoru za naš sajt Nenad Vasilić, koji se odavno etablirao na evropskoj džez sceni.
A muzičar rođen u Nišu, koji već godinama živi i stvara u Beču, premijerni nastup na Beogradskom džez festivalu imao je pre osam godina. Taj koncert je, kako kaže, bio početak njegove faze sviranja bez bubnjara:
– Sećam se da smo počeli vrlo kasno, ali da je bio dobar odziv, publika je bila odlična i vrlo lep koncert. Odsustvo bubnja svirku čini veoma kamernom, daje joj daleko veću dinamiku. Evo i dan danas držimo se tog recepta i pravimo razne ansamble i bendove u kojima sviramo bez bubnja.
Prisećajući se svojih muzičkih početaka priča kako dosta toga duguje Stjepku Gutu, legendarnom srpskom trubaču, kompozitoru i pedagogu, zahvaljujući kome se iz Niša zaputio ka Gracu i tamošnjoj čuvenoj Džez akademiji.
– Stjepko Gut je defininitivno bitna figura u srpskom džezu, i ne samo u srpskom već i jugoslovenskom, pa i šire. Mislim da cela moja generacija muzičara iz bivše Jugoslavije duguje Stjepku. On je u trenutku našeg sazrevanja bio bitna figura jer je imao ogromno sviračko iskustvo sa velikanima, kao što su Klark Teri i Lajonel Hempton, a i predavao je na Džez akademiji u Gracu. To što je on bio u Gracu dovelo je mnoge mlade muzičare iż bivše Jugoslavije u Austriju. Imali smo nekog svog i to nam je omogućilo da se ne osećamo usamljenim. Imali smo Stjepka na koga smo, eto, muzički mogli da računamo. Imali smo i jedni druge, mnoga lepa prijateljstva su se desila u Gracu, samim tim što je bilo puno ljudi iz Beograda, Zagreba, Niša, Novog Sada, cele bivše Jugoslavije.
Sjepko je imao taj „old school“ pristup. Pokupio bi sveže, talentovane klince koji bi stigli u školu i pravio od njih ozbiljne ritam sekcije. Držao bi nas na časovima repertoara i big benda, učio nas da sviramo, pričao nam o bitnim stvarima, objašnjavao šta je to u dżezu važno a šta ne, ukazivao na albume koje ne smemo da propustimo. Sećam se njegove čuvene recenice koja mi i danas odzvanja, a glasila je: „Nauči prvo da gruvaš, pa onda možes da staviš naočare i glumiš intelektualca!“
To je bio period kada se mnogo sviralo, tako da sam imao sreću da odem na turneju sa Stjepkom i da za mesec dana odsviramo više od 30 koncerata, da sretnem ljude o kojima sam čitao u novinama. Preko Stjepka sam dobio priliku da sviram sa Klarkom Terijem, da stojim na bini sa Elvinom Kvinom ili Džejmsom Mudijem. Imao sam sreće da sa njim provedem deo svog života i muzičkog stasavanja – priča kompozitor i kontrabasista.
U vreme dok je studirao u Gracu, taj grad je bio, kako kaže, jedno od glavnih mesta džeza u Evropi, ne samo zbog Džez akademije već i velikog broja internacionalnih studenata kao i klubova:
– Svakog ponedeljka smo mogli da slušamo big bend svirku u „Stockwerku“, klubu u centru Graca. Imali smo četiri- pet sešnova nedeljno i mogli smo da sviramo na raznim mestima. Ono što je bilo važno jeste „upliv“ dobrih muzičara sa svih strana. Scenu u Gracu su u tom trenutku činili muzičari iz ex- Jugoslavije, ali i iz Nemačke, Švajcarske i cele Evrope. Osim dobrih klubova kao sto su „Royal Garden“, „Stockwerk“, „Traminer Weinstube“, „Miles“, koji više ne rade, u Gracu je postojala jedna vrlo interesantna pojava: cela jedna scena muzičara koji su svirali na ulici. I tu se moglo puno toga naučiti. Svirali smo džez standarde ili neku drugu muziku akustično što je doprinelo da razvijemo neki svoj zvuk. Grac je definitivno bio jedan od centara džeza uz jednu od prvih džez škola u Evropi – kazuje naš sagovornik, koji je posle studija želeo da gradi karijeru u Parizu ili Njujorku.
No, ostao je u Austriji iz privatnih razloga.
– To je bio trenutak kada sam postao otac i bilo je jako teško da sa porodicom odem u svet i opet, još jednom, počnem potpuno iz početka. Odlučio sam da iz Graca pređem u Beč. U tom trenutku je moja karijera u Austriji bila u usponu, a iz Beča sam nastavio da radim po celoj Evropi, tako da je dobro ispalo!
Tokom više od dve decenije karijere objavio je 11 albuma i održao nebrojeno mnogo nastupa u različitim formacijama. Danas sa ponosom ističe da je bio prvi stranac koji je objavio CD za austrijsku nacionalnu kuću ORF.
– Bilo mi je bitno i prvo gostovanje na nacionalnom radiju u Austriji. Sećam se i prvog koncerta u „Music Fereinu“ u Beču, kultnom mestu na kome se održava novogodišnji koncert svake godine. Sećam se i prve svirke u „Konzerthausu“, takođe adrese „broj jedan“. To neke stvari ostaju zauvek urezane, ili magija na bini kada konačno zasviraš sa nekom legendom. Ili kada sam dođes do nekih novih spoznaja posle dugog rada… Male lične pobede su veliki trenuci u karijeri.
Kada se 2012. godine sa desetak muzičara iz jugoistočne Evrope, uključujući i Amiru Medunjanin, okupio u okviru projekta „Reka“ stigao je i na svetsku pozornicu, nastupivši, između ostalog, i na otvaranju Olimpijskih igara u Londonu. Iz ove perspektive priča da je „Reka“ bio kao neki mali Balkan big bend.
– To je jedan od projekata koji se retko dese, da čovek ima na raspolaganju toliko ljudi i takve muzičare. Uglavnom se bavim instrumentalnom muzikom tako da mi je bilo veoma interesantno što sam radio sa vokalom, Amirom. Imali smo nekoliko koncerata sa tim orkestrom i uvek je bilo veliko zadovoljstvo. Postoji jedan fantastičan snimak na Jutjubu sa koncerta iz Sarajeva, naravno i onaj sa Trafalgar skvera u Londonu na otvaranju Olimpijade. A dobili smo odrešene ruke za taj projekt. Godinu dana pred snimanje bili smo u Londonu, radili probe i održali koncert u jednom od tamošnjih pozorišta i uverili smo se tada da je to nešto stvarno sa težinom. Višedimenzionalna muzika koja ima svoje umetničke kvalitete, ali isto tako i jake korene u folkloru i džezu – ističe muzičar.
Samo dve godine kasnije postao je ambasador za integraciju pri kabinetu sadašnjeg premijera, a tada ministra inostranih poslova Austrije Sebastijana Kurca. Na pitanje kako je to doživeo, odgovara ovako:
– Moram da priznam da to sa Sebastijan Kurcom nisam doživeo kao nesto posebno. To je jednostavno bila neminovnost zato što sam u Austriji već godinama pre toga bio veoma aktivan. Tražili su ljude koji su bili podesni za taj njihov projekat i nisam to doživeo kao neku specijalnu čast. Više mi je leglo to što sam se kasnije pridružio „Srbiji stvara“ i tamo proglašen za ambasadora srpske muzike i kulture. Naravno, drago mi je kada se tako nešto desi ali trudim se da svim nagradama ili priznanjima ne pridajem preveliku važnost nego da to iskoristim kao malu motivaciju da prosto dignem moral u borbenim redovima i nastavim dalje – objašnjava muzičar.
Proletos je imenovan za redovnog profesora na berlinskom Džez institutu, kao i za šefa katedre za kontrabas. Od 30 evropskih basista, u velikoj konkurenciji, izabran je baš Nenad Vasilić.
– Univerzitet u Berlinu, u okviru koga je Džez institut, je adresa „broj jedan“ za kulturu i umetnost u Nemačkoj. Posao je veoma zahtevan i izazovan, jer su studenti danas dobro informisani i nije lako izaći im u susret i odgovoriti na sva njihova pitanja. Sa druge strane, mislim da mi je data šansa da u nečemu novom, u tom pedagoškom radu, napredujem dalje u Berlinu. Interesantno je da sam na audiciji u Berlinu svirao repertoar koji izvodim na koncertima. Odsvirao sam nekoliko džez standarda da bi shvatili da vladam tom materijom ali predstavio sam svoje autorsko delo i Balkan dżez. Sad želim da i kroz taj akademski svet provučem svoju ljubav prema balkanskoj muzici vezujući je za džez – kaže naš sagovornik.
Život u Austriji, u drugom lokdaunu teško mu kao umetniku pada, jer je kao sve kolege „odsečen od posla“.
– Imam sreću da mogu radim u studiju i da predajem u međuvremenu. Nisu baš svi koncerti otkazani, još uvek „mrdamo“… Međutim, ono što je veoma problematično tiče se mladih muzičara. Vidim da klinci dosta pate, prosto nemaju mesta za svirku. U trenutku kada bi trebalo najviše da rade zabranjuje im se izlazak u javnost. Propagira se ta neka nakaradno nazvana socijalna distanca. Mislim da još uvek nismo svesni kolika je šteta od svih ovih mera uvedenih zbog korone. Možda malo bolje treba promisliti od čega vreba veća opasnost, da li od virusa ili nekih psihičkih posledica posle celog ovog perioda. Za mlade ljude ovo definitivno może, ukoliko potraje, da bude pogubno. Morali bismo pod hitno da nađemo neki modus kako da se ide dalje, u svim granama, ne samo u muzici. I da se klincima omogući da sviraju, da se i dalje bave muzikom, socijalizuju, a ne desocijalizuju, jer će šteta u suprotnom biti nesaglediva – zaključuje Nenad Vasilić.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
