5
“Pišem pesme. Onda ih snimim. A kasnije ih, možda, izvedem i na bini. To je to što radim. Jednostavno je", objašnjavao je Van Morison, briljantni kantautor kog je kritika katkad osporavala, ali češće nazivala genijem, a publika kroz šest decenija unazad jednostavno slušala.
Domaće filmadžije prepričavaju kako se reditelj Vim Venders, kada je 2006. godine bio gost Festa, u nekom trenutku išunjao iz gungule i nestao tako da niko od domaćina nije mogao da kaže gde im je slavni gost. Kada se posle nekog vremena vratio, navodno im je rekao: „Išao sam na Kalemegdan da vidim gde je ta klupa sa koje se najbolje vide reka i Beograd, Van Morison mi je rekao za nju, pričao mi je da je tu nekada sedeo sa svojom devojkom, Beograđankom“. Priča je, naravno, urbana legenda. Ali biće da nije baš do kraja bez osnova.
Ljubitelji bluza okupljeni oko kluba „Voks“, i nekadašnjeg istoimenog udruženja, čuvaju Van Morisonovu jaknu, koju im je, kažu, čuveni muzičar poklonio pri jednoj inkognito poseti Beogradu. Bio je, bar simbolično, i pokrovitelj jednog od „Voxstocka“, letnjeg internacionalnog bluz festivala na Košutnjaku, a članovi udruženja imenovali su ga svojim počasnim članom.
Van Morison nikada do sada nije svirao u Beogradu. Bar ne zvanično. „Svi detalji su dogovoreni, i Van Morison će konačno svirati u Srbiji“, preneli su u proleće 2007. godine mediji izjave neimenovanih izvora iz Sava centra, „čiji čelni ljudi već godinama pokušavaju da dovedu Vana Morisona u naš glavni grad“. Spekulisalo se tada da će koncert te jeseni biti održan Hali Pionir, jer je Sava centar premali za sve fanove. Koncerta, međutim, nije bilo, kao ni objašnjenja o otkazivanju.
Đorđe Milutinović, nekadašnji šef koncertne agencije Sava centra u to vreme prešao je već u Beogradsku arenu, ali potvrđuje za naš portal da jeste bilo više bezuspešnih pokušaja da se organizuje Morisonov koncert.
– On je uvek nekako bio u magli, to je bilo komplikovano da se izvede. Znate, on dolazi svojim avionom, svira samo vikendom, pa je trebalo nekako napraviti dva vezana koncerta, a niko u regionu nije izrazio spremnost da se to uradi. Nije tu toliko ni honorar u pitanju, uspeli bismo to da nadoknadimo kroz cene ulaznica, jer sam siguran da bi ljudi bili spremni da plate koliko je potrebno samo da ga čuju. Ovako to ostaje neostvarena želja – kaže Milutinović.
***
Van Morison napunio je 75 pre neki dan, šest decenija je na sceni i za njim je 41 studijski solo album, dva sa bendom Them, nekoliko živih albuma i pregršt kompilacija. Kada treba pustiti nešto velikoj grupi po svemu raznolikih ljudi neformalno okupljenih nekim slučajem, iskusni didžejevi to znaju, dobro je imati pri ruci neku od kompilacija Vana Morisona, jer je velika verovatnoća da će reagovati na nešto u njegovoj muzici. Bluz, ritam i bluz, folk, soul, džez, keltska tradicionalna muzika, pa i kantri i pop, sve se to nalazi u katalogu ovog kantautora.
Morison kaže da mu se „kada je prvi put čuo bluz sve promenilo“, a sebe opisuje kao pevača (keltskog) soula. Njegova se muzika može čuti i u opskurnim barovima i u romantičnim komedijama.
„Morison ostaje pevač koji se ne može uporediti ni sa jednim drugim u istoriji rokenrola, pevač koji se ne može uglaviti u fioku, odbaciti ili uklopiti u bilo čija zadata očekivanja“, piše o njemu Grejl Markus, rok kritičar i kulturolog.
Od kad je sa 15 napustio školu („sam sebe sam obrazovao, škola mi je bila dosadna“), Van Morison već je svirao gitaru i saksofon i uz posao perača prozora (jer, u miljeu u kom je odrastao, u radničkom, protestantskom Belfastu, ako ne ideš u školu odmah moraš na posao) uveliko je svirao sa lokalnim bendovima. Po potrebi je svirao i bas ili je sedao za bubnjeve. Savladao je posle i usnu harmoniku (Litl Volter naveo ga je da sa hromatske pređe na dijatonsku) i klavir.
Bend Them, u Londonu ranih šezdesetih, bio je pravi početak. Skifl i ritam i bluz bendovi pre toga (Monarchs, recimo) više se i ne pamte. U istoriju rokenrola upisane su njihova garažna verzija bluz tradicionala „Baby Please Don’t Go“, gde vokal, praćen oštrim gitarama, više traži nego što moli, „Here Comes The Night“ i, pre svega, „Gloria“. Morisonovu pesmu sa tri akorda i energičnim spelovanjem imena devojke obradili su i Džimi Hendriks, i grupa Doors (članovi benda i drugi svedoci pričali su kasnije da je Vanov prezimenjak Džim na zajedničkom nastupu 1966. u klubu The Whiskey-A-Go-Go, dok su zajedno svirali 20 minuta dugu verziju te pesme, video šta znači zaista podivljati na sceni), i kuma panka Pati Smit, i posle ko sve nije.
Ali Them su se razišli, a srčani, tvrdoglavi i ćudljivi Van nastavio je sam. Prvo izlet u pop sa singlom „Brown Eyed Girl“ iz 1967. koji se i danas vrti po radio stanicama i pevuše ga i oni koji nikada nisu čuli za pevača, a godinu kasnije potpuni preokret: album „Astral Weeks“. Još jedan primer komercijalnog promašaja u vreme kada je izašao, a godinama kasnije se penjao na listama najznačajnijih albuma svih vremena. Magazin „Modžo“ stavio ga je na drugo mesto najznačajnijih svih vremena, a „Rolingstoun“ u prvih 20. „Kada je objavljen ‘Astral Weeks’ doslovno sam gladovao“, rekao je Morison. Na tom je albumu ispoljio i svoju drugu, eteričniju stranu.
– Ima jedna stvar koju ne razumem kod „Astral Weeks“. Od svih ploča koje sam snimio baš ta definitivno nije rok. Možete da je tresnete o zid, da je puštate na muzičkim koledžima, analizirate do smrti. Niko ne može da me ubedi da je to rok album. Što ga takvim smatraju, pojma nemam – ispričao je Van Morison u knjizi „Nezvanično: Usmena istorija popularne muzike“ Džoa Smita.
Usledio je njegov verovatno najpoznatiji album „Moondance“, sa istoimenim evergrinom, te pesmama „Caravan“, „Into The Mystic“… I više nije gladovao.
„Tupelo Honey“ doneo je primese kantrija, usledio je „Saint Dominic’s Preview“ sa raspevanom „Jackie Wilson Said“, pa par ne baš uspešnih učinaka, sve do nastupa sa The Bandom, u društvu Dr Johna i drugim živim legendama, na njihovom oproštajnom koncertu 1976. godine, zabeleženom u dokumentarcu Martina Skorsezea.
Morison se potom sve otvorenije okretao keltskoj mistici i meditativnim (ne baš uvek jasnim stihovima) i narednu deceniju sa promenljivim uspehom lutao je po bespuću mogućnosti zvuka, tragajući za, kako je rekao, spiritulnijim izrazom. Kritika ga uglavnom nije nalazila. Kritičar NME-a album „Common One“ (1980) nazvao je jednostavno „kosmički dosadnim“.
U drugoj polovini te decenije se Van Morison, srećom, okanio toga, smirujući se sa „No Guru, No Method, No Teacher“, sa intrigantnom naslovnom pesmom. Snimio je potom 1987. „Poetic Champions Compose“ (tu je „Someone Like You“, omiljena pesma sa saundtreka za romantične komedije), pa sa Chieftainsima „Irish Heartbeat“, pa „Avalon Sunset“ gde su „These Are the Days“ ili „Have I Told You Lately“…
Početkom devedesetih napravio je odličan potez: sam je spakovao kompilaciju „The Best of Van Morrison“ sa 20 pesama, od onih sa Them pa nadalje. I to je njegova najprodavanija ploča svih vremena. Na njoj, reklo bi se, nema viška.
Naslovom albuma „To Long In Exile“ (1993) kao da je hteo nešto da poruči. Tu ga slušamo sa Džonom Li Hukerom, svira u pesmama „Gloria“ i „Wasted Years“. Povratak korenima, neka bude jednostavno, da parafraziramo naziv njegovog albuma iz 2008.
U završnici te decenije, protkane još ponekom kompilacijom, Van Morison je objavio i dupli album „The Philosopher’s Stone“, sa ranije neobjavljenim pesmama napisanim ko zna kad.
– Objavljujem ploče sve do danas tako da one nisu nužno složene po bilo kakvom redu. Neke mogu da budu završene i davno pre toga, a neke ne. Nema tu šablona – objasnio je jednom.
U novi milenijum zakoračio je sa „Down the Road“, s pravom hvaljenim, ponešto nostalgičnim albumom. On sam protiv nostalgije nema ništa: „Ne mislim da nostalgija mora da bude negativna“.
Malo nakon što je bluzerima sa Čukarice poklonio jaknu i malo pre nego što se pronela priča da će svirati u Beogradu, Van Morison snimio je album „Magic Time“. I ponovo stihovi o nostalgiji, u naslovnoj pesmi. „Možeš to zvati nostalgijom, ne smeta mi / stojeći na toj vetrom šibanoj padini / slušajući zvuk crkvenih zvona / slušajući zvuk crkvenih zvona / u to magično doba“, peva Morison.
U poslednje četiri godine objavio je šest albuma, zaključno sa prošlogodišnjim „Three Chords and the Truth“, ali ređe nastupa i još ređe daje intervjue.
– Ne osećam se prijatno kad dajem intervjue. Moje zanimanje je muzika i pisanje pesama, to je ono što radim. Volim to da radim, ali mrzim da o tome govorim – objasnio je jednom Van Morison.
Nerado govori o tome kako piše pesme, ali je Martinu Čiltonu, novinaru „Indipendenta“, ispričao ponešto o tome.
– Mnogo toga je ispod površine. Primetim neku stvar ili možda čujem neku frazu koja mi se dopadne, ali to ne mora obavezno da znači da u tom trenutku mislim o tome kao o dobroj ideji. Isplivaće kasnije iz podsvesti. Nekada mi inicijalna ideja padne napamet i onda po toj ideji slikam celu sliku. Kad počnem da pišem pesmu i dodajem joj muziku, stiže mi sve više slika i više utisaka – uglavnom utisaka. Nikad to nije do kraja isto. To je na subliminalnom nivou. Mnogo toga ni sam ne razumem. Sedamdesetih godina ljudi su sve što sam napisao uzimali kao lično i svaku pesmu videli kao ličnu, ali to ne može tako, to je nemoguće – kazao je Van Morison.
Muzičar čiji se najbolji stihovi mogu čitati kao poezija objavio ih je i u knjigama. Prvo „Osvetljeno iznutra“ (2014), a proletos i drugi tom, „Neka svetli“. Sada, navodno, piše i memoare.
Van Morison možda nije najveći (iako ga irski kantautor Glen Hansard ubraja u „sveto trojstvo“ sa Dilanom i Koenom), ali je uvek tu. I uvek je bio tu, pišući svoje pesme, podsećajući na one koji su uticali na njega (Luja Armstronga, celu plejadu bluzera, Ledbelija, Reja Čarlsa, Četa Bejkera…) i utičući na generacije muzičara iza sebe, od svojih početaka pa sve do, recimo, Paola Nutinija ili Eda Širana.
Uvek je tu, dakle, bilo da je na sceni ili inkognito. Pa i na klupi na Kalemegdanu. Kroz strujanje po sebi i univerzumu uz „Astral Weeks“, uz ples pod mesečinom, bluz ili kontemplacije s pogledom na reku sa Brega za razmišljanje sa Sindidunom mnogo slojeva ispod.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
