1
Umetnost i kultura se ovde već dugo muče, i sada to mučenje prerasta u ozbiljnu patologiju, a vladajuća stranka je svodi na formu samopromocije i za stvaranje "nove elite", kažu za Nova.rs Uroš Đurić i Branislav Dimitrijević, posle zatvaranja Galerije "Remont".
Nakon 25 godina istrajnog rada, odlučili smo da se povučemo! Propagiranje i veličanje identiteta baziranog na banalizaciji i zloupotrebi postulata nacionalnih vrednosti, insistiranje na partijskoj pripadnosti, marginalizacija kritičkog mišljenja, budžetsko finasiranje „podobnih“ u lokalnom kontekstu i rigidni uslovi i kriterijumi inostranih donatora, ugrozili su našu motivaciju i veru u smisao borbe za bolje razumevanje snage i značaja savremenih umetničkih praksi. U okruženju opterećenom hipokrizijom na svim nivoima, verujući u značaj i snagu individualne kreativnosti i kolektivnog rada, neopterećenog tržištem, kreativnim industrijama, unapred definisanim inputima i političkim opredeljenjima, na ovakve trendove i uslove rada, ne možemo i ne želimo da pristanemo. Neodustajući od svojih uverenja i vrednosnog sistema, povlačimo se i odlazimo u modus preispitivanja i presabiranja.
Ovako se, posle četvrt veka postojanja, pre nešto više od dve nedelje od srpske javnosti oprostila Galerija „Remont“. Galerijske odaje u Ulici Maršala Birjuzova zatvoriće zauvek vrata 26. oktobra „završnom odjavom i audio i video performansom Danijela Kovača“. Izuzev nekoliko reakcija, srpska javnost nije se preterano uznemirila, kao da nikoga nije briga…
Umetnik Uroš Đurić, svojevremeno jedan od osnivača Asocijacije Remont, ističe za Nova.rs da je gašenje galerije posle 25 godina „odraz vremena u kojem živimo i specifičnih okolnosti u kojima se u aktuelnom, pre svega političkom, i širem društvenom kontekstu, pozicionira kultura, posebno umetnost“:
– Poprilično je problematična orjentacija iskazana dolaskom novog ministra kuture Nikole Selakovića. Naročito dve tačke podsećaju na bizarnu kombinaciju miksa ultranacionalnog i socijalističkog nasleđa. Prva se odnosi na zaštitu ćirilice, kao ključnog aspekta delovanja Ministarstva kuture, što smo slušali još od Vladana Vukosavljevića, a druga je velika podrška amaterizmu u kulturi, odnosno uporna, strateška odbojnost prema savremenoj kulturnoj produkciji. Savremena produkcija je slično prolazila i između dva rata, dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, bivajući na margini, da bi se danas ispostavilo da je ona najznačajniji segment srpske kulture u istorijskom kontekstu. Upravo se ona danas prikazuje i u globalnim svetskim okvirima i ima relevantnu istorijsku dimenziju. Čak je i sam ministar s ponosom otvorio izložbu o umetnosti i sportu u Srpskom kulturnom centru u Parizu ovog leta s radovima koji su bili deo kulturnog konteksta između dva rata. I kao da se sad ponavlja taj usud zbog vizije izmišljene tradicionalne kulture. Ne podržati posle 25 godina projekat, čiji sam i sam osnivač, i koji je od samog početka dokazao svoju izuzetnost, boreći se pre svega za zaštitu elementarnih standarda u savremenoj kulturnoj produkciji koja je bila ugrožena devedesetih, je paradoks – naglašava Đurić.
Za istoričara umetnosti, profesora istorije i teorije umetnosti, publicistu i kustosa Branislava Dimitrijevića gašenje „Remonta“ je znak upozorenja, pogotovo što nije posredi prvi takav slučaj i pokazuje „sistematičan nemar prema onome što se naziva živom, savremenom, kritičkom, nezavisnom kulturom“.
– Naročito ako uzmemo u obzir i silne probleme sa konkursima Ministarstva kuture, a još više Grada Beograda – od iznosa sredstava opredeljenih za nezavisnu umetnost, tendencije neraspisivanja konkursa, ili čekanja na rezultate godinu dana, do toga da veliki deo novca ide fantomskim organizacijama, onima tek osnovanim ili osnovanim u neadekvatnoj delatnosti koje su bliske Srpskoj naprednoj stranci. I to je još jedan od načina otimanja javnog novca za potrebe jedne partijske strukture. Konkretan slučaj „Remonta“ je još jedan alarmantni znak – smatra Dimitrijević.
Uroš Đurić naglašava kako potpuno razume direktorku Galerije „Remont“ Darku Radosavljević, koja je odlučila da na sve stavi tačku:
– Jednostavno ne možete bez podrške zajednice, a pogotovo bez ključnih državnih institucija jer su one zadužene za usmeravanje našeg zajedničkog novca na određene kategorije i prakse u kulturi koje moraju da imaju visok kvalitet i izuzetan domet – priča naš sagovornik.
A to zatvaranje „Remonta“ posle 25 godina tiho je prošlo. Kao da se niko nije preterano uzbudio što jedna beogradska galerija posle četvrt veka prestaje da radi. Zato se nameće pitanje čeka li onda ista sudbina i druge nezavisne kulturne institucije, one koje se ne oslanjaju na državni novac?
– Nažalost, vaše pitanje već sadrži odgovor. Pošto sam istoričar, uvek posmatram i istorijski kontinuitet svega. Setimo se prethodne vlasti. Kada su Boris Tadić i Ivica Dačić zajedno rušili Sretena Ugričića, direktora Narodne biblioteke Srbije mali broj ljudi se okupio u Kulturnom centru u znak protesta. Isto je sve prošlo tiho. A ako pitanje direktora Narodne biblioteke nije nešto što je ponukalo tada ljude na solidarnost, još manje će problem nezavisne galerije. Nama nedostaje solidarnosti, ali ne zato što smo mi kao ljudi nesolidarni, već zato što ovaj režim proizvodi sistematičnu nesolidarnost, primorava ljude da budu nesolidarni, i da samo gledaju kako da prežive. Nažalost, sve je manje interesovanje za kulturu. Ona je postala poprište neke „elitne kulture“, i s vremena na vreme desi se neki spektakl u režiji vladajuće stranke. A ono što je živa, nezavisna kultura, kulturna dinamika od koje zavisi jedan grad, društvo – za to se nema razumevanja. Zatvaranje Galerije „Remont“ samo pokazuje da ljudi koji deluju u nezavisnom sektoru više nemaju snage, i da više ne mogu pod takvim okolnostima i pritiscima normalno da rade – ukazuje za Nova.rs Dimitrijević.
Izostanak značajnijih reakcija na zatvaranje „Remonta“ nije samo, po Đuriću, „specifičnost sadašnjeg trenutka i gotovo apsolutističke vladavine SNS-a“:
– To je mentalni sklop koji je ovde ušao s idejom o restauraciji srpskog građanskog društva pogotovo iz međuratnog i perioda pre Prvog svetskog rata, u kojem kultura nije zauzimala visoko mesto. I to mora da se stavi do znanja. Mi smo, recimo, veliku književnost dobili tek zahvaljujući Drugom svetskom ratu i poratnom dobu. Književnici na koje svi vole da se pozivaju – bili su zaposleni kao državni činovnici, u diplomatiji ili prosveti – dakle niko od njih nije živeo samostalno. Velika većina umetnika, da bi preživela, morala je da se bavi narudžbinama. Morali su da imaju preduzetnički duh, a poruka je bila – koliko para, toliko muzike. Ako nema para, nema ni muzike. Pa, nismo imali nijedan film između dva rata. Naš prvi ton film „Nevinost bez zaštite“ je jedan običan radnik, zanatlija, i akrobata Dragoljub Aleksić finansirao od svog novca, snimio i prikazao tokom Drugog svetskog rata. I opet imamo paradoks – mi smo zemlja pobednica rata, a naša komšijska država Mađarska, koja je izgubila taj rat ima, za razliku od nas, fantastičnu filmsku produkciju, na nivou Holivuda. Veliko je pitanje šta su stvarni kulturni dometi jedne zajednice? Mislim da se mi vraćamo u sitno-sopstvenički preduzetnički duh u kojem je kultura jedna vrsta dekora. Interesantno je, lepo je imati je…
Korišćenje državnog novca za projekte kakav je EXPO 2027, iskazi kreativnog tima Svetske izložbe kako će ceo Beograd biti „velika galerija u kojoj cveta kreativnost kao nikada pre“, te premeštanje Muzeja „Nikole Tesle“ i Istorijskog muzeja u bivšu zgradu „Jugošpeda“, odnosno Glavne železničke stanice, ili prenamena Beogradskog sajma u novi dom Nacionalne opere i baleta, Đuriću nije jasno.
– Zašto se iz jednog prostora, koji se već srodio sa sadržajem koji je u njemu, Muzej Nikole Tesle premešta? Jako je teško ući u način mišljenja i delovanja onih koji vladaju već 12 godina. Taman kad pomislite da su stvari ušle u neke normalne tokove, oni vas iznenade „neobičnim“ odlukama. Kako ući u polemiku s onima koji te stalno ostavljaju pred svršenim činom? Ovde nema nikakve javne rasprave, ne uključuje se šira društvena javnost, pogotovo profesionalci, eksperti… Ne postoji ideja da bi mi zajedno trebalo društvo da odvedemo od tačke A do tačke B. Isključeni smo iz svega, i stalno suočeni s nekim komandnim, vojnim odlukama u kojima postoji samo ta hijerarhijska podela – mi smo gore, vi dole – i ono što mi kažemo je amin. A to nije način na koji deluje istinski demokratsko društvo. Vladajuća garnitura voli da se poziva na Nemanjiće. Ali, Nemanjići su dolazili na vlast posle Sabora, dakle skupa ljudi koji su se dogovorili oko nečega. Sada imamo vladavinu najjačih, iako nije u skladu sa zakonima, Ustavom. I, zašto se donose takve odluke? Meni je to izvan svih kategorija razuma.
Osvrćući se na ove, megalomanske projekte Dimitrijević podseća da, kao što je „čvrsta ruka vlasti u svim porama društva, i na svim nivoima, tako je isto i u kulturi“.
– Kultura se svodi na formu samopromocije partije na vlasti. Ona stvara svoju novu elitu i usmerava kulturu isključivo ka tom projektu. A sve ono što se nekada smatralo ozbiljnim sistemom kulture, gde su postojali akteri od nezavisne scene do državnih institucija, od naivnog umetnika do nacionalnog muzeja, kad je kutura shvatana kao sistem, više ne postoji. Ali, to nije jedina stvar koja ovde tako funkcioniše i onda naravno da više nikoga ništa ne čudi. Ljudi više nemaju snage da se bore u takvim okolnostima. Zatvaranje „Remonta“ se nije odjednom desilo. Dugo je galerija bila u teškoj situaciji, zavisna i od stranih fondova, koji su ranije podržavali nezavisnu kulturu. Nažalost, situacija za kulturu i savremene kulturne stvaraoce je gora nego ikada – zaključuje Branislav Dimitrijević.
I Đurić ukazuje da se kultura i umetnost ovde već jako dugo muče, ali da to „mučenje sada prerasta u ozbiljnu društvenu patologiju“.
– Školujete ljude koji, kada izađu kao visoko profesionalni kadrovi iz obrazovnih institucija koje država finansira, dolaze u situaciju u kojoj su, de fakto, ograničeni, pa – što ne reći – i siromašni. Ovde već dugo, od vremena kada se Jugoslavija raspala, nemate imućne umetnike, ne računajući estradu. Ja se sećam umetnika koji su izuzetno dobro živeli u vreme socijalizma. A ovu situaciju, kao što je današnja, imali ste između dva rata. Nisu postojali imućni i uticajni umetnici ni u Kraljevini Srbiji ni u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Umetnost i kulturu, kao integralni deo sistema, dobili smo tek s dolaskom partizana i šume. Oni su prvi osnovali Ministarstvo kulture. I ne samo da su ga osnovali, nego su 1945. na čelo stavili ženu! Prva žena ministarka u istoriji Evrope bila je Mitra Mitrović! Istorija je sasvim nešto drugo od onoga što nam se predstavlja danas. Iz nje, bar kada su kultura i umetnost u pitanju, može doslovce da se čita progresivnost nosećih ideja u jednom društvu. I prema tome kako se odnosite prema kulturi, nauci, obrazovanju i zdravstvu, vidi se istinski domet jedne sredine – poručuje Uroš Đurić.
Bonus video: Galerija Remont
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
