1
Mislim da u 2020. treba da slavimo svaki kulturni događa koji se odigrava kao nešto sasvim posebno. Muzika ima tu moć da uvuče ljude u trenutak, ne morate da razumete jezik, jer ruši granice, ujedinjuje i oslobađa nas, bar na tren, od neizvesnosti i onoga što nas okružuje. I zato su ovih nekoliko koncerata, među kojima je i Beograd, koje uspevam u poslednje vreme da održim, najvažniji nastupi u mom životu, kaže za Nova.rs jedan od vodećih austrijskih muzičara Urlih Dreksler pred nastup na Beogradskom džez festival u nedelju.
Klarinetista, saksofonista i kompozitor Ulrih Dreksler, veliko ime austrijske džez scene internacionalnu afirmaciju stekao je početkom 21. veka sa akustičnim klupskim trijom „Café Drechsler“. Usledili su zapaženi rezultati u različitim muzičkim sferama i okruženjima, od „Cello Quarteta“, do duo saradnje sa pijanistima Stefanom Bataljom i Tordom Gustavsenom. Snimio je petnaestak albuma kao lider ili kolider, a pisao je i muziku za nekoliko filmova Mihaela Fajfenbergera. Dobitnik je nagrade Amadeus za najbolji austrijski džez/bluz album za izdanje „Radio Snacks“.
Iako je već gostovao u Beogradu, na Svetski dan džeza 2019, kao i Pančevačkom džez festivalu, premijerno će se pokloniti publici Beogradskog džez festivala.
Na koncertu u Beogradu, u nedelju u 14 časova u Domu omladine predstaviće svoje novo, monumentalno delo „Liminal Zone“, za koje priznaje da je i najambicioznije u njegovoj karijeri. Sasvim slučajno ispostavilo se da je Drekslerov novi projekat umnogome u korelaciji sa vremenom u kome svi gotovo godinu dana živimo.
– Sam termin „ograničenosti“ koji je u naslovu projekta dolazi iz polja psihoterapije i u njemu označava neki period tranzicije, čak neku početnu fazu. A to je upravo ono što mi doživljavamo u svojim sopstvenim telima. Naše čitavo društvo se menja i niko sa sigurnoću ne može da kaže kako će svet izgledati posle pandemije. U svakom slučaju, mnogo toga će se promeniti. A u konekstu muzike ta naizgled ograničenost znači zapravo mogućnost potpuno slobodnog kretanja među žanrovima, njihovog fleksibilnog kombinovanja i tako stvaranja sopstvenog muzičkog jezika.
Projekat „Liminal Zone“ trebalo bi da bude shvaćen kao radna izložba. Sastavljen je od tri individualna projekta: „Azure“, „Caramel“ i „Chrome“, koji su refleksija svih onih muzičkih žanrova koji su uticali na mene u poslednjih dvadesetak godina, od džeza, preko klasike i neoklasike, do filmske muzike. Svaki ponaosob je jedinstven, a opet su umetnički povezani jedan s drugim. „Liminal Zone“ je jedno ogromno muzičko igralište na kome mogu slobodno da se krećem i eksperimentišem, povezujući se sa umetničkom mrežom od oko 25 muzičara i kreativaca – priča Urlih Dreksler.
Inače, taj projekat započeo je kada je napunio pola veka. Shvatio je da treba da obeleži svoj 50. rođendan nečim „monumentalnim“. A sve je počelo davno, tako što je, iako rođen u Nemačkoj, na studije otišao u čuvenu Džez akademiju u Gracu. U susednu državu zaputio se, jer nije prošao na audiciji u Hamburgu, seća se:
– Na nagovor roditelja pokušao sam u Gracu i uspeo! U to vreme, početkom devedesetih nije bilo tako mnogo univerziteta u Evropi gde se izučavao džez. I nakon završetka studija bilo mi je jasno da se više neću vraćati u Nemačku. Ostao sam u Austriji jer sam za to vreme izgradio toliko kontakata tamo, i nije imalo smisla počinjati sve praktično od početka u Nemačkoj, ili bilo gde drugde – kaže naš sagovornik koji je tokom karijere stvarao muziku koja potpada pod sasvim različite žanrove. Takođe, često je eksperimentisao sa predstavljanjem svojih dela u različitim formatima.
– Najponosniji sam na trenutak kada sam shvatio da sam simbolišem različite vrste muzike. Do tada sam samo pokušavao da budem dobar klarinetista klasične muzike ili dobar džez saksofonista. Stalno sam se trudio da ispunim neke uvažene norme i očekivanja, kako nešto treba da bude… A toliko je dobre muzike i volim da crpim ono što mi se sviđa odasvud i to sve pokušam da sklopim iznova, kao nešto svoje. Dugo mi je, doduše, trebalo vremena da sve to shvatim. Sada mi se čini da, bez obzira što sam „u godinama“, mentalno bivam sve mlađi i mlađi. Samo u jednom, istom danu slušam muziku Majlsa Dejvisa, tehno, trip-hop, i Johana Sebastijana Baha. Bez Baha ne može da prođe nijedan dan. I sve bih da probam i uradim. Čini mi se da sam poput deteta koje otkriva svet i sve mi je uzbudljivo.
A jedan od glavnih izvora inspiracije oduvek su mu bili filmovi, pa i ne čudi što je potpisao muziku za brojna filmska i TV ostvarenja.
– Obožavam da idem u bioskope i tako mi nedostaju u ovom trenutku, jer su zatvoreni. Stvaranje muzike i njeno izvođenje je kao pisanje priče i njeno pripovedanje. Nije bitno koliko brzo, ili koliko savršeno mogu da sviram, već da emocionalno doprem do ljudi. Želim da muzikom ispričam avanture, ljubavne priče, trilere, drame i komedije, i srećan sam kada se publika pronađe u „mojim filmovima“ – priznaje Urlih Dreksler.
Sada se bori sa kriznim situacijama koje mu je nametnula ne samo pandemija, već i restriktivne mere Vlade Austrije, koja je zemlju drugi put za nekoliko meseci zaključala.
– Austrija je još uvek u dobokom lokdaunu. Koncerata gotovo da nema, i tako je još od marta. Pokušavam da sve to trezveno promatram. Kao i svakom umetniku moj svakodnevni život sastoji se od stalnih kriznih situacija. Navikao sam na to da ujutru ustanem sa jednim planom koji će se do popodneva potpuno promeniti jer su se opšti uslovi promenili. I tako gledam i na pandemiju- kao na stanje promene gde samo mogu svesno da se ponašam koliko god je to moguće u datom trenutku – ističe naš sagovornik, a potom priča i kako je pandemija uticala na sve javne događaje i sve ljude koji nastupaju.
Priseća se kako je martu, na početku svega, nedelju dana bio u neverici, a onda je usledila nedelja panike, da bi potom postao hiperaktivan:
– Bio je to spoj „izlaska na front“ i pragmatičnog razmišljanja o tome šta mi preostaje u datoj situaciji. Namerno sam se povukao, ne želeći da izvodim onlajn koncerte, već tragajući i koncentrišući se na to šta bih mogao da uradim. Onda sam počeo sumanuto da vežbam, da komponujem i gradim svoju infrastrukturu – sopstvenu diskografsku kuću, veb prodavnicu, razvijajući koncepte za komercijalne poduhvate, planirajući koncerte za 2021… S jedne strane radio sam na svom muzičkom univerzumu, a s druge istraživao nove mogućnosti, ne kao muzičar, već organizator, producent, konsultant…
Čitava ova situacija ponukala ga je, kako priznaje, i da ponovo razmisli o nekim bitnim životnim stvarima:
– Svet i čovečanstvo već su mnogo puta uspešno prebrodili mnoge krize. Nijedna kriza nije stalna. Ali, ono što me zabrinjava jeste to kako se politika svesno igra sa ljudskim strahovima i nesigurnošću. Da, koronavirus je užasan, ali način na koji se upotrebljava kao politički instrument je veoma upitan. Najtragičnije je što niko nije zainteresovan da ljudima da perspektivu, da ih ohrabri. Vinston Čerčil je jednom rekao da je lakše voditi naciju nego podizati četvoro dece. Zašto? Zato što mi kao roditelji, deca, partneri preuzimamo odgovornost za naše porodice svakoga dana. Motivišemo ih, podržavamo, osećamo sa njima, brinemo, savetujemo, ulažemo sve svoje duhovne, emotivne, materijalne i energetske izvore. U tome je razlika i upravo to – da li ćemo preuzeti odgovornost napraviće razliku u budućnosti. Da budem iskren: humanost nije preživela na strahu, kontroli, bogatstvu i moći. Preživljavamo zahvaljujući ljubavi. Ljubav nam omogućava da izdržimo sve, da nikada ne odustanemo i ne izgubimo nadu – ističe Urlih Dreksler, a na kraju otkriva svoje „planove“:
– Samo želim da budem dobar suprug, dobar otac i s vremena na vreme dobar muzičar. Ako to uspem, sve ostalo dolazi prirodno. I to mi je jedini plan.
