Kako je sida zbrisala umetnike i stvorila mit o Ist Vilidžu

S kraja sedme i početka osme decenije 20. veka njujorški kvart Ist Vilidž postao je centar jedne drugačije umetnosti - one koja je pružala slobodu, one u kojoj nisu postojali nikakvi limiti, one koja je bila oličenje bunta protiv svega što je bilo tradicija... Taj kvart je iznedrio kultnu umetnost u svim žanrovima, od ulične, preko likovne, do performansa i muzike. A ulica je bila središte spajanja poezije, muzike, vizuelne umetnosti. Asfalt je tako "izrodio" pank, no-vejv, grafiti umetnost, neoekspresionizam..."Do 1987. prisustvovala sam i učestvovala u najživljoj ekspaniziji svih estetskih kategorija i žanrova tog vremena - nostalgiju pedesetih smenila je žeđ za brutalnim, koncept i minimalizam bili su potisnuti od strane grafiti arta i neoekspresionizma, galerije su postale odveć male da pruže utočište herojskom monumentalnom izrazu koji je poštovao teatralnost i preselio se na ulicu. Ulica je postala deo umetničkog dela, instalacija u koju je uključen ceo grad", prisetila se Nina Živančević pre gotovo tri decenije u tekstu za časopis "Moment".Kao urednik za performans i poeziju u mesečniku "Ist Vilidž aj" osamdesetih, ali i radeći za "Soho njuz", beogradska spisateljica, prevodilac, kritičarka sećala se kako je taj kvart bio mešavina umetnika odasvud. Jer, u Njujorku, kako je istakla i za Nova.rs, nije bilo podele na "naše i vaše" umetnike. Svi su bili njujorški umetnici, koji su se ukrštali, a presudan je bio samo kvalitet rada.

- Često je bio oblepljen posterima Dragana Ilića ili radikalne grupe anarhista "Mising faundejšn". Zaboravljene šezdesete oživljene su u Vilidžu, ali sada uključujući tradiciju Vorhola i visprenih sedamdesetih, razlivanje boja i osećanja carovali su gradom, izmenjena stanja svesti opet su bila u modi, sa radija su odzvanjale kultne grupe "Sajkodelik furs" i "Smits" - pisala je Živančevićeva.

I za nepune dve godine, do polovine osamdesetih u Vilidžu je, po njenom svedočenju, otvoreno više od 200 komercijalnih i nekomercijalnih prostora, klubova, performans centara...Najbrojnije su bile galerije koje su izlagale umetnike iz Ist Vilidža i prodavale njihove radove kolekcionarima iz Amerike, Evrope i Japana.Došlo je do sinestezije muzike, slike i reči, a "vladali su" Lori Anderson, Lu Rid, Dejvid Vojnarovič, Kit Haring, Džef Kuns, Dženi Holcer, Žan Mišel Baskijat...

Ali, bilo je tu i naših umetnika, što potcrtava aktuelna izložba "Direktna umetnost, iskustvo Ist Vilidža" u beogradskoj galeriji B2, sa radovima srpskih umetnika Vesne Golubović i Zorana Grebenarovića, koji su u to vreme "delali" u Njujorku.- Na mene je najviše uticala sloboda da radim šta hoću, sa svim mogućim materijalima, po svim mogućim mestima, što se veoma razlikovalo od mojih dana u Beogradu i na akademiji, gde smo si provodili sate i sate razgovarajući o umetnosti, a ovde sam videla kako se umetnost živi bez mistifikacije - rekla je Živančevićevoj još devedesetih Vesna Golubović.

Zoran Grebenarović, koji je preminuo 2019, ovako se sećao svog života u Njujorku tih burnih godina:- Pravi primer kotla u kome se kuvala umetnost. Moje koleginice a i ja odmah smo shvatili nešto veoma važno - da je umetnost tu naša i svačija...To je upravo i bila osobenost tog vremena.Nisu samo Golubovićeva i Grebenarović, kako podseća istoričar umetnosti Ješa Denegri za Nova.rs, bili deo te velike njujorške scene:- Bitno je da je mnogo naših umetnika bilo deo te scene: Vesna Viktorija, Vlasta Mikić, Dragan Ilić... Koliko god velika, američka i njujorška scena imala je i jednu beogradsku notu. I brojni autori sa ovih prostora su sa svojim delima prošli kroz Njujork tog doba. Zametak stvaralaštva Vesne Golubović i Zorana Grebenarovića jeste bio u njihovom nekadašnjem boravku u Njujorku - priča Denegri.

I dok se Živančevićeva, kako je već pričala za naš sajt, trudila da u to vreme "pogura svaki naš glas koji se čuo u Njujorku", predstavljajući ga na isti način kao i Vojnareviča, Haringa, Baskijata, istoričarka umetnosti Irina Subotić naglašava za Nova.rs značaj prisustva naših umetnika na sceni Ist Vilidža:- Nina Živančević je bila svedok njegovih početaka na sceni u Njujorku. Družila se sa tada sa nadolazećim umetnicima, posebno sa onima koji će napraviti karijere, zauzeti svoje mesto u svetu. Ti umetnici su na najbolji način znali da iskoriste ono što je Njujork nudio. I jedna andergraund scena je vrlo brzo postala "on the ground" - smatra Subotićeva.

Osvrćući se danas na njujoršku scenu toga doba, naša sagovornica naglašava da je istorija umetnosti potvrdila značaj svih tih imena koja su u to vreme radila u Ist Vilidžu:- Oni imaju svoje retrospektive, monografije, visoko su cenjeni u materijalnom smislu. Oni su na neki način bili odgovor komercijalnoj umetnosti koja je ranije bila mnogo više cenjena nego ono što se dešavalo u tim malim delovima istočnog Njujorka. A svemu tome doprineli su i naši umetnici koji su tamo bili - misli Irina Subotić.Kada posmatra tu scenu iz današnje perspektive Denegri primećuje da se ona pretvorila u neku vrstu mita:- Sve to je postalo neka misterija, čudna priča. Nažalost, scena je nestala vrlo brzo, zbog dramatične priče koja ju je pratila. U to vreme desila se ekspanzija side. I glavni protagonisti te scene mahom su pomrli od te bolesti. Naši umetnici su, na sreću, ostali u životu. Ta scena je, nažalost, kratko trajala i izrodila se u legendu - konstatuje Ješa Denegri.

Odavno je stvoren mit o Vojnareviču, Haringu, Baskijatu...Iako su oni samo neki od protagonista koji su tragično i prerano okončali život, a svet umetnosti za kratko vreme dobrano zadužili, ovako je Nina Živančević reminiscirala o propasti Ist Vilidža i sceni koju je sida zbrisala:"Sredinom osamdesetih sa berzanskim padom Vol Strita i nesigurnom Reganovom ekonomijom kao i galopirajućom epidemijom side postalo je sve teže razmišljati o umetnosti i trenutak Vilidža se ugasio. Velika porodica Vilidža koja se sastojala od internacionalnih umetnika, lokalnih i stranih novinara, razdraganih omladinaca, malih poslodavaca i domaće sirotinje i beskućnika sasvim se raspala, ostavljajući na ulicama Vilidža samo besposlene, uboge i beskućnike".