0
Sa galopirajućom epidemijom side postalo je sve teže razmišljati o umetnosti i njujorška scena sasvim se raspala, ostavljajući na ulicama Ist Vilidža samo besposlene, uboge i beskućnike - ovim rečima pre tridesetak godina književnica Nina Živančević, kao neposredni svedok, opisala je iznenadni krah art scene Njujorka koja je samo deceniju ranije unela tektonske promene u dotadašnje poimanje umetnosti.
S kraja sedme i početka osme decenije 20. veka njujorški kvart Ist Vilidž postao je centar jedne drugačije umetnosti – one koja je pružala slobodu, one u kojoj nisu postojali nikakvi limiti, one koja je bila oličenje bunta protiv svega što je bilo tradicija… Taj kvart je iznedrio kultnu umetnost u svim žanrovima, od ulične, preko likovne, do performansa i muzike. A ulica je bila središte spajanja poezije, muzike, vizuelne umetnosti. Asfalt je tako „izrodio“ pank, no-vejv, grafiti umetnost, neoekspresionizam…
„Do 1987. prisustvovala sam i učestvovala u najživljoj ekspaniziji svih estetskih kategorija i žanrova tog vremena – nostalgiju pedesetih smenila je žeđ za brutalnim, koncept i minimalizam bili su potisnuti od strane grafiti arta i neoekspresionizma, galerije su postale odveć male da pruže utočište herojskom monumentalnom izrazu koji je poštovao teatralnost i preselio se na ulicu. Ulica je postala deo umetničkog dela, instalacija u koju je uključen ceo grad“, prisetila se Nina Živančević pre gotovo tri decenije u tekstu za časopis „Moment“.
Kao urednik za performans i poeziju u mesečniku „Ist Vilidž aj“ osamdesetih, ali i radeći za „Soho njuz“, beogradska spisateljica, prevodilac, kritičarka sećala se kako je taj kvart bio mešavina umetnika odasvud. Jer, u Njujorku, kako je istakla i za Nova.rs, nije bilo podele na „naše i vaše“ umetnike. Svi su bili njujorški umetnici, koji su se ukrštali, a presudan je bio samo kvalitet rada.
– Često je bio oblepljen posterima Dragana Ilića ili radikalne grupe anarhista „Mising faundejšn“. Zaboravljene šezdesete oživljene su u Vilidžu, ali sada uključujući tradiciju Vorhola i visprenih sedamdesetih, razlivanje boja i osećanja carovali su gradom, izmenjena stanja svesti opet su bila u modi, sa radija su odzvanjale kultne grupe „Sajkodelik furs“ i „Smits“ – pisala je Živančevićeva.
I za nepune dve godine, do polovine osamdesetih u Vilidžu je, po njenom svedočenju, otvoreno više od 200 komercijalnih i nekomercijalnih prostora, klubova, performans centara…
Najbrojnije su bile galerije koje su izlagale umetnike iz Ist Vilidža i prodavale njihove radove kolekcionarima iz Amerike, Evrope i Japana.
Došlo je do sinestezije muzike, slike i reči, a „vladali su“ Lori Anderson, Lu Rid, Dejvid Vojnarovič, Kit Haring, Džef Kuns, Dženi Holcer, Žan Mišel Baskijat…
Ali, bilo je tu i naših umetnika, što potcrtava aktuelna izložba „Direktna umetnost, iskustvo Ist Vilidža“ u beogradskoj galeriji B2, sa radovima srpskih umetnika Vesne Golubović i Zorana Grebenarovića, koji su u to vreme „delali“ u Njujorku.
– Na mene je najviše uticala sloboda da radim šta hoću, sa svim mogućim materijalima, po svim mogućim mestima, što se veoma razlikovalo od mojih dana u Beogradu i na akademiji, gde smo si provodili sate i sate razgovarajući o umetnosti, a ovde sam videla kako se umetnost živi bez mistifikacije – rekla je Živančevićevoj još devedesetih Vesna Golubović.
Zoran Grebenarović, koji je preminuo 2019, ovako se sećao svog života u Njujorku tih burnih godina:
– Pravi primer kotla u kome se kuvala umetnost. Moje koleginice a i ja odmah smo shvatili nešto veoma važno – da je umetnost tu naša i svačija…To je upravo i bila osobenost tog vremena.
Nisu samo Golubovićeva i Grebenarović, kako podseća istoričar umetnosti Ješa Denegri za Nova.rs, bili deo te velike njujorške scene:
– Bitno je da je mnogo naših umetnika bilo deo te scene: Vesna Viktorija, Vlasta Mikić, Dragan Ilić… Koliko god velika, američka i njujorška scena imala je i jednu beogradsku notu. I brojni autori sa ovih prostora su sa svojim delima prošli kroz Njujork tog doba. Zametak stvaralaštva Vesne Golubović i Zorana Grebenarovića jeste bio u njihovom nekadašnjem boravku u Njujorku – priča Denegri.
I dok se Živančevićeva, kako je već pričala za naš sajt, trudila da u to vreme „pogura svaki naš glas koji se čuo u Njujorku“, predstavljajući ga na isti način kao i Vojnareviča, Haringa, Baskijata, istoričarka umetnosti Irina Subotić naglašava za Nova.rs značaj prisustva naših umetnika na sceni Ist Vilidža:
– Nina Živančević je bila svedok njegovih početaka na sceni u Njujorku. Družila se sa tada sa nadolazećim umetnicima, posebno sa onima koji će napraviti karijere, zauzeti svoje mesto u svetu. Ti umetnici su na najbolji način znali da iskoriste ono što je Njujork nudio. I jedna andergraund scena je vrlo brzo postala „on the ground“ – smatra Subotićeva.
Osvrćući se danas na njujoršku scenu toga doba, naša sagovornica naglašava da je istorija umetnosti potvrdila značaj svih tih imena koja su u to vreme radila u Ist Vilidžu:
– Oni imaju svoje retrospektive, monografije, visoko su cenjeni u materijalnom smislu. Oni su na neki način bili odgovor komercijalnoj umetnosti koja je ranije bila mnogo više cenjena nego ono što se dešavalo u tim malim delovima istočnog Njujorka. A svemu tome doprineli su i naši umetnici koji su tamo bili – misli Irina Subotić.
Kada posmatra tu scenu iz današnje perspektive Denegri primećuje da se ona pretvorila u neku vrstu mita:
– Sve to je postalo neka misterija, čudna priča. Nažalost, scena je nestala vrlo brzo, zbog dramatične priče koja ju je pratila. U to vreme desila se ekspanzija side. I glavni protagonisti te scene mahom su pomrli od te bolesti. Naši umetnici su, na sreću, ostali u životu. Ta scena je, nažalost, kratko trajala i izrodila se u legendu – konstatuje Ješa Denegri.
Odavno je stvoren mit o Vojnareviču, Haringu, Baskijatu…Iako su oni samo neki od protagonista koji su tragično i prerano okončali život, a svet umetnosti za kratko vreme dobrano zadužili, ovako je Nina Živančević reminiscirala o propasti Ist Vilidža i sceni koju je sida zbrisala:
„Sredinom osamdesetih sa berzanskim padom Vol Strita i nesigurnom Reganovom ekonomijom kao i galopirajućom epidemijom side postalo je sve teže razmišljati o umetnosti i trenutak Vilidža se ugasio. Velika porodica Vilidža koja se sastojala od internacionalnih umetnika, lokalnih i stranih novinara, razdraganih omladinaca, malih poslodavaca i domaće sirotinje i beskućnika sasvim se raspala, ostavljajući na ulicama Vilidža samo besposlene, uboge i beskućnike“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
