„Umetnici smo, a gledaju nas kao socijalne slučajeve“

Kultura 06. mar. 202118:08
Podeli:
Jasmina Ilić Foto:Privatna arhiva

Držim časove crtanja i nemačkog, engleskog i italijanskog jezika da bih platila doprinose, jer neću da pravim kompromise. Ako se bavim umetnošću, ne želim da pravim kompromis sa kičem i sa komercijalom, kaže slikarka Jasmina Ilić, jedina samostalna likovna umetnica u Jagodini, gradu u kom, kako kaže, nema prave galerije.

Jasmina Ilić diplomirala je slikarstvo u Italiji, za njom su brojne izložbe u zemlji, a osim u Italiji, izlagala je i na izložbama u Grčkoj, Švajcarskoj, Sjedinjenim Američkim Državama, Velikoj Britaniji. Samostalna je umetnica od 2006. godine i kaže da je plaćajući sebi doprinose, da bi imala bar zdravstveno osiguranje, od tada „dala celu jednu kuću“. Sa jedne strane stvaranje, sa druge potpuno neuređeno tržište na kom bi mogla da prodaje radove od kojih živi, a između borba da joj država, odnosno grad u kom živi prizna status.

Kada je otišla u gradsku upravu da potraži svoja prava kao slobodna umetnica, rekli su joj da za plaćanje doprinosa para nemaju.

– Prvi put su mi rekli da ih ne zanimaju umetnici, da imaju dosta socijalnih slučajeva, a drugi put da dođem kad Palma prima građane. Ja, naravno, nisam htela da odem – kaže umetnica.

U proteklih petnaestak godina sve je, uglavnom, morala da radi i plaća sama.

– Ja sam u statusu samostalnog umetnika od 2006. godine. Tada je u rukovodstvu ULUS-a radilo osoblje, pogotovu u knjigovodstvu, koje nije bilo zainteresovano da nam da bilo kakvu informaciju. Kad sam pitala kome da se obratim, kako plaćam, jedan gospodin se samo nasmejao i rekao: „Daće bog da svi vi umetnici jednog dana plaćate dažbine kao i svi ostali“. Ja sam ušla u tu priču, pošto moj grad nije hteo to da plati, bez ikakvog predznanja o tome. Umetnici nemaju veze sa finansijama i ekonomijom, što je i logično. Nisam znala da su u to vreme išle kamate na kamatu, tako da sam zbog neredovnog uplaćivanja, jer uplaćujem kad prodam rad, stvorila sebi ogromne dugove. U jednom momentu su to bile hiljade evra. A stavili su nas u rang sa poljoprivrednicima i sa sveštenicima, mi smo ta šifra. Zakon je takav da sam, čak i ako vam lokalna samouprava uplati doprinose, bilo kakva dugovanja i kamate zbog toga što oni neblagovremeno uplate odgovorna ja i ja to moram da podnesem. Sa druge strane, pošto sam sama sebi uplaćivala, za tih 15-16 godina dala sam jednu kuću, jer vi kad ne izmirite obaveze nemate prava ni na zdravstveno osiguranje – priča Jasmina Ilić.

Od pre dve godine, grad Jagodina počeo je da raspisuje konkurs na koji mogu da se prijave slobodni umetnici za uplatu doprinosa. Ali to je bio i početak novih peripetija.

– Tek krajem 2018. godine grad Jagodina prvi put je raspisao konkurs. A uslovi su bili, i ostali, da vi i članovi vašeg domaćinstva nemate nikakve nekretnine osim one u kojoj živite. Uslovi su kao da daju socijalnu pomoć, a ne kao da plaćaju doprinose. Uslov je da sam prijavljena na teritoriji grada poslednjih 20 godina, morala sam da imam potvrdu iz Poreske uprave da sam izmirila porez, da podnesem poresku prijavu i papir iz katastra, da se vidi šta imam od nekretnina… Igrom slučaja, pošto sam se iselila iz grada u selo pored, u dvorištu imam i dva pomoćna objekta: letnju kuhinju od devet kvadrata i baštensku kućicu od 25 kvadrata. I oni mi osporavaju pravo da mi plaćaju doprinose jer imam ta dva objekta u dvorištu koja „mogu da iznajmim i uzimam novac za to, pa zašto bi oni meni plaćali“. Eto, tako je – opisuje ona.

Jasmina Ilić: „Gospa iz Akrotira II“ Foto: Privatna arhiva

Morala je, kaže, i da objašnjava da su to objekti u kojima ne može da se stanuje.

– Platili su mi tada doprinose, ali 9. decembra. Cele godine nisam imala prava na zdravstveno osiguranje, kamate sam morala da izmirim. Prošle godine sam sama sebi plaćala, ponovo su raspisali konkurs i ponovo sam se prijavila, i isti je problem bio zbog ovih „nekretnina“. Ipak su pristali, a to je bila lična volja jedne osobe. Ja ne tražim socijalnu pomoć, a ispada da ne smem sebi da dogradim kuću, da sebi napravim atelje, moram da budem socijalni slučaj da bi mi grad plaćao doprinose. Zašto sam onda završila fakultet? Zašto se bavim umetnošću i zašto sve svoje slobodno vreme posvećujem tom cilju? Beograd je jedne godine nadoknadio kamate umetnicima, Jagodina to ne radi. Sada će verovatno ponovo biti plaćanje na kraju godine, ali su me posavetovali u Poreskoj upravi da uplaćujem ja zdravstveno osiguranje, da uđem u pretplatu, da bih mogla da imam redovno overenu zdravstvenu knjižicu. Uskoro punim 56 godina, u godinama sam kad moram da imam zdravstveno osiguranje, nemam više 26. Ja sam jedini likovni umetnik u gradu statusu samostalnog umetnika, ima nekoliko muzičara i ne znam još ko. Ne mogu da mi kažu da grad nema novca da plati doprinose za 10 umetnika. A sa druge strane, koliko god to nekome čudno zvučalo, umetnicima bi trebalo da se da plata, da bih ja mogla da se bavim time. Jer najugroženiji su slikari, vajari i grafičari. Glumcu nisu potrebna ni četkice ni platna. Jedna četkica je 20 do 40 evra, a „pojedu“ je dva platna. Boje su skupe, a bez alata nema zanata – otvoreno priča umetnica.

Kada je država letos isplaćivala samostalnim umetnicima pomoć od 90.000 dinara za tri meseca dok ustanove kulture nisu radile zbog pandemije, dobila je taj novac, ali je i sa tim bilo peripetija.
– Nisu znali kome ide, mesec dana je novac stajao u lokalnom samoupravi jer su dobili dopis u kom piše za jednog samostalnog umetnika i oni nisu znali ko je to – dodaje ona.

Jasmina Ilić ocenjuje da su samostalni umetnici „građani trećeg reda“

– Nikakva prava nemamo. Otišla sam u jednu banku da pitam za karticu, za kredit, ali su mi, onako, sa nipodaštavanjem rekli da nemam nikakva prava. Zvali su me iz druge banke, rekli mi da imam prava na ovo ili ono, odem, i službenica tamo je to ljubazno „ispeglala“ rečima da njena koleginica iz Beograda, eto, nije upućena. „Nemamo na osnovu čega da vam damo povlasticu“. Znači, mi smo građani trećeg reda. Ne drugog, nego trećeg – ocenjuje umetnica.

Jasmina Ilić priča da je potrebna hrabrost da se živi kao samostalni umetnik, jer niko ne shvata da su iza tog statusa „stvarni ljudi koji imaju svoje porodice, decu“, da dolaze računi na naplatu, da se „ne živi od vazduha“. I sve to je sa pandemijom postalo još gore.

– Držim časove crtanja i nemačkog, engleskog i italijanskog jezika da bih platila doprinose, jer neću da pravim kompromise. Ako se bavim umetnošću, ne želim da pravim kompromis sa kičem i sa komercijalom. Ali ja sam iskrena, jedna sam od retkih umetnika koja je iskrena kad dođe kupac. Kad dođe kupac, pitam ga šta želi i za šta mu je potrebno. Ako ide na svadbu i ne može da plati umetničku sliku, on traži pejzaž, komercijalu. Ja mu ukažem na to zašto jedna slika košta 50 evra, druga 100, a treća 2.000 evra. I objasnim mu tu razliku. Nijednog kupca nisam izgubila, jer ga nisam prevarila. A ako ne objasnim to, onda ulazim u taj „začarani krug“ koji drugi prave, a poturaju pod kapu umetnosti sve i svašta što se radi. Bila sam i ja amater pre akademije, vrlo dobro znam sa čim se sreće slikar-amater a sa čim profesionalac. To su različite stvari, ne mogu da se porede – objašnjava ona svoj stav.

Jasmina Ilić: „Popodnevni odmor“ Foto: Privatna arhiva

Živi u gradu u kom, kako kaže, ne postoji adekvatan izlagački prostor za umetnike poput nje.

– Jagodina nema galeriju. Postoji samo Muzej naivne umetnosti, ali oni rade naivnu i marginalnu umetnost, to je njihov program. Oni su status svojih umetnika rešili tako što su ih primili u radni odnos. Taj muzej je na republičkom budžetu. A galerije nema. Postoji foaje Kulturnog centra, koji nazivaju galerijom, ali to nije galerija, i postoji izložbeni deo u okviru Zavičajnog muzeja, gde ta ustanova pravi svoje programe i oni su izuzetno kvalitetni – priča slikarka.

Pitamo uspeva li da proda radove, što otvara novu temu, onu na koju ukazuju i mnoge njene kolege.

– Država nam nije uredila status, a srpsko tržište apsolutno nije uređeno. Tu se ne zna ko slika, šta slika i šta se prodaje. Možemo da prodajemo isključivo preko udruženja, preko ugovora o autorskom delu, a samostalno, u svom ateljeu ne mogu. Galerija nam obično stavi maržu od svojih 100 odsto. I onda kažu: „Jao, skupa je slika“. Nije skupa slika, nego vi smanjite maržu, pa ćete prodati sliku. Galerije konkurišu kod Ministarstva kulture za svoj program, dobiju novac i pokrivene finansijski preko cele godine. Galerija se ne trudi da vam proda sliku. Znači, moram ja da naslikam, da uramim, odnesem, da smanjim cenu nauštrb slici zbog marže, pa još moram i da je prodam. Ispada da ja prodam sliku, a da galeriji dam novac. Nisu motivisani, imaju platu, bolovanje, odradili su svoje programe i zašto bi se trudili? Sa druge strane, u neuređenom tržištu postoje amateri, slikari-hobisti, samostalni profesionalni umetnici i umetnici koji rade u školstvu. I svi oni imaju prava da izlažu i prodaju. Svako može da slika, ali ne i da proda na taj način. Meni je status licenca, a kupcu garancija za kvalitet. Ako sam profesor u školi, mogu da slikam, ali nisam profesionalni slikar, nego predavač. On onda neka ide preko galerije ili preko udruženja. A ako sam profesionalni umetnik, zašto ne bih mogla u svom ateljeu direktno da prodajem? Mene država ili tera da idem u sivu ekonomiju ili da preko nekog preduzeća pravim ugovore o autorskom delu da bih prodala rad. Ako država reguliše tržište, nije problem, ja ću sve dažbine da platim. Ali neka kupac zna. Ljudi nisu upoznati sa tim šta je komercijala, šta je umetnost. Oni gledaju šta im je lepo. Slažem se, svako neka kupi ono što se njemu dopada, ali nije sve lepo dobro. Ako dođe kod mene kao profesionalnog umetnika, on ima garanciju da je to što je kupio kvalitetno, jer neko stoji iza toga. Status samostalnog umetnika je faktički licenca za umetnika – ističe Jasmina Ilić.

Jasmina Ilić: „Senke“ Foto: Privatna arhiva

Naša sagovornica diplomirala je u Italiji, izlagala u inostranstvu i ocenjuje da umetnici iz Srbije „mogu da budu konkurentni na inostranom tržištu“, ali da i tu postoji problem.

– Dobri smo slikari, odlični smo crtači i grafičari, umetnici iz Srbije, i naši radovi su traženi. Ali da bih ja izvezla jedno umetničko delo u inostranstvo, moram da dođem u Beograd, u Zavod za zaštitu spomenika, da dobijem potvrdu da to delo može da izađe van zemlje. Ako imam izložbu, znači moram sve radove da nosim da ih oni pečatiraju ili, da mi olakšaju, da na fotografiju rada stave pečat, pa da odem po potvrdu. Onda plaćate špediciju, a da li ste izvezli šleper robe ili jednu umetničku sliku, cena je ista. I tu ne mogu da budem konkurentna. Neka država napravi registar, pa neka se zna ko je od nacionalnog značaja, čiji radovi ne mogu da izađu iz zemlje ili moraju da traže potvrdu, a ko nije. Ako sam ja za ovu državu od nacionalnog značaja, zašto bi ona meni uskraćivala da zaradim od slikarstva? Zašto bih morala da radim tu papirologiju? Da mogu da odem u poštu i pošaljem svoj rad, kao svuda u svetu što se radi, i on stiže za 10-15 dana, a ja dobijem novac za nju. E, to je kod nas nemoguće. Znači, opet nas vraćaju na to naše tržište u Srbiji – zaključuje umetnica.

Komentari

Vaš komentar