0
Frensis Ford Kopola je u intervjuima koje je “BBC” objavio iz svoje arhive povodom 52 godine od premijere “Kuma”, priznao kako je svojim remek-delom vizuelizovao zamršenu mrežu uticaja, manipulacije i nasilja koji su bili u osnovi sveta organizovanog kriminala, ali i kako je porodica Korleone zapravo idealna alegorija za SAD.
Pre tačno 52 godine u Njujorku premijerno je prikazan kultni „Kum“. Sa svojom zadivljujućom partiturom, suptilnom kinematografijom, beskrajno citiranim dijalozima i moćnim ulogama – koje su poslužile da oživi karijera Marlona Branda, a od mladog Al Paćina napravile zvezdu – sada se naširoko smatra jednim od najvećih filmova svih vremena.
Optužen da od zločina i mafije pravi glamur pre nego što je uopšte objavljen, mnogi su Kopolinog „Kuma“ videli kao definitivni gangsterski film. Ali, to nije bila ideja reditelja.
– Uvek sam osećao da je „Kum“ zapravo manje o gangsterima, a više o moći i moćnim porodicama, i sukcesiji moći, i makijavelističkom načinu na koji prava moć funkcioniše u svetu – rekao je Frensis Ford Kopola za “BBC” 1991.
Kopola je imao samo 29 godina kada mu je prvi put ponuđena šansa da režira adaptaciju bestselera Marija Puza iz 1969. godine. Priča je usredsređena na izmišljenu njujoršku mafijašku porodicu posle Drugog svetskog rata, koju predvodi Don Vito Korleone, dok pokušavaju da obezbede svoj opstanak u brutalnom i izdajničkom svetu organizovanog kriminala. Kada su ga izdali, njegov najmlađi sin Majkl, koji se nadao životu daleko od mafije, biva uvučen u porodični posao, jer izbija rat između različitih kriminalnih porodica i oni se bore za kontrolu.
Kopola se u početku nije zagejao za knjigu. Nije bio mnogo zainteresovan za mafiju, a kada ju je prvi put pročitao, odvratili su ga neki od njenih jezivih aspekata.
– Za mene, kao i za svakoga ko se seća originalne knjige, priča je imala mnogo ljigavih momenata, koji su naravno bili izrezani u filmu, i nije mi se mnogo dopala iz tih razloga – rekao je reditelj u intervjuu za BBC iz 1985.
Ali, pošto je bio italijansko-američkog porekla, kao i Puzo, razumeo je kulturu, tradiciju i porodične rituale u kojima je priča bila utopljena. I, dok je ponovo čitao knjigu, video je da u njoj ima mnogo više od zločina, seksa i osvete. Priča je imala nešto suštinskije – moćan otac i porodične veze, sin koji žudi da pobegne od svoje sudbine, tradicionalne vrednosti koje se sukobljavaju sa društvom koje se menja, čast i izdaja, i najvažnije – pokazuje kako moć kvari duše.
– Više su me zanimale te teme, neko kriminal i mafija kao takvi.
Kopola je za Bi-Bi-Si rekao da u srcu filma leži ispitivanje dinamike moći, koruptivnog uticaja moćnih porodica i pokazatelj na koji način SAD deluju na svetskoj sceni.
Paralele sa SAD
Vremenska linija prvog filma, koja se proteže od 1940-ih do 1950-ih, poklapa se sa erom u kojoj SAD izlaze iz pepela Drugog svetskog rata i postaju dominantna sila na globalnoj sceni. Korleonovi, porodica vezana ne samo krvlju, već i imigrantskom pozadinom, predstavljaju Ameriku koja izgleda izolovano i nemilosrdno u primeni sile i uticaja u sopstvenom interesu.
U filmu, Don Korleone (kojeg igra Marlon Brando) će, u zavisnosti od situacije, pregovarati, podmićivati, zastrašivati ili pribegavati divljem nasilju kako bi osigurao da se interesi i moć njegove porodice održe. Isto tako, SAD, suočene sa onim što su smatrale pretnjom Sovjetskog Saveza, bile su optužene da koriste tajne operacije ili podmićivanje da destabilizuju suparničke zemlje, formiraju saveze sa drugim nacijama, obećavaju im svoju zaštitu i vode posredničke ratove u drugim zemljama, kako bi se osiguralo da interesi SAD prevladaju.
Majkl (Al Paćino) izričito pravi na ovo paralelu pričajući sa svojom devojkom Kej Adams (Dajan Kiton) kada joj kaže da će da radi za svog oca, govoreći joj: „Moj otac se ne razlikuje od bilo kog drugog moćnog čoveka, svakog čoveka koji je odgovoran za druge ljude, poput senatora ili predsednika.“
Don Korleone, koji je pobegao iz Evrope nakon ubistva svoje porodice, kao i mnogi imigranti, ukorenjen je u tradiciji kulture iz koje je došao, dok je njegov sin Majkl, koji je odrastao u SAD, više asimilovan u promenljiv, post- ratni svet. Dobar student koji se vratio iz borbe za svoju zemlju, Majkl u početku deluje kao idealista, i čini se da jasno vidi šta njegova porodica radi i po čemu se razlikuje od njih. Kada ispriča Kej priču o tome kako je njegov otac izvukao svog kumčeta, pevača Džonija Fontanea, iz ugovora – tako što je pištolj prislonio na glavu vođe benda – Majkl je uverava govoreći: „To je moja porodica Kej, to nisam ja. “
– Činilo mi se da je Majkl Korleone u prvom “Kumu”, kao i Amerika, počeo zaista sa nekim idealima, svežinom, i iako je došao iz Evrope, pošto je Amerika zaista rođena iz Evrope, postojali su ti novi ideali i novi pravac koji je bio tako inspirativan – rekao je Kopola 1991. godine.
Vito Korleone, a posle njega i Majkl, nisu samo kriminalci, već posrednici moći koji shvataju da je uticaj neophodan koliko i nasilje da bi se manipulisalo i kontrolisalo situacije u njihovu korist. Vito shvata da je suština moći sposobnost da primora druge da deluju protiv svojih najboljih interesa, i ovu ideju svodi na liniju koja je postala sinonim za film: „Daću mu ponudu koju ne može odbiti.“
Kulturni kamen temeljac
Kako film napreduje, Majkl polako preuzima ulogu svog oca. Počinje da vrši vlast putem prinude, ucene ili nasilja. Ipak, on se, kao i njegov otac, i dalje drži zamki respektabilnosti, koje se često vide kroz njegove odnose sa Katoličkom crkvom, preduzećima ili političarima, kako bi obezbedio pokriće legitimiteta za svoje ponašanje. Kada Majkl nemilosrdno konsoliduje svoju moć i deli ono što vidi kao pravdu svojim neprijateljima, ovaj izgled respektabilnosti je u oštrom fokusu. Scene u kojima se odriče đavola na krštenju svog nećaka ispresecane su jezivom montažom brutalnih ubistava ljudi koje je smatrao pretnjom.
Kopola je smatrao da izdaja ideala koje je Majkl predstavljao na početku filma, deluje kao metafora za ponašanje Amerike na svetskoj sceni.
– Kako je Majkl rastao, što ilustruje drugi film, tako je rasla Amerika i predstavljeno je kako je zaista počela da funkcioniše u svetu i da se bavi odgovornostima i manipulacijama moći. On se opravdavao licemerjem, te će reći: “Radim ovo za dobro, radim ovo za porodicu, radim ovo za dobre stvari” – podsetio je Kopola.
Majkl svoje postupke opravdava navodno „dobrim ciljevima“ zaštite svoje porodice, koje spaja sa sopstvenim strateškim zločinačkim ciljevima i, kako filmska saga pokazuje, na kraju ne uspeva da sačuva svoju porodicu. U vreme kada je radio na “Kumu”, slike brutalnosti i anarhije rata koji su SAD vodile u Vijetnamu i njegove užasne ljudske cene vraćale su se nazad, navodeći ljude da se zapitaju šta SAD tamo rade.
Kopola ovde povlači paralelu sa Majklovim sumnjivim tvrdnjama o sopstvenoj motivaciji i ciljevima koje su SAD izjavile da se bore za slobodu i demokratiju u inostranstvu, dok nemilosrdno slede svoje spoljnopolitičke ciljeve.
– Njegovi postupci su svakako bili poput Amerike, govoreći da želimo demokratiju, želimo slobodu, sve te dobre stvari, ali većina akcija iza kulisa, koje je zahtevala politika, značilo je da smo na neki način mrljali sebe, poput Majkla Korleonea, poput duše Dorijana Greja koja je bila zauvek umrljana – zaključio je Kopola.
Bonus video: Al Kapone – gangster koji je uvek bio korak ispred policije
