0
Veliki srpski pisci ponovo pročitani: Kiš, Pekić, Tišma, Popović.
Gojko Božović, „Biografije i ožiljci: Kiš, Pekić, Tišma“, KOV, 2022.
„Čitajući Kiša, Pekića i Tišmu, ja sam učio, uživao i menjao se“, piše na kraju svoje knjige eseja Gojko Božović. Trojica pomenutih pisaca, potekli iz suštinski iste generacije, u pisanju i mišljenju suočavaju se sa nestalim svetovima, barataju iskustvom i sumnjom.
Kiš je zagovornik „minucioznog i temeljnog čitanja“ i književnost vidi kao „poslednje pribežište zdravog razuma“, verujući u njenu samosvesnost i neutilitarnost. Pekić, kao verovatno najplodniji pisac srpske književnosti, ispisuje svoje dnevnike kao prethodnicu romanima, pričama, dramama i esejima, proveravajući u njima svoje razumevanje sveta, istorije i politike.
Gojko Božović nas uverava da su Tišmini junaci „ljudi koji su pristali na okolnosti“: „Tišmine povesti su toliko potresne i upečatljive baš zato što su odustale od utehe.“ Tišmina autobiografija kao esejiziranje sećanja, i privatnih i političkih tema, vodi prepoznavanju sebe u ulozi posmatrača istorijskih događaja: kako drugačije kad neko već sa sedamnaest godina želi da postane pisac?
Dejan Petković, „Postdramsko u poetici Aleksandra Popovića“, Sterijino pozorje, 2021.
Njegova je dramska poetika samosvojna ali i eklektička, jer stapa domaću tradiciju i svetske trendove. Koliko se god za života tumačenjima opirao kao „žičanom panciru“, autor „Ljubinka i Desanke“, „Smrtonosne motoristike“, „Mrešćenja šarana“ i preko četrdeset pozorišnih drama, mnoštva TV scenarija i nekoliko nezaboravnih knjiga za decu, jedna je od najradosnijih enigmi savremene drame. Deleći Popovićevo stvaralaštvo na četiri faze, zavisno od toga da li se upuštao u pozorišni eksperiment ili televizijski scenario, autor ove studije ukazuje na nerešivu zagonetku žanrovske pripadnosti njegovih drama, i na bogatstvo jezika koji je delom maskirani periferijski govor, a delom rekonstrukcija izgubljenog govora jedne klase.
Aca Popović je „nedostatak svog formalnog obrazovanja uporno nadomeštao aktivnim praćenjem pozorišne i dramske produkcije“: u svoju estetiku ugrađivao je iskustva Bitefa, ali i zagovarao sopstvenu teatrologiju, shvatajući dramu kao vid dijalogizovane proze, kao formu koja ujedinjuje zabavu, ritual i društveni angažman. Popovićevo tematizovanje duha jednog vremena, ukazuje Petković, tek je delimično provokacija epohe, a više „autorov začudni autodiktat“. Poput Ljube Simovića i Dušana Kovačevića, Aca Popović osvetljava junake s periferije i začudni milje margine, a galerija njegovih živopisnih likova bujicom reči i dinamikom scenskih pokreta propituje iluziju i realnost kao malo ko pre i posle njega.
Bonus video: Matija Bećković na Sajmu knjiga
