0
"Živeo sam sa fantomom, zapravo demonom, kraj sebe", beleži Peter Fabjan, autor knjige "Život pored Tomasa Bernharda: Izveštaj", memoarskoj prozi u kojoj piše o svom polubratu, najčuvenijem austrijskom piscu 20. veka.
Priredio: Matija Jovandić
Knjiga objavljena uoči 90. godišnjice od rođenja slavnog austrijskog pisca i dramatičara Tomasa Bernharda, preminulog 1989. u svojoj 59. godini, našla se na listi top 10 bestselera u Austriji, nemački „Velt“ preporučio ju je kao nešto što se obavezno mora pročitati, a kritičari su je dočekali sa pohvalama. Kritičar Mark Rajhvajn napisao je u nedeljnom izdanju „Velta“ da se iz Fabjanovih rečenica osećaju „rane kakve je brat nosio celog života“.
„U javnosti je znao da bude druželjubiv. Njegov šarm bio je legendaran. Za velikog austrijskog romanopisca i dramskog pisca Tomasa Bernharda, život je značio stvaranje. Ali u sećanjima njegovog polubrata Petera Fabjana, autora knjige ‘Život pored Tomasa Bernharda: Izveštaj’, objavljenoj u Nemačkoj u januaru, postojala je i druga strana slavnog pisca“, piše novinar britanskog „Gardijana“ Lijam Hour.
Bernhard je bio plodan, samodisciplinovan i prolifičan pisac, ali među bliskim prijateljima i porodicom, bio je ranjiva ličnost, koja se kolebala između „naklonjenosti i ledenog prezira“, navodi on.
„Ako je Betoven komponovao Devetu simfoniju u stanju potpune gluvoće, onda je Bernhard radio u stanju unutrašnje gluvoće kada je reč o tome da se ima sopstvena ličnost“, piše Bernhardov polubrat Peter Fabjan. Po zanimanju lekar, dr Fabjan ostao je uz pisca do samog kraja.
Da bi nešto osetio, svadljivom Bernhardu uvek je bio potreban sparing partner. „Reakcija sagovornika“ bila je potrebna „da bi se kresnula varnica u njegovom sopstvenom životu“. Kada jednom njegovi bližnji nisu više mogli da mu pruže ono što mu je potrebno, Bernhard bi ih hladno otpisao, svedoči Fabjan, opisujući njegovo ponašanje kao „vampirsko“.
Odnos Bernharda i Fabjana bio je kompleksan. Pišući o sebi i svojoj sestri Susi, Fabjan se priseća: „Nije nam bilo dozvoljeno da sami pokazujemo svoju naklonost. Umesto toga, ona nam je zahtevana i traženo nam je da je dokazujemo celog života“. Na premijerama i književnim okupljanjima, Fabjan je igrao ulogu „nemog pratioca“. Kasnije će preuzeti i ulogu lekara. Kada je Berhnardu, kome je zdravlje bilo narušeno celog života, utvrđeno 1978. godine da pati od opstrukcije pluća, Fabjan mu je postao i neformalni lični lekar. U poslednjim godinama života pisca, posećivao ga je skoro svakodnevno i bio mu je kraj odra kada je preminuo 1989. godine.
Majkl Hofman, prevodilac Bernhardovih dela na engleski, nije iznenađen Fabjanovim sećanjima. „Očigledno je da su Bernhardu drugi ljudi bili neka vrsta izvora. Nešto za čim je imao potrebu, povremeno, ali malo takta“, kaže on za „Gardijan“.
Verovatno jedina osoba koja je uspela da se približi Bernhardu bila je Hedvig Stavijanicek, bogata udovica i njegova prijateljica. Berhard ju je opisivao kao lebensmensh, reč koju je sam skovao, a u savremenom značenju bila bi nešto poput „najvažnije osobe u životu“. Stavijancekova je bila centar Bernhardovog života, primećuje Fabjan u knjizi, ali je njihova veza „ostala platonska“. Bernhard je bio „u suštini aseksualan“. Smrt Hedvige Stavijancek 1984. dovela je do toga da se Bernhard povuče u sebe. Bio je kraj nje kada ju je izdalo srce.
Bernhardov poslednji izlazak u javnost bio je 4. novembra 1988. godine, na premijeri njegovog najkontroverznijeg komada, „Trg heroja“. Ta drama u tri čina počinje nakon što se profesor univerziteta, Jevrej, baca sa prozora stana jer ne može da izdrži život u Austriji. Premijerno izvođenje bilo je predmet protesta tabloida i desničarskih grupa, koje su tvrdile da je Berhard osramotio Austriju u komadu gde je njegovi likovi opisuju kao naciju kretena, nacista i antisemita: „Ima više nacista u Beču sada nego što ih je bilo 1938“, podseća britanski novinar.
Austrijski pisac Jozef Haslinger susreo se prvi put sa Bernhardom u večeri premijere, kada su on i drugi pisci organizovani kontrademonstracije.
„Berhard mi je rekao da je, po njegovom mišljenju, predstava bila promašaj. Bio je zadovoljan samo drugim činom“, rekao je Haslinger. U tom činu Austrija je osuđena kao zemlja sa „šest i po miliona morona i ludaka koji plaču iz sveg grla u potrazi za diktatorom“. Hasling je saglasan sa Fabjanovim viđenjem pisca.
„Bio je zainteresovan za druge ljude samo ako bi mogao da ih iskoristi za svoje potrebe, književne ili lične. Ali to ga ne čini izuzetkom među piscima“, rekao je Haslinger, a prenosi britanski list.
Fabjan piše i da je dan nakon premijere Berhard pao u komu zbog smrtonosne infekcije pluća. Umro je tri meseca kasnije, 12. februara 1989. godine, tri dana posle svog 58. rođendana. Iako je Rut Frenkin spekulisala u „Njujorkeru“ 2006. da je Berhnardova smrt posledica „samoubistva uz asistenciju“, u nekrolozima iz tog vremena je objavljeno, a Fabjan je to potvrdio u knjizi, da je uzrok smrti srčani udar.
„Onako kako sam došao na ovaj svet, tako hoću i da odem. Bez galame“, beleži Fabjan kao Berhardove reči iz piščevih poslednjih dana.
