"Ljudske priče su uvek o jednoj stvari – smrti": Zašto senka Prvog svetskog rata lebdi nad “Gospodarom prstenova”

"Priče – iskreno, ljudske priče su uvek o jednoj stvari – smrti. Neizbežnosti smrti," rekao je autor “Gospodara prstenova” Dž.R.R. Tolkin u dokumentarcu "BBC-a" 1968. godine, dok je pokušavao da objasni o čemu zapravo govori njegovo remek-delo. Roman, čiji je prvi tom objavljen pre 70 godina, očarava čitaoce još od kada se pojavio na policama 1954. godine. “Gospodar prstenova”, sa svojim složenim stvaranjem sveta i detaljnim istorijama zemalja naseljenih vilenjacima, hobitima i čarobnjacima, ugroženih od strane zlog Saurona, do trenutka intervjua već je postao bestseler i kamen temeljac žanra fantastike.

Da bi bolje objasnio šta je mislio pod time da je priča o smrti, Tolkin je posegnuo u džep svog sakoa i izvukao novčanik, u kojem se nalazio isečak iz novina. Zatim je naglas pročitao iz tog članka, koji je citirao knjigu "Veoma blaga smrt" Simon de Bovoar, njen dirljivi prikaz iz 1964. godine o majčinoj želji da se drži života tokom svojih poslednjih dana.

„Ne postoji nešto kao prirodna smrt“, pročitao je. „Ništa što se čoveku desi nikada nije prirodno, jer njegovo prisustvo dovodi svet u pitanje. Svi ljudi moraju umreti: ali za svakog čoveka njegova smrt je nesreća i, čak i ako zna za to i pristane na to neopravdano narušavanje.“

„Pa, možda se slažete s tim, a možda i ne“, rekao je. „Ali to je ključni pokretač ‘Gospodara prstenova’.“

Senka smrti nadvijala se nad Tolkinovim ranim životom, a ta iskustva duboko su oblikovala njegov pogled na svet, utičući na teme koje je ponovo i iznova istraživao dok je pisao svoje priče o Srednjoj Zemlji.

Džon Ronald Reuel Tolkin rođen je 1892. godine od „dvoje vrlo engleskih, izuzetno britanskih roditelja“ u Južnoj Africi, gde su se preselili dok je njegov otac gradio karijeru u bankarstvu.
Kada je imao tri godine, tokom posete kući kako bi videli svoju englesku porodicu sa svojom majkom i mlađim bratom Hilarijem, njegov otac – koji je planirao da im se pridruži – neočekivano je umro od reumatske groznice. Budući da je bio hranitelj porodice, njegova iznenadna smrt dovela je porodicu u siromaštvo. Njegova majka Mabel odlučila je da ostane u Velikoj Britaniji, naselivši se u jeftinoj kućici blizu Birmingema.

Povratak u Englesku bio je „vrsta dvostrukog povratka kući, što je učinilo efekat običnih engleskih livada, seoskih predela, izuzetno važnim za mene“, rekao je Tolkin za "BBC". Mešavina sela u okolini i industrijalizovanog obližnjeg Birmingema kasnije je snažno uticala na pejzaže koje je stvorio u “Gospodaru prstenova”.

Tolkin je bio izuzetno blizak sa svojom majkom, koja je podučavala svoje sinove kod kuće i probudila u njemu ljubav prema pripovedanju, mitovima i botanici. Ona je negovala njegov izuzetan dar za jezike, podučavajući ga latinskom, francuskom i nemačkom u ranom uzrastu, i inspirišući ga da kasnije izmišlja svoje jezike čisto radi uživanja.

Tolkinove akademske sposobnosti obezbedile su mu mesto na Oksfordu, gde je studirao književnost pre nego što je prešao na filologiju zbog svog talenta za jezike. Kada je Prvi svetski rat izbio 1914. godine, uspeo je da odloži regrutaciju zbog svojih studija. Ali nakon što je diplomirao sledeće godine i suočen sa sve većim društvenim pritiskom rođaka, dobio je čin potporučnika i poslat je na Zapadni front.

Tolkinov bataljon stigao je na Somu u Francuskoj početkom jula 1916. godine. Bitka bi se pokazala kao jedan od najkrvavijih sukoba u ljudskoj istoriji. Brutalni užasi rovovskog rata koje je tamo izdržao, sa svojim blatom, haosom i smrću, ostavili su neizbrisiv trag na njemu i njegovo kasnije pisanje.

Ratom razorena bojišta Francuske i Belgije mogu se videti u njegovim opisima paklene, puste zemlje Mordora u "Gospodaru prstenova". Odjeci ogromne patnje i pokolja kojima je svedočio, izazvani novim mehanizovanim ratovanjem, mogu se naći u njegovom prikazu zastrašujućih orkanskih ratnih mašina i Sarumanovog uništavanja šuma u Srednjoj Zemlji.
Slično tome, Tolkinovo iskustvo dubokog drugarstva formiranog između vojnika koji izdržavaju takve strahote dodaje suptilni, značajni realizam neprekidnoj vezi između dva glavna hobita u "Gospodaru prstenova", Sema i Frodoa.

U novembru 1916. godine, nakon meseci borbi, Tolkin je oboleo od groznice iz rovova, bolesti koju izazivaju vaške, i vraćen je u Englesku. Do kraja rata, gotovo svi ljudi sa kojima je služio u svom bataljonu su poginuli.

Iako su Tolkinova ratna iskustva možda dodala dubinu i autentičnost mitološkom svetu koji je stvorio, sam autor je uvek tvrdio da nije napisao "Gospodara prstenova" kao alegoriju za Prvi svetski rat, niti bilo koji drugi specifičan događaj iz istorije.

„Ljudi ne razumeju u potpunosti razliku između alegorije i primene“, rekao je Tolkin za BBC 1968. godine.

„Možete otići na Šekspirovu predstavu i primeniti je na stvari u svom umu, ako želite, ali one nisu alegorije... Mislim da mnogi ljudi primenjuju Prsten na nuklearne bombe i misle da je to bilo u mom umu, i da je cela stvar alegorija za to. Pa, nije.“

Međutim, deo trajne privlačnosti "Gospodara prstenova" je u tome što je više od obične direktne alegorije. Tematski, on istražuje rat i traumu, industrijalizaciju i uništavanje prirodnog sveta, korumpirajući uticaj moći i kako prijateljstvo može pomoći ljudima da izdrže nevolje i gubitke – teme koje odjekuju daleko izvan jednog događaja ili vremena.

Roman je ponekad od strane nekih kritičara bio odbacivan kao avanturistička priča o hrabrim prijateljima koji se bore protiv neizrecivog zla. Ali "Gospodar prstenova" nije glorifikacija rata – to je refleksija o tome kako smrt i trauma sukoba nepovratno menjaju one koji su bili svedoci i preživeli te događaje.

Raskol koji su mnogi vojnici osećali kada su se vratili kući nakon Prvog svetskog rata, dočekani od onih koji nisu mogli da shvate šta su videli i radili, odražen je u poslednjoj knjizi kada hobiti se vraćaju u Šajer. Otkrivaju da je njihov svet promenjen nakon bitke, sa svojim sugrađanima koji ne mogu da shvate zašto Frodo i Sem, koji su progonjeni onim što su prošli tokom svog putovanja, nikada više ne mogu biti tako nevini.

„Jedan recenzent je jednom rekao da je to veoma vesela knjiga, zar ne?“ rekao je Tolkin. „Svi pravi momci se vraćaju kući i svi su srećni i zadovoljni. Naravno, to nije istina. Nije mogao da pročita priču.“

Bonus video: "Gospodar prstenova" najvoljenija knjiga 20. veka: Navršava se 50 godina od smrti Tolkina, oca epske fantastike