Muzička škola „Stanković“ sledeće nedelje obeležava 112 godina svog zvaničnog postojanja, a zapravo čitave 142 godine otkad je začeta u okviru Pevačkog društva „Stanković“, osnovanog još davne 1881. Da je ljubav pokretač svega i bazična snaga ovako dugog i uspešnog trajanja, svedoči i aktuelni slogan: To mora da je ljubav.
Ženska energija sjajne obrazovne institucije kakva je Muzička škola „Stanković“, ponovo je na svom kreativnom delu. Da i ovu proslavu pred nama ponovo učine nezaboravnom, potrudile su se – energična direktorka „Stankovića“ Vanjuška Martinović, nekadašnja učenica škole, čuvena džez i soul diva Beti Đorđević, zatim profesorka klavira i autorka dizajna plakata i koncertnih programa Biljana Krstić, dirigentkinja Hora i Simfonijskog orkestra škole Jelena Radunović… ni broja se ne zna neverovatnim ženama što uz svoje muške kolege stoje iza originalnog repertoara, u kome će podjednako uživati ljubitelji klasične, džez i filmske muzike u Velikoj dvorani „Kolarca“ sledeće srede. Šta drugo reći osim – dođite da postanete deo istorije „Stankovića“.
Ovim povodom, specijalna gošća Beti Đorđević i direktorka Muzičke škole „Stanković“ Vanjuška Martinović, govorile su o istoriji ove institucije i izazovima sadašnjice, kao i o Svečanom koncertu povodom Dana škole u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine u sredu 15. marta.
BETI ĐORĐEVIĆ
Poštovana Beti, kako se danas sećate vremena provedenog u Muzičkoj školi „Stanković“? Šta vas je najviše fasciniralo prilikom prvog susreta sa zgradom, kolegama i profesorima?
– Rekla bih da je moje preseljenje kod babe i dede u Beograd samo po sebi bilo jako uzbudljivo. Međutim, kada sam prvi put došla do Muzičke škole „Stanković“ sa svojim dedom, i kada sam videla zgradu, bila sam bojažljiva, jer sam osetila neko veliko strahopoštovanje. Dok sam išla sa dedom tim hodnicima, osećanja su bila pomešana – s jedne strane kao da sam htela da pobegnem, a s druge strane me je privlačila magija te zgrade. Prvi susret bio je sa mojim razrednim starešinom, velikim Milanom Vlajinom. Taj susret ostavio je na mene jak utisak i nikad ga neću zaboraviti. Kasnije je sve išlo mnogo lakše nego što sam zamišljala, zahvaljujući kako profesorima pre svega, tako i poznanstvima sa kolegama. Stekla sam tu i što bi se reklo drugaricu za ceo život, ona je takođe stanovala u Dalmatinskoj ulici, blizu mojih, tako da smo svakog dana išle preko Tašmajdana do škole, uvek nešto pevušeći.
U „Stankoviću“ ste učili violončelo kod profesora Marka Stokanovića, kao i muzičku teoriju kod profesora Milana Vlajina. Obojica su bili raskošne muzičke ličnosti, veoma bogatih profesionalnih biografija. Možete li da nam osvetlite način na koji su vam prenosili muzičko znanje, ali i uticali na vašu buduću muzičku karijeru?
– Divni profesori, Marko Stokanović i moj razredni starešina Milan Vlajin, bili su u mojim očima kao moji drugi roditelji koji su me vodili kroz svet klasične muzike. Bili su to neverovatni poznavaoci svog posla, ali i divni pedagozi i ljudi. Naravno, nije tu sve išlo baš tako glatko. Bilo je tu i kritike i discipline u pogledu vežbanja, ali nekako sam shvatala da su i ti sati vežbanja na violončelu bili deo mog sveta muzike i da je to put kojim želim da idem. Harmoniju sam jako brzo i s lakoćom savladavala, a naravno, imala sam veliku tremu kada sam svirala na internim časovima u školi. Na moju sreću, uz mene su uvek bili moji profesori, koji su mi zaista bili velika podrška i uvek me ohrabrivali i neizmerno verovali u mene.
Kako ste se družili sa svojim koleginicama, koja se muzika osim klasike slušala među „stankovićevcima“ u to doba?
– Naravno, u tom uzrastu, klasika nije bila jedina vrsta muzike koja me je privlačila. Na pauzama i odmorima svi smo pevali i neke „lake note“ koje su se tada slušale, pre svega sa festivala San Remo – pevačice Minu, Milvu, zatim Adrijana Ćelentana, kao i francuskog pevača Adama. Oni su bili za nas duh nečeg naprednog u onom što se danas zove pop muzika, duh Zapada koga smo bili toliko željni.
Na koji način ste se zatim zatim zainteresovali sa džez i krenuli novim putem u svom muzičkom životu?
– Džez je tada bio zabranjena američka muzika i to je sve bilo „na kašičicu“. Ponekad, ali jako retko, džez je mogao da se čuje samo na radiju. Zvučaće neverovatno, ali čim sam čula prve note te muzike, to je na mene ostavilo snažan utisak, tu sam se prepoznala i postala sam obuzeta tim taktovima, duhom i atmosferom koju džez nosi. Bila sam prosto opčinjena Lujem Armstrongom, Net King Kolom, Sarom Von, Elom Ficdžerald… I tako je, od tog prvog zvuka koji sam čula, džez postao moja muzika broj 1.
Koja osećanja vas danas preplavljuju kada uđete u svoju nekadašnju školu na adresi Kneza Miloša 1a?
– Svih ovih godina, kad god prolazim ulicom Kneza Miloša i dođem do broja 1, preplave me osećanja, koja su i nostalgična i jako emotivna. Imam utisak kao da je to moja druga, a možda i prva kuća. Tu su mi se odškrinula vrata muzike i baš tako uvek i doživljavam vrata škole gde sam sa svojim violončelom, na Gudačkom odseku postajala deo jednog zaista čarobnog sveta, svih tih tananih, teških, ali predivnih nota. I zaista, Muzička škola „Stanković“ u mojoj duši zauzima jedno potpuno posebno mesto.
Šta nam spremate za svoj specijalni nastup sa Džez odsekom i Simfonijskim orkestrom Muzičke škole „Stanković“, na centralnoj proslavi 112. godišnjice škole u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine u sredu 15. marta?
– Pre svega, ne mogu da opišem čast zbog poziva da budem specijalni gost za Dan Muzičke škole „Stanković“. To se desilo potpuno neočekivano, ali za mene je toliko značajno zbog ponovnog susretanja, i na neki način spajanja sa tom velelepnom zgradom i svim onim što ona predstavlja. Zato me je taj poziv neopisivo obradovao i jedva čekam taj nastup. Biće tu i dečica, mladi sa Džez odseka. Ja ću otpevati „Work Song“ sa džez sastavom škole, a sa Simfonijskim orkestrom „Stankovića“, naravno, pesmu po kojoj sam postala najprepoznatljivija – „Počnimo ljubav ispočetka“.
VANJUŠKA MARTINOVIĆ
Muzička škola „Stanković“ hrli ka svečanoj proslavi 112-godišnjice svog zvaničnog postojanja (1911), a zapravo ovom prilikom obeležava 142 godine otkad se začela u okviru Pevačkog društva „Stanković“ (1881). Baš dugo trajanje i u svetskim okvirima, kako to u svoje vreme reče i čuvena Gabi Novak prilikom posete „Stankoviću“. Sa kolikom odgovornošću vodite školu ovako velike tradicije?
– Biti na čelu bilo koje obrazovne institucije ogromna je odgovornost, a biti na čelu „Stankovića“ pored toga je i velika čast. I to, ne samo zbog trajanja, već pre svega zbog svih velikana koji su – radeći i školujući se u „Stankoviću“ – učestvovali u stvaranju istorije, ne samo srpske muzike, nego srpske kulture uopšte. Ne treba nikada zaboraviti da je Muzička škola „Stanković“ nastala 1881. u okviru Pevačkog društva, na čijem su čelu bili najistaknutiji umetnici svoga vremena, prepoznavši još pre više od veka neophodnost profesionalnog razvoja muzičkog života Srbije.
Kako biste, u najkraćem, predstavili danas istoriju „Stankovića“ nekom neupućenom u naše kulturne vrednosti?
– Muzička škola „Stanković“ je postavila temelje za razvoj muzičke kulture u Srbiji. Prva koncertna dvorana u Beogradu upravo je Svečana sala „Stankovića“, prvo izvođenje „Devete simfonije“ Ludviga van Betovena u Beogradu održano je uz učešće Pevačkog društva „Stanković“, čuveni Vasilij Kandinski izlagao je u Svečanoj sali „Stankovića“, a Ivo Andrić i Miloš Crnjanski su na istom mestu čitali svoje stihove. I to je tek početak liste izuzetno važnih kulturnih događaja u istoriji naše zemlje, koji su u najbližoj vezi sa postojanjem, slobodno mogu reći, institucije kakva je Muzička škola „Stanković“.
Čime se najviše ponosite u Muzičkoj školi „Stanković“ otkad ste preuzeli dužnost direktora?
– Pre svega sam ponosna na svoje kolege i na naše učenike. Oni zajedničkim snagama uspevaju da odole izazovima novog vremena, koji veoma često ne donose mnogo dobra društvu u celini. Svake godine je sve impresivniji broj nagrada koje naši učenici, zajedno sa svojim profesorima, osvajaju na brojnim takmičenjima u zemlji i inostranstvu. Sa velikom radošću mogu da konstatujem kako, bez obzira na sva iskušenja, uspevamo da odgojimo sjajne mlade ljude, koji u najboljem svetlu predstavljaju ne samo „Stanković“, već i našu zemlju, gde god da se nalaze. Često se zapitam odakle ta neverovatna energija, zanos i polet i jedino objašnjenje jeste kako „to mora da je ljubav“…
Predstavite nam, molim vas, program koncerta povodom Dana škole na Kolarcu sledeće srede?
– Na koncertu u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine 15. marta, pored najtalentovanijih solista sa različitih odseka, nastupiće naš Mešoviti hor srednje škole, kao i Simfonijski orkestar – oba pod upravom naše dirigentkinje Jelene Radunović – na koje smo izuzetno ponosni, jer smo jedna od retkih škola koja ima tako velike ansamble. Diverzitet instrumenata koji se mogu učiti u „Stankoviću“, a takođe i ogroman broj zainteresovanih đaka za pohađanje naše škole, obezbeđuju raskoš različitih zvukova i kvalitetnu brojnost naših velikih sastava. Po prvi put, predstaviće se i naši najmlađi učenici sa novoosnovanim STANKOVIĆ HORIĆEM – projektom koji vode profesorke Milica Tegeltija i Nadica Spasojević, a za sam kraj tu je naš fantastičan Džez odsek koji će nastupiti zajedno sa Simfonijskim orkestrom škole i pozdraviti našu specijalnu gošću, čuvenu Beti Đorđević. Ne zaboravimo da Džez odsek „Stankovića“ ove godine obeležava 30 godina svog jedinstvenog postojanja u Jugoistočnoj Evropi, a u vezi sa tim mogu samo da najavim izuzetna koncertna iznenađenja koja ćemo prirediti u Beogradu.
Osim ovog, planirana su još dva velika slavljenička koncerta Muzičke škole „Stanković“ – 18. marta u Velikoj sali Doma omladine Beograda i 20. marta u Galeriji Kolarčeve zadužbine – kako biste pozvali publiku na ove događaje?
– Naša škola se uvek trudila da učenicima omogući nastupe u najprestižnijim beogradskim salama, kako bi sticali neophodno profesionalno sviračko iskustvo. Dom omladine Beograda će pored solista biti domaćin i našem Džez odseku, a Galerija Kolarčeve zadužbine će divnom akustikom, odličnim klavirom i tradicijom, pružiti priliku solistima i kamernim muzičarima da demonstriraju svoje vrhunsko umeće vladanja tonskim bojama. Sigurna sam da će svako ko dođe na naše koncerte provesti lepo veče i otići kući sa osmehom na licu, omamljen mladalačkom energijom i zanosom.
Ovi koncerti, osim što su praznik muzike mladih, imaju i humanitarni karakter. Na koji način posetioci i svi zainteresovani mogu da pomognu Ivani Matijević, profesorki klavira Muzičke škole „Stanković“?
– Naša draga koleginica Ivana već više od godinu dana herojski se bori sa najtežom bolešću. Mi, njene kolege, molimo sve koji dođu na koncerte i koji podržavaju našu školu, da upišu broj 1416 i pošalju SMS poruku na 3030 i tako pomognu Ivani da ostavi ovaj težak period za sobom, da bude zdrava i nasmejana za svog preslatkog sina, svoju porodicu i sve nas, njene mnogobrojne prijatelje i saradnike. Verujemo da će naša ljubav učiniti čudo i u ovom slučaju.
Bonus video: Beti Đorđević – Kako sam pevala Eli Ficdžerald
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar