0
Beogradska filharmonija, pod upravom svog šefa-dirigenta Gabrijela Felca, poslednjeg petka za nama uhvatila se u koštac sa kolosalnom Malerovom Sedmom simfonijom. Ako su vam za vreme ovog izvođenja ispred očiju promicali prizori iz mnogo hvaljene BBC serije "Bečka krv" - smeštene u staru dobru Vijenu sа početka prošlog veka - to nije ništa neobično. Jer, verujte, bilo je krvi, znoja i suza na pretek.
Beogradska filharmonija
Dirigent: Gabrijel Felc
Velika dvorana Kolarčeve zadužbine
Petak 20. januar 2023.
Gustav Maler
Simfonija br. 7 u e-molu
Langsam – Allegro risoluto, ma non troppo
Nachtmusik I
Scherzo
Nachtmusik II
Rondo-Finale
Beogradska filharmonija izabrala je dan Svetog Jovana za svoj veliki izvođački gest. Možda sasvim slučajno, ali ipak. Maestro Gabrijel Felc, furiozan i po svom dobrom običaju usredsređen na to da iznova uskrsne smisao svakom delu koga se lati, bio je ovde u svojevrsnoj ulozi doktora psihijatrije i Frojdovog učenika Maksa Libermana iz pomenutog serijala Vienna Blood. Ali, ko je onda policijski inspektor Oskar Rajnhart, pitate se vi? Pa, sam orkestar, naravno!
Gustav Maler pisao je svoju Simfoniju br. 7 u sred idiličnog razdoblja 1904. i 1905. Uzlet njegove međunarodne reputacije dirigenta i kompozitora, rođenje druge kćerke Ane i okončanje rada na Šestoj simfoniji – izgledali su kao bezbrižni produžetak onog srećnog perioda nakon venčanja sa Almom Šindler. No, u samo nekoliko narednih godina – do premijere Sedme simfonije u Pragu septembra 1908. u čast Dijamantskog jubileja cara Franca Jozefa – pokazalo se više nego tragično naličje Malerovog privatnog života.
Godine 1907. namah se preokrenuo Malerov svet: najpre, u vazduhu je zloslutno visila njegova ostavka na mesto šefa-dirigenta u Bečkoj državnoj operi, zbog opstrukcija u samom ansamblu i sve izraženije antisemitističke atmosfere u gradu; potom su u maju započeti pregovori sa Hajnrihom Konridom, direktorom Metropoliten opere, te 21. juna potpisan i veoma povoljan ugovor za četiri naredne sezone dirigovanja u Njujorku; međutim, već u julu, tokom odmora u Majernigu pokraj Vrbskog jezera u Koruškoj, njegova voljena prva kći Marija „Puci“ iznenada umire od šarlaha, da bi otprilike u isto vreme Gustav Maler saznao da pati od fatalnog srčanog oboljenja koje će ga i dokrajčiti 1911. godine. Ne pre nego što je 1910. saznao za aferu svoje mlade supruge sa arhitektom Valterom Gropijusom, u vezi s čim se čak konsultovao sa slavnim psihoanalitičarom Sigmundom Frojdom i od njega dobio utehu. Ali, o tome neki drugi put.
Otuda, nagli razvoj kobnih događaja u Malerovom životu, naknadno je obojio ovo monumentalno ostvarenje spiritualnom aurom i pogibeljnim kezom sudbine.
Već i samo pristupiti Malerovoj Sedmoj, zbog svega navedenog, nikada nije bio lak zadatak. Tkivo ove simfonije, koje se razvija oko osamdeset minuta kroz svojih pet stavova, svedoči o dubokom poniranju u filozofiju muzike. Sloboda koju je autor sebi dao u odnosu na tretiranje forme kompozicije, uz primenu neobične instrumentacije, kao i iznenadne promene raspoloženja – sva ta složenost njegovog dela – ima duboko utemeljenje u naporu da se putem umetničke ideje prodre do ključnih spoznaja o suštini naše egzistencije.
Sedma simfonija, sa svojim obrtima unutar stavova, koji od vas zahtevaju poseban emotivni angažman – zapravo je odličan primer kako nas kompozitor može naterati da se zapitamo o čemu se tu radi, čemu sva ta uzburkanost – i da shvatimo kako se, uglavnom, radi o nama samima, odnosno da smo mi, slušaoci, pravi fokus ovog dela. Ono nas menja, terajući nas da kontempliramo nad našim mestom u svetu, nekad osunčanom, spokojnom i razboritom, a opet nekad tako prepunom neimenovanih noćnih pretnji. Malerova muzika ima tu moć da lelujanjem između pobrojanih ekstrema otvori pitanja koja mi sami ne možemo da artikulišemo i sebi postavimo. Ona kao da razmatra onog Poovog „čoveka gomile“ – grozničavog, užurbanog i u neprestanoj potrazi za blizinom ljudi, mimo kojih praktično ne postoji, ostajući svejedno usamljen i u najbučnijem društvu.
Zaista, kakva veština je potrebna da se dosegne istovremeno ono sudbonosno i svakodnevno u Malerovoj Sedmoj, koliko hitrim potezima se može oslikati ambijent ovog uvaženog Bečlije, što uživa u iluziji ljubavi dok prima podmukle udarce sa svih strana i sanjari o budućnosti koja će promeniti sve? Ako je ičija muzika predosetila svim svojim čulima pakosno beščašće pristižućeg nacizma, onda je to ona Malerova, uključujući i ovo delo. Taj mrak koji je obavijao bečke kuglofe i saher torte, elegantno plesanje valcera i otmenu modu dama i gospode – raskrinkan je Malerovim genijem, što je nepogrešivo zasecao u srž Novog Čoveka, spremnog na sve, a još uvek sputanog uglađenošću istančanih manira. Klimtove slike, Šniclerovi pozorišni komadi, naslućena atonalnost Arnolda Šenberga – nisu li i oni sami bili okvir za istraživanje nemogućeg unutar svega dostupnog. A Gustav Maler nije se definitivno libio da baci sebe u vatru.
Sama partitura Malerove Sedme zahteva orkestar idealnih izvođača, obdarenih umećem da ton otelovljenja čiste mudrosti momentalno preokrenu u radosni duh kakvog Čaplinovog virtuoznog gega. E da, stari Maler zaista je umeo da predvidi budućnost i ukapira celokupnu prošlost za sobom. Gledao je poput boga Janusa napred i unatrag, u početak i kraj svih stvari, osluškujući tanane i gromoglasne vibracije univerzuma.
Sedma simfonija definitivno spada u jednu od njih.
Koliko samo prefinjenosti, čulne duhovnosti, ekstravagancije, rafiniranog ukusa i briljantnog humora, sadrži u sebi ovo basnoslovno ostvarenje. Totalno moderna karma Malerove Sedme simfonije ostavlja zapanjujući trag od samog svog začetka pre stotinu i više godina, pa sve do danas i dalje u budućnost.
Slušajući interpretaciju Beogradske filharmonije, pod upravom maestra Gabrijela Felca – dok on sâm izvodi svoje džiudžicu tehnike ispred auditorijuma i izmamljuje osmeh na licima muzičara – zapanjeni ste procesom obnavljanja energije u ansamblu! Kao da svaki put iznova, u bilo kom od obimnih stavova, deluje jedna ruka – Felcova, Jovana Krstitelja? – što dodaje snagu odozgo da se iznova započne uspon prema gore, ka sveobuhvatnom znanju epohe, u susret nekoj vrsti „naknadne vaseljene“ Filipa K. Dika, sveprisutnosti korena života i njihovih izdanaka, zarobljenih zajedno u kontrapunktu postanja, bljesku filogeneze.
Treba li uopšte reći da smo na svršetku ovog izvanrednog izvođenja Malerove Sedme osetili kako nam krv struji rečicama prave mistične ekstaze, doživeli u svojim mišićima i doslovno fizički i misaoni trud orkestra da jedan danas potpuno izmaštani hronotop prenese u netaknutoj autentičnosti pred slušaoce današnjice, a zatim i pustili niz svoje obraze pregršt suza.
Premda je sve ukupno bilo više nego radosno.
Par dana pre ovog koncerta preminuo je legendarni Dejvid Krozbi, član sastava The Byrds i Crosby, Stills, Nash & Young, koji su tokom 1960-ih i 1970-ih menjali zbilju svesne omladine u SAD i širom zemaljske kugle. Njegov kolega Stiven Stils napisao je tim povodom sledeće: „Pročitao sam deo teksta iz pera muzičkog kritičara Marka Sveda o Devetoj simfoniji Gustava Malera u izvođenju Simfonijskog orkestra San Franciska, koji me je na trenutak naterao da zastanem: ’Smrt je, na tihim mačjim šapama, ušla u sobu.’ Trebalo je da znam kako se nešto sprema“.
O, Gustave Maleru, toliko si savremen, naš i obožavan. Sve čestitke maestru Gabrijelu Felcu i Beogradskoj filharmoniji što nas zasipaju istinskim dragocenostima – one svakako ne spadaju u katalog aktuelnih vrednosti, ali ko uopšte nakon ovog mari za banalne čari?
Bonus video: Konstrakta nastupila kao gošća Beogradske filharmonije