0
Ja živim u centru Beograda, u ulici koja se zove Narodnog fronta, ali taj naziv upotrebljavaju samo moj tata i moja mama, svi ostali iz porodice je zovu je Kraljice Natalije. Oni nisu NAPREDNI, naročito to nije moj deda, koji Bulevar revolucije zove Kralja Aleksandra, 29. novembra – Kneza Pavla, a 27. marta – Kraljice Marije.
Baka je manje REAKCIONARNA, trudi se da upamti sve ove nove, pravilne nazive ulica ali i njoj se, s vremena na vreme, dogodi da za Trg Republike kaže Pozorišni trg, Proleterskih brigada obavezno zove Krunska a nekoliko puta je za Maršala Tita rekla – Kralja Milana i uhvatila se, prestravljena, za usta! Čak je i Svetlana jednom rekla da se njeno obdanište nalazi u ulici Kralja Petra (!) a ne u 7. jula, što nije mogla čuti ni od koga drugog do od svojih roditelja.
Deda je najreakcionarniji, on svakodnevno odlazi u američku čitaonicu i tamo uzima BILTEN. Baka mu je nekoliko puta rekla “da ne donosi to u kuću, navući će nam bedu na vrat“ ali deda je na to uvek odgovarao sa ponosom:
– Ako. Neka poginem od komunista, pa da me narod slavi!
Ja nikako nisam uspevao da uspostavim vezu između njegove moguće pogibije od komunističke ruke i slave koju bi zbog toga pridobio kod naroda, kada se dobro zna da smo mi socijalistička zemlja koju sa radošću izgrađujemo svi a naročito komunisti… Njegov istomišljenik, doduše, ne tako javan i aktivan, je moj teča koji, takođe, obožava Amerikance i sve što je američko. On svako veče sluša Glas Amerike a to najviše nervira moju mamu koja voli sve što je rusko, samo, isto kao i teča, to ne sme javno da pokaže. Mi smo nezavisna zemlja pa je zato zabranjeno da se vole i Amerikanci i Rusi.
Ali, da se vratim na temu.
Moja ulica počinje kod pijace Zeleni venac a završava se kod ulice Kneza Miloša (ne shvatam zašto i ona nije prekrštena u nešto PROGRESIVNO). Naš stan se nalazi na samom početku ulice, odmah pored pijace, dok na njenom drugom kraju stanuju bakini prijatelji, porodica Polikarpov, kod kojih baka često uveče odlazi na kartanje. Tamo ona redovno vodi i mene pa tačno znam koliko je ulica Narodnog fronta dugačka, naročito u obrnutom smeru, kada se kasno vraćaš kući.
Ti Polikarpovi su Rusi, ali još gori od ovih sadašnjih, maminih, oni su BIVŠI Rusi, takozvani “beli“.
Cela stvar je poprilično zamršena. Ovi sadašnji Rusi, “crveni“, bili su jako POZITIVNI ali su odjedared postali NEGATIVNI jer su počeli da ugrožavaju našu slobodu. Oni pre njih, ti “beli“, ostali su i dalje negativni, kao što su i bili. Deda je te “crvene” oduvek zvao “anarhisti“, “zlikovci“ i “boljševici“, ali o njima ni za dlaku nije promenio mišljenje otkako su se promenili i postali negativni. Što je najinteresantnije, on ne voli mnogo ni Polikarpove, iako su “beli“, nego za njih kaže da su “pokvareni“ i “dekadentni“. Ne znam tačko značenje ove poslednje reči ali nisam toliko slep da ne vidim da Marija Polikarpova vara na kartama, da baka to ZNA ali se pravi da ne vidi, kao i to da im posle svake partije uredno isplaćuje prilične svote! Ja sam baki jednom rekao da Polikarpova krade ali mi je baka odgovorila da je Marija jedna nesretna žena, da joj je sin jedinac pred rat umro od tuberkuloze, da je taj sin bio divan mladić koji je božanstveno svirao gitaru, uz to i da se jedno vreme zabavljao sa tetkom (teča na pomen Alekseja Polikarpova uvek odlazi u devojačku sobicu i tamo satima sedi zaključan), pa da zato “nema srca“ da joj kaže kako zna da vara na kartama. Za mene lično zauvek će ostati misterija zašto bi neko nekoga puštao da ga godinama potkrada samo zato što su se njihova deca nekad davno zabavljala, pa makar jedno od to dvoje ležalo pod zemljom? Ali, baka na moja zapitkivanja o tom problemu uvek odmahne rukom i kaže sentimentalnim glasom:
– Pare su najmanje što čovek može da izgubi…
Na polovini puta od Polikarpovih ka nama, nalazi se Balkanska ulica. Tu su nekada stanovali bakini roditelji ali sada u njihovoj porodičnoj kući živi samo bakin brat Dimitrije, dok su se u ostale delove kuće UBACILI jedan oficir sa petoro dece i neka plavuša koju baka zove “ispušena muštikla”. Dimitrije, iako jedino muško dete u bakinih roditelja, bio je “isključen” iz porodičnog nasledstva i jedini nema placeve u Ritopeku. To se dogodilo jer je on za jednu noć prokockao dedinu radnju u kockarnici koja se nalazila malo više njih, isto u Balkanskoj, u zgradi gde je sada bioskop 20. oktobar, gornja i donja sala. Pradeda je, sutradan, mirno predao ključeve svoje drogerije nekom Jevrejinu, koji je cele te noći pozajmljivao novac bakinom bratu, a potom otišao kući i napunio dve kubure koje su mu ostale još iz vremena kada je bio komita. Videvši šta se sprema, bakina mama je, brže-bolje, otrčala u kafanu Dardaneli i upozorila sina Dimitrija da beži. Ovaj se momentalno istreznio, iako je pio već punih petnaest sati, i sutradan se iselio u Grčku. U Solunu je upoznao Nataliju, takođe “belu“ Ruskinju, sa kojom se oženio ali nikada nisu imali dece. Pradeda mu je, pred svoju smrt, oprostio greh i ostavio mu kuću u Balkanskoj. Ali, od nje im je sada ostala samo jedna soba i kuhinja a Dimitrije, povrh svega, stalno pije u hotelu Prag, na naše i Balkanske ulice.
Baka kaže da “on to čini da bi zaboravio bol koji je naneo ocu“ ali, kako je Dimitrije prilično nezgodan kada se napije, njegova žena Natalija s vremena na vreme dolazi i na ruskom (nikada nije naučila srpski) moli baku da idemo u Prag i da Dimitrija vratimo kući (on u pijanom stanju dozvoljava jedino baki i meni da mu se približimo). Baka s njim pregovara sa mnogo takta, obično pričajući o nekim lepim događajima iz prošlih vremena dok, sve vreme, neka užasna babuskera, koja pije zajedno sa Dimitrijem, urla na nas da idemo i da ih ostavimo na miru. Dimitrije na kraju uvek pristane da krene, baka i ja ga pridržavamo, jer ga noge baš ne drže najbolje, a ona pijandura za nama psuje. Kada najzad stignemo pred bivšu kuću bakinih roditelja, iz Dimitrijevog dela počinje da laje Reks, jer on uvek oseća kada je njegov gospodar pijan i to ga dovodi do ludila. Baka nikada ne ulazi u kuću, jer se zarekla da “neće prekoračiti prag svoga doma dok u njemu žive nasilnici koji su ga zauzeli“, ali Natalija po Reksovom lajanju uvek zna kada treba da siđe po svoga muža. Tu, ispred kapije, mi Dimitrija predajemo Nataliji a ona me uvek pomiluje po glavi i kaže: “Spasibog“.
(Iz knjige “Tito i ja” Gorana Markovića u izdanju Lagune)
Sutra: Beograd, grad na ušću
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
