0
Nadam se, jer kažu - dobru se nadaj - oporavku našeg društva, a to će biti onaj dan kada Javni servis RTS prikaže ovaj film, i reprizira ga svakog meseca u udarnom terminu koji sada inače koriste za gluposti, rekao je glumac Tihomir Tika Stanić na specijalnoj projekciji filma “Potreba za mržnjom” Filipa Čolovića u Dvorani kulturnog centra u Beogradu.
Čolovićev film govori o tragičnoj smrti njegovog brata Fedora Frimermana, koji je svirepo ubijen 2013. tako što ga je obezbeđenje beogradskog splava Sound, naočigled posetilaca, tuklo do smrti, dok je pokušavao da odbrani druga.
– Ovaj film nije za aplauze, ima neku drugu svrhu. I zato sam pozvao Tihomira Stanića, jer je bio prvi čovek koji je ovaj film pogledao i rekao mi je da ima veliku snagu, gurnuo me i ubedio da je to što sam snimio jako važno. A ja sam do tada mislio da je samo meni bitan. On me je uverio da ima važniju stranu, društvenu – kazao je prisutnoj publici Filip Čolović, i tako razbio olovnu težinu muka u sali DKC nakon završetka projekcije.
– Neko me je odavno ubedio da je najvažnija drama 20. veka Beketova “Čekajući Godoa“. Ja sam poverovao zbog monologa koji jedan od likova izgovara, a počenje rečenicom “Da li sam ja spavao, dok su drugi patili“. I možda je to osnovno pitanje i u ovom veku koje postavljamo svi mi sebi u određenom trenutku u životu – istakao je Tihomir Tika Stanić.
On je dodao da mu je mera bliskosti koju oseća prema Filipu od kada su se upoznali, otvorila oči jer je tada shvatio da se i njemu isto desilo, da su i njemu ubili brata.
– Jednostavno je tako važno da svi delimo to mišljenje, toliko je važno, čovek oseti stid kada se desi tako nešto. Kako Filip kaže na početku filma: “Mi mislimo da se to ne može desiti nama“. Važno je kad neko ima toliko smelosti, snage, hrabrosti da ličnom tragedijom otvori oči svima nama, i prezentuje nam i dokaže nam da je to naša lična tragedija. On ovaj film završava odlomkom iz “Malog princa“ i kaže: “Ne može očima da se vidi“, ali mislim da je ovaj film mnogima od nas otvorio oči i omogućio nam da progledamo a ne da vidimo samo srcem – obrazložio je Stanić i izrazio nadu da će RTS prikazati ovaj film.
Čolović je prokomentarisao da bi i on želeo isto, da film osvane na RTS, u kući u kojoj radi, ali da je “situacija takva da to za sad nije moguće”.
– Zanima me da ovu priču vidi što više ljudi, jer je od društvenog značaja, tako je doživljavam. A film je pronašao svoj put i sam se probija. Ne znam da li ćemo uspeti da se prikazuje u srednjim školama, da probudi debatu, želju za razumevanjem određenih stvari.
Na pitanje jednog od gledalaca, da li se i koliko plašio nakon odluke da snimi film, kao i razgovara sa određenim ljudima posle prikazivanja ovog ostvarenja, reditelj je odgovorio:
– Nije hrabrost ako nema izbora, a ja ga nisam imao. Nisam znao kako drugačije da reagujem i delujem osim u okviru svog posla. Imao sam brojne neprijatnosti tokom snimanja filma, koje nisam doživeo strašno jer posle ovako nečega kad se desi, onda više ništa nije strašno. Recimo, zapaljeni splav Freestyler, obezbeđenje nas je oteralo dok smo snimali, pa su zato kadrovi malo drmusavi, jer smo radili krišom.
Čolović je kroz svoju intimnu ispovest pokušao da istraži korene bezrazložnog nasilja i mržnje u našem društvu. Bavio se prebijanjem glumca Dragana Maksimovića, ubistva Slobodana Vukića, zatim slučaj keruše Mile, kojoj su odsečene sve četiri šape, ubistvom Francuza Brisa Tatona, kao i vršnjačkim nasiljem i tragedijom dečaka Alekse Jankovića iz Niša.
A kako je i zašto kuče Mila deo ove priče o ljudima, Filip je objasnio da potreba za mržnjom ide u dva smera.
– Potreba ljudi da učine te neke jezive stvari meni je potpuno nejasna, to ne mogu da racionalizujem, ali kada vam se desi da izgubite nekog svog, onda se ta mržnja javlja i u vama. Mi to moramo da pobedimo. Moji prvi impulsi su bili užasni i ovaj film je na neki način pokušaj da se da smisao nečemu što je potpuno besmisleno, kao što je i kuče Mila. Svi o kojima se u filmu govori su stradali bez ikakvog razloga, nije bilo u pitanju ni razbojništvo, nikakvi interesi, ni političke zvrčke, nego ljudi koji su izašli iz kuće i nisu se vratili. Na isti način mi je bilo neshvatiljivo ono što se desilo sa tim kučetom da joj neko odreže šape, to me je prenerazilo. Onda je veterinar otvorio priču da se klinci često iživljavaju nad životjinjma i da taj trend raste. To mi je bila užasna informacija koja me je ubedila da treba i to da plasiram kao čin nasilja u usponu.
Čolović je dodao da su svi ti slučajevi ostali bez epiloga, na šta je reagovala dama iz publike upitavši ga da li je ponudio da film pogledaju oni koji su zaslužni što nijedna od ovih tragičnih priča nema epilog.
– Nisam zvao, niti mi se neko javio. Film samo pokazuje užasan sistem u kojem živimo i svi su toga svesni. Mogao bih posebno da napravim film kako vas tretiraju na sudu, kakvo je to mrcvarenje porodica. Ja sam inače prvo upisao studije prava pre režije, i mnogi moji prijatelji su danas advokati i sudije. Moji odnosi su dosta zahladneli sa većinom jer sam od njih tražio neku reakciju kada se sve desilo sa mojim bratom, a oni nisu imali dovoljno hrabrosti da je pokažu a mnogi su branili taj sistem koji ih, kako ga oni doživljavaju, hrani. A to nije baš sasvim tačno, jer oni imaju obavezu i moralne prirode da se bave svojim poslom mnogo ozbiljnije.
Autor filma je istakao da je i sa naše strane kao građana potebna akcija, da podržimo ili makar stanemo iza nekog ko ima hrabrosti, kao što su uzbunjivači jer se oni bore za nas i bolje društvo. Ali mi taj stupanj, naglasio je, još nismo dostigli.
Razgovoru nakon filma u Dvorani kulturnog centra prisustvovao je i pisac Božo Koprivica, koji se obratio autoru rečima:
– Vidi se da si Fasbinderov učenik, iskontrolisao si melodramu i svoju užasnu ranu, tako da ona nije prešla granicu i otišla u patetiku a to je veliko majstorstvo u ovakvom filmu. Doveo si ljude da pred kamerama najnormalnije pričaju bez straha, to je vrhunsko umeće. Vesela muzika na tragične teme, Fasbinderov fazon, to je odličan izbor. Boli taj ožiljak i boleće te do kraja života, ali jeste hrabrost da se ti lično suočiš sa tim zato što si morao da ideš tim tragom. Veliku hrabrost si pokazao što si izvrgao ruglu, kao što je to Majkl Mur uradio s ovim političarima, glupost ih je i pominjati. Glupo je sad i reći ali je istina da su oni sve ovo pospešili, to je njihovih ruku delo. Kao što sada prave farsu od ovog Belivuka koji je njihovo čedo i igra neke ružne igre. Super ti je poenta filma i hvala ti, stvarno.
Filip se zahvalio i rekao da se nadao da će ovaj film moći vremenom da gleda drugačije, ali on, nažalost, uvek budi ista osećana u njemu.
– Dugo sam razmišljao kako da završim film. I samo sam snimio jednu od svojih uobičajenih večeri sa sinovima. Onda se to nametnulo kao prirodan kraj i nešto čime bih mogao biti zadovoljan, a da se ne završi pesimistično a istovremeno da dam odgovor na pitanje kako vaspitati svoju decu posle svega ovoga.
Projekciji “Poteba za mržnjom“ prisustvovao je i kompozitor ovog filma Srđan Marković koji je zaključio da se radi o ostvarenju koje je otvorilo poprilično zakržljale srčane čakre svih nas.
– Nadam se i verujem da ovaj film može da pomogne nečemu. I ako se vaš glas bude čuo o njemu, onda će moći da utiče na veći broj ljudi, a posebno ako se prikaže na Javnom servisu, što mi je velika želja, jer njemu je tamo mesto – rekao je na kraju razgovora sa publikom Filip Čolović pozdravljen aplauzom.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
